Freking je katapultirao SAD u vrh energetske hijerarhije ali sada niski prinosi i nedostatak investicija ugrožavaju poziciju Amerike
Globalna energetska kriza izazvana sankcijama koje je Zapad uveo Rusiji zbog specijalne vojne operacije u Ukrajini veoma je pogodovala Sjedinjenim Američkim Državama, piše „Fajnenšel tajms“.
Kada je Moskva smanjila izvoz gasa Evropi, a zapadne sankcije ograničile naftu, Amerikanci su mogli zadovoljno trljaju ruke jer je izvoz sirove nafte dostigao rekord, sa 500 tankera koji su krenuli put Starog kontinenta.
Istovremeno, rekordni izvoz označio je i vrhunac revolucije škriljaca u SAD – 15-godišnjeg energetskog i tehnološkog preokreta u kojem je freking (tehnologija vađenja nafte iz škriljaca) najvećeg svetskog potrošača nafte i gasa pretvorio i u najvećeg proizvođača.
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
Iako je zlatno doba škriljaca dovelo SAD u vrlo zavidnu situaciju da ne mora da brine o zalihama nafte ili gasa čime su im odrešene ruke i u međunarodnoj politici, to doba polako nestaje, kažu analitičari.
Visoki troškovi proizvodnje i nedostatak radne snage sada zadiru i u ovu industriju. Volstrit želi da se profit vrati investitorima, a ne da se uloži u nove platforme. Čak i sa cenama sirove nafte od 80 dolara po barelu, što je cena daleko iznad dugoročnog proseka, proizvođači škriljaca i dalje strahuju od trošenja kapitala. Povrh svega, nove bušotine daju manje nafte.
Na sve to, ako se kineska ekonomija nedovoljno brzo aktivira, a ruski izvoz ostane snažan uprkos sankcijama, tržišta će biti snabdevena naftom. Uz to, ako energetska tranzicija prođe brzo i bez problema, svet će moći da preživi i bez američkih zaliha nafte.
„Era agresivnog rasta američkog škriljaca je završena“, kaže Skot Šefild, izvršni direktor kompanije „Pionir“, najvećeg proizvođača škriljaca u zemlji.
No, uprkos naporima nekih vlada da „dekarbonizuju“ svoje ekonomije i smanje emisije štetnih gasova, nema dokaza da svetski potrošači gube žeđ za naftom, piše „Fajnenšel tajms“.
Međunarodna agencija za energetiku procenjuje da će svet sagorevati još 1,7 miliona barela dnevno 2023. godine, dostižući rekordnu količinu od skoro 102 miliona barela dnevno. Investiciona banka „Goldman Saks“ predviđa skok potražnje ove godine od 2,7 miliona barela dnevno, gurajući cene nafte iznad 100 dolara po barelu.
Svet, upozoravaju analitičari i rukovodioci, možda ulazi u fazu još veće nestabilnosti tržišta nafte. To će biti problem za zemlje uvoznice nafte, ali i era obnove moći za neke, posebno Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate i druge naftne države koje čine grupu proizvođača OPEK.
Škriljac je nekada bio „lako dostupan rezervni kapacitet koji je mogao da se takmiči sa OPEK-om, stvarajući ono što smo tada nazvali ‘novim naftnim poretkom'“, rekao je Džef Kari, globalni šef istraživanja roba u „Goldman Saksu“. „Danas je ta fleksibilnost nestala, gurajući nas nazad na ‘stari naftni poredak’ dominacije OPEK-a.“
Vil van Loh, šef „Kvantum enerdžija“, jednog od najvećih investitora privatnog kapitala u škriljce, to drugačije. „Svet je zaista bio uljuljkan u san uspeha revolucije škriljaca“, rekao je on. „SAD su preuzele kontrolu nad cenama od OPEK-a, jer smo postali jedini izvor rasta za snabdevanje naftom na globalnom nivou. Dok se odjednom sve to nije promenilo.“
Uspon i pad škriljaca
U deceniji pre 2020. proizvodnja nafte sa polja Baken u Severnoj Dakoti bila je gotovo 1,5 miliona barela dnevno, više nego što proizvedu neke članice OPEK-a. Krah cena nafte 2014. godine naškodio je sektoru ali je pandemija bila gotovo fatalna i dovela je do epidemije bankrota u industriji. To je, piše FT, bio prvi znak ranjivosti ovog američkog sektora i primoralo je tadašnjeg predsednika Donalda Trampa da moli Saudijsku Arabiju i Rusiju da podignu cene i poštede američki naftni sektor.
