Neki bi rekli da su hteli sve osim haosa. Drugi da su samo sledili pogrešna uputstva. Ali činjenice su hladne: U srcu Pariza, u muzeju Luvr, odigrala se jedna od najneobičnijih krađa poslednjih godina.
Prema pisanju francuskog lista Le Parisien, osumnjičeni su policiji ispričali priču koja zvuči kao loš scenario iz krimi-filma.
Jedan od njih, čovek po imenu Abdulay N., izjavio je da iza svega stoji – stranac. Nije rekao ime, ali je naglasio da je “naručilac posla” došao spolja. Njegov navodni saučesnik, Ayed G., dodao je da su samo izvršavali naređenja jedne kriminalne grupe.
I da stvar bude apsurdnija: Abdulay je, prema sopstvenim rečima, mislio da pljačka “neki muzej pored staklene piramide”. Drugim rečima, nije znao da je to – Luvr.
Drugi osumnjičeni, pak, tvrdio je da je verovao da ulazi u zatvorenu zgradu, bez posetilaca, i to u nedelju. Policija se, međutim, ne oslanja na priče. Dokazi ukazuju na to da su ova dvojica verovatno bili samo sitni izvršioci u mnogo većoj šemi. Neiskusni, reklo bi se, i u pogrešnom trenutku na pogrešnom mestu.
Imena su poznata, ali detalji još uvek mutni: Oba osumnjičena žive u predgrađu Pariza, u oblasti Sen-Deni, poznatoj po kontrastima i teškim životnim okolnostima. Obojica su već bili u sukobu sa zakonom, zbog krađa i drugih dela.
Ipak, sada je situacija mnogo ozbiljnija. U pritvoru se trenutno nalazi četvoro ljudi, svi sa optužnicama za pljačku Luvra. Na slučaju radi više od sto istražitelja.
Najskuplji deo slagalice i dalje nedostaje: Nakit vredan 88 miliona evra još uvek nije pronađen. Predsednik Francuske, Emanuel Makron, opisao je incident kao udar na “istorijsko nasleđe republike”. Ministar pravde Žerald Darmanen otišao je i korak dalje, rekavši da je “ugled Francuske ozbiljno narušen”.
Ali dok se političari zgražavaju, novinari otkrivaju pozadinu koja deluje gotovo komično. Sistem bezbednosti muzeja bio je sve samo ne neprobojan. Lozinka za video-nadzor bila je, verovali ili ne: “LOUVRE”. A zaštitni softver kompanije Thales imao je lozinku “THALES”. Na računarima – zastarele verzije operativnih sistema, programi koji nisu ažurirani još od 2003. godine. Zvuči neverovatno, ali policijski izveštaji to potvrđuju.
Kada se sve sabere, priča deluje kao da su amateri slučajno ušli u najčuveniji muzej na svetu, vođeni instrukcijama koje ni sami nisu razumeli. Možda su mislili da je to lak posao, možda su računali na jednostavnu zaradu. A možda su, bez svesne namere, postali figure u igri većih igrača.
Šta god da je istina, jedan detalj ostaje upečatljiv: Kako je moguće da u 21. veku, u muzeju koji čuva Mona Lizu, glavna zaštita bude – obična lozinka? Možda će buduće istrage otkriti pravu pozadinu, ali zasad ostaje osećaj da se nešto ozbiljno pomerilo između luksuza i naivnosti. I da je granica između genijalnog plana i potpune zbrke tanja nego što izgleda.
Webtribune.rs
