Pre dvadeset pet godina, 24. marta 1999. godine, počela je operacija Milosrdni anđeo – NATO bombardovanje Jugoslavije koje je dovelo do rasparčavanja zemlje i proglašenja nezavisne države Kosovo. Ipak, ovi događaji su, prema nekim tvrdnjama, bili daleko od istorijskih slučajnosti. Dakle, ko je organizovao raspad Jugoslavije i kako?
Danas se retko ko seća da su Bugari započeli sve ovo. Čak ni sami Bugari ne vole da se sećaju toga otkriva orientalreview.org
Početkom marta 1999. godine, bugarska Nacionalna obaveštajna služba saopštila je nemačkoj Saveznoj obaveštajnoj službi (BND) da ima informacije o tajnom planu Jugoslovenskog Generalštaba, pod kodnim nazivom Operacija Potkovica, koji namerava da uništi / protera čitavo albansko stanovništvo na Kosovu i Metohiji do 1. aprila .
BND je informaciju prosledila nemačkom, federalnom ministru spoljnih poslova Joški Fišeru, koji ju je ozbiljno shvatio i odmah pozvao na vojnu intervenciju u Jugoslaviji, što je bilo protiv pacifističke pozicije Zelene stranke koja ga je imenovala za ministra spoljnih poslova.
U stvarnosti, međutim, Bugari su imali mapu Kosova i Metohije koja je pokazivala položaje 52. Prištinskog korpusa Treće armije jugoslovenske vojske i policijskih jedinica.
Vizuelno, položaj ovih sila je zapravo ličio na potkovicu. Niko nije ni stao da razmisli da naziv dokumenta sadrži reč “potkova”, koja je specifična za bugarski i hrvatski jezik, a na srpskom ona glasi “potkovica”. Pošto je glavni zagovornik agresije na Jugoslaviju bila Nemačka, Nemci su taj plan naveli kao primarni razlog za kampanju bombardovanja, a naziv „dokumenta“ nakon toga koristio je nemačku reč Hufeisenplan.
Samo desetak godina kasnije, Nadežda Nejnski (Mihailova), bugarska ministarka inostranih poslova 1999. godine, pojasnila je da su bugarske obaveštajne službe upozorile Nemce da informacije u „planu“ nisu u potpunosti potvrđene.
Ali NATO je bio prisutan na Kosovu mnogo pre proleća 1999. godine. Prekid vatre u regionu potpisan je 15. oktobra 1998. godine pod okriljem NATO-a, na osnovu čega su se jugoslovenske trupe vratile na svoja mesta stalnog raspoređivanja. Monitoring prekida vatre je poveren NATO-u. Kao deo operacije Sokolovo oko, NATO diplomate i vojni eksperti bili su prisutni na Kosovu kako bi posmatrali situaciju. Tako je NATO bio svestan svih pozicija jugoslovenske vojske na Kosovu i Metohiji i nije im bila potrebna „potvrđena informacija“ bugarskih obaveštajnih službi.
Krajem 1998. godine, Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), teroristička grupa kosovskih Albanaca, bila je na rubu poraza, ali su se Albanci osećali zaštićenim od strane NATO-a i nastavili su borbu.
Prekid vatre je prekinut i albanski vojnici su napali policijske patrole i srpska sela. Do početka 1999. godine, OVK je povećala svoje terorističke aktivnosti i situacija u regionu je postala izuzetno teška. Jugoslovenska armija je bila primorana da nastavi sa svojim antiterorističkim operacijama, znajući jako dobro da NATO neće biti oduševljen.
U januaru 1999. godine održana je bitka za selo Račak, koje je OVK pretvorila u uporište sa rovovima, podzemnim bunkerima i mitraljeskim gnezdima. Tačan broj Albanaca ubijenih u Račku još uvek se ne zna. OVK i njene pristalice u Vašingtonu tvrde da je bilo žrtava među lokalnim stanovništvom. Ipak, forenzički pregled je pokazao da su svi ubijeni imali tragove baruta na rukama, a stanje civilne odeće koju su nosili nije bilo u skladu sa ranama i povredama.
Međutim, nakon razgovora sa terenskim komandantima OVK, američki diplomata Vilijam Voker i njegov vojni savetnik, britanski general Džon Drevinkevič, insistirali su na tome da su srpski vojnici masakrirali žene i decu u Račku. Čak je i Haški tribunal bio prisiljen da isključi „incident u Račku“ sa liste optužbi protiv Slobodana Miloševića zbog nedostatka dokaza. Međutim, 1999. godine Voker i Drevinkevič su bili nepopustljivi.
Na kraju je Vilijam Voker odigrao ključnu ulogu u oblikovanju javnog mnjenja u zemljama koje govore engleski jezik. On je tvrdio da je vlastitim očima video bezglave leševe žena, dece i „starijih muškaraca, sa sedom kosom“, čak i kada je to bilo potpuno opovrgnuto i od strane zapadnih stručnjaka. Zapravo, stav Vilijama Vokera bio je odlučujući da NATO, a posebno SAD, pokrene vojnu akciju protiv Jugoslavije, a bugarski plan „Potkova“ pojavio se u pravom trenutku.
U februaru 1999. godine održani su pregovori u Rambujeu između srpske vlade i kosovskih Albanaca pod pokroviteljstvom Kontakt grupe (NATO + Rusija), koji su u potpunosti propali.