Proizvodnja u Bakenu pala je na milion barela dnevno i nije se oporavila, a basen Permijan u Novom Meksiku i Teksasu postao je novi „hab“ američke naftne industrije sa proizvodnjom koja poslednjih meseci obara rekorde ali i dalje nije na nivou kao ranije.
Zapravo, proizvodnja nafte iz škriljaca u SAD danas je ispod prepandemijskih nivoa i sporo raste uprkos 18 meseci stabilnih cena.
Američki zvaničnici očekuju da će snabdevanje narednih 12 meseci rasti svega dva odsto što nije dovoljno da pokrije predviđeni porast potražnje nafte u zemlji. Energetski stručnjaci upozoravaju da bi, ako se aktivnost ne ubrza, stopa „propasti“ škriljaca mogla da se ubrza dogodine i ukoreni se.
„Ono što se nekada smatralo pokretačem rasta ponude u svetu možda se bliži vrhuncu“, kaže Amrita Sen, šef istraživanja u konsultantskoj kući „Enerdži aspekts“.
Pitanje Volstrita
Iako u Permijanu vodeći proizvođači „Pionir“, „Ševron“, „Devon enerdži“, „KonokoFilips“ i drugi, imaju „zdrave“ lokacije za bušenje, manje kompanije presušuju.
Za razliku od konvencionalne proizvodnje nafte, proizvodnja iz novih bušotina škriljaca opada nakon godinu dana rada. Da bi proizvodnja bila stabilna svake godine, kompanije moraju da buše više bunara. Desetine hiljada je izbušeno širom SAD u poslednjih 15 godina.
Ali „učinak bušotine i inventar bušenja izazivaju sve više zabrinutosti“ u ovoj industriji, navode iz „Morgan Stenlija“. Prošle godine je prvi put prosečna količina proizvedene nafte iz svake nove bušotine smanjena u odnosu na prethodnu, procenjuje konsultantska kuća „Ristad enerdži“.
Uz to, problemu doprinose poremećaji u lancima snabdevanja ali i manjak radne snage. „Goldman Saks“ procenjuje da u ovoj industriji poslednjih meseci nedostaje oko 20.000 radnika. Povećanje plata onima koji rade dodatno podiže troškove koji su već visoki.
Održavanje prosečne bušotina koštalo je 2019. godine oko sedam miliona dolara, ove godine će iznositi oko devet. Cena bušenja na 100 stopa porasla je sa 75.000 dolara u 2020. na 100.000 dolara. Uz to, tu je i održavanje opreme i popravka one koja je mesecima ležala neiskorišćena.
Međutim, možda najveća prepreka rastu jeste Volstrit, piše „Fajnenšel tajms“. U godinama procvata, industrija je koristila novčane tokove i desetine milijardi dolara spoljnog kapitala za finansiranje svojih bušotina. Proizvodnja je porasla, ali je rasipnost izazvala egzodus investitora.
Zahvaljujući oporavku cene nafte, operateri su prihode tržišta škriljaca pretočili u dividende i akcije. Ova industrija bila je najbolje rangirana na „Es end Pi“ berzi protekle dve godine, ali je tamo stigla na uštrb razvoja.
„Proizveli smo previše nafte i takmičili smo se sa Opekom“, kaže šef „Pajonira“ Skot Šefild. „Zapravo smo snizili cenu za 20 do 30 dolara po barelu u poslednjih 10 godina nauštrb gubitka celokupne baze investitora.“
Promena je, kaže Šefild, značila da industrija koja je 100 odsto svog novčanog toka potrošila na povećanje proizvodnje preraste u onu koja reinvestira samo 40 do 50 odsto, sa ciljem rasta između 0 i 5 odsto.
Posle decenije velikih gubitaka, investitori sada nisu spremni da se klade na sektor sa lošom istorijom zarade i neizvesnom budućnošću u svetu koji želi da se odvoji od uglja.
„Skoro da nema apetita investitora ili kompanija da se vrate ponovnom ulaganju preko 100 odsto vašeg novčanog toka“, kaže Arjun Murti, analitičar i savetnik u energetskoj konsultantskoj kući „Veriten“. „Očekujemo sporiji tempo rasta. To je značajan razvoj za tržišta nafte.“
Povratak starog poretka
Ono što je dobro za Volstrit biće, u ovom slučaju, dobro i za Rijad.
Slab rast industrije škriljaca deo je šireg, hronično nedovoljnog ulaganja u globalna istraživanja nafte na drugim mestima, navode iz „Godlan Saksa“ i dodaju da će to vratiti moć na naftnom tržištu – i geopolitičku težinu – u ruke Saudijske Arabije i njenih saveznika iz OPEK+.
Sa „dekarbonizacijom“ na vidiku, investitori su manje voljni da usmeravaju sredstva na dugotrajne, skupe projekte za koje su često potrebne godine da se isplate, već prelaze na takozvane projekte „kratkog ciklusa“.
„A gde su svetski projekti kratkog ciklusa? Tri mesta: američki škriljci, Rusija i Bliski istok“, kaže Kari iz „Goldman Saksa“. „Rusija je sklonjena izh očiglednih razloga. Sada gubite drugi motor rasta od tri. To vam zaista ostavlja samo jezgro OPEK-a: zalivske zemlje Bliskog istoka.“
To možda nije problem, optimistično piše „Fajnenšl tajms“. Saudijska Arabija, glavna osovina OPEK-a, često je bila stabilizujuća sila na globalnim tržištima nafte. Godine 2020. napravila je duboke rezove u proizvodnji kako bi podržala cene, pomažući da se od zaborava sačuvaju proizvođači škriljaca i drugi.
Ali, navodi FT, ova promena stavlja sudbinu globalnog tržišta sirove nafte u ruke zemalja sa kojima Zapad ima nestabilne odnose. Ako ti proizvođači odluče da ne pojačaju proizvodnju, onda će jedini lek za visoke cene biti racionalizacija potražnje za naftom, kažu analitičari, verovatno kroz recesiju — slično cenovnom šoku koji su prošle godine doživeli evropski potrošači prirodnog gasa.
Nagoveštaj onoga što može doći bio je vidljiv prošle godine, kada su cene nafte skočile na više od 130 dolara po barelu nakon što početka operacije u Ukrajini. Operateri iz škriljaca čvrsto su se držali ograničenja kapitala, uprkos ponovljenim molbama Bele kuće za veću isporuku nafte. Neki analitičari tvrde da je to bio primer kako će izgledati tržište kome nedostaje dobavljač konkurentskom OPEK-u.
Uz to, uprkos pokušajima američke administracije da smanje upotrebu fosilnih goriva i samim tim globalnih emisija gasova staklene bašte, odvikavanje od vekovnog trenda potrošnje nafte moglo bi da se pokaže problematično.
„Ako . . . na kraju budemo žedniji nafte nego što preovlađujuće prognoze (naučnika) ukazuju, onda ćemo imati velike probleme“, rekao je Bob Mekneli, bivši savetnik predsednika Džordža Buša koji sada vodi energetsku grupu „Rapidan“.
Usledila bila era „razbijanja ekonomije, geopolitičke destabilizacije i kraha. Tada ćete poželeti još škriljaca.“
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
(RT)