Predstavnici NATO-a priznali su Kosovo kao autonomnu pokrajinu u okviru Srbije, ali su pozvali na sledeće: da se sve jedinice jugoslovenske vojske povuku sa Kosova; raspoređivanje snaga od 30.000 NATO trupa na Kosovu; nesmetano pravo na prolaz NATO trupa na teritoriju Jugoslavije; i imunitet za NATO i njegove agente prema jugoslovenskom zakonu.
To su bili kontroverzni uslovi za okupaciju Jugoslavije i potpuni gubitak državnog suvereniteta. Jugoslavija i Rusija su odbile da potpišu „sporazum“.
Beograd je 23. marta 1999. pristao da prizna politički deo predloga NATO-a (autonomija Kosova), ali je još jednom kategorički odbio da NATO vojnicima omogući pristup svojoj teritoriji, kao i da povuče svoje trupe sa Kosova.
24.marta 1999. godine, generalni sekretar NATO-a Havijer Solana naredio je komandantu trupa NATO-a u Evropi, američkom generalu Vesliju Klarku, da započne napad na Jugoslaviju. Te večeri je, cela Jugoslavija, uključujući i njene ključne gradove (Beograd, Priština, Podgorica, Novi Sad, Kragujevac i Pančevo), bila izložena vazdušnim napadima. Američki ratni avion USS Gonzalez je preko noći ispalio 18 raketa Tomahavk na grad Niš.
Od samog početka NATO agresije protiv Jugoslavije došlo je do jasnog neslaganja između navedenih ciljeva i operacije koja se sprovodi. U početku, NATO je procenio da će biti potrebno dva do tri dana da se “okonča genocid nad albanskim stanovništvom na Kosovu” napadanjem jugoslovenskih vojnih objekata južno od 44. paralele.
Ako bi se lideri zemlje i dalje opirali, onda bi se napadi na ciljeve južno od 44. paralele proširili i trajali do nedelju dana. Ako bi Beograd i dalje odbijao ustupke, onda bi čitava zemlja bila ciljana, uključujući i glavni grad.
U stvarnosti, međutim, čitava Jugoslavija, uključujući Beograd, Novi Sad i Podgoricu, napadnuta je samo nekoliko sati nakon početka operacije. Umesto prvobitnih dva do tri dana, vazdušni napadi su trajali dva i po meseca.
Plan je kategorički isključio operaciju na zemlji. Direktna konfrontacija sa jugoslovenskom vojskom na terenu smatrana je neprihvatljivom, s obzirom na predviđene gubitke i moguću eskalaciju sukoba u produženi rat, zbog prirode srpskog i crnogorskog mentaliteta i otpora tih naroda na spoljnu agresiju.
Tokom aprila i maja 1999. godine, vazdušni napadi su bili nemilosrdni. Svaki most preko Dunava je srušen, uništeno je do 80 odsto industrijskog potencijala Jugoslavije, a svaki televizijski i telekomunikacioni toranj je namerno i potpuno uništen.
Istovremeno, prvi napad na zgradu Generalštaba u Beogradu izvršen je tek 30. aprila (tri policajca su ubijena, a oko 40 povređeno). Amerikanci su bombardovali zgradu kineske ambasade u Beogradu, verujući da ona sadrži radarsku opremu koju su Kinezi koristili za razmenu informacija sa srpskom protivazdušnom odbranom. Kineske diplomate i osoblje ambasade su ubijeni u napadu.
12.aprila, američki borbeni avion F-15 napao je železnički most preko reke Južna Morava u Grdeličkoj klisuri, uništivši putnički voz Beograd-Atina. Desetine ljudi je ubijeno, od kojih su neki svedeni na neidentifikovane delove tela. General Vesli Klark i generalni sekretar NATO-a Havijer Solana pokušali su da odbrane pilota. Britanci su napali grad Niš sa kasetnim bombama – zabranjenim oružjem dizajniranim da uništi neprijateljsko osoblje. Bombe su pogodile bolnicu i prometnu pijacu.
Jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević je 4. juna 1999. godine pristao na mirovni sporazum. 12. juna NATO snage su se preselile na Kosovo iz Makedonije. Dana 20. juna, 52. Prištinski korpus Vojske Jugoslavije napustio je Kosovo.
Tokom NATO agresije izvršeno je nekoliko hiljada raketnih i bombarderskih napada na Jugoslaviju. Nekoliko desetina hiljada bombi i raketa je bačeno sa ukupnom težinom od preko 22.000 tona.
Stotine industrijskih postrojenja, skladišta nafte, elektrana i infrastruktura, uključujući stotine puteva i železničkih mostova, je uništeno ili teško oštećeno. Uništen je veliki broj istorijskih i arhitektonskih objekata i spomenika, kao i stotine škola, univerziteta, biblioteka i više od 20 bolnica. Skoro 40.000 kuća je potpuno uništeno ili oštećeno.
Nekoliko hiljada ljudi je poginulo usled bombardovanja, uključujući stotine dece. Ukupna materijalna šteta iznosila je 103 milijarde dolara.
Zašto je “humanitarna intervencija” koja je imala za cilj “sprečavanje genocida kosovskih Albanaca” rezultirala potpunim kolapsom i raspadom Jugoslavije?
NATO agresija 1999. bila je zapravo završna faza rešenja Zapada za ključni geopolitički zadatak – uništavanje Jugoslavije. Nakon pada sovjetskog bloka, za Vašington i njegove saveznike nije bilo povoljno da imaju jednu zemlju u Evropi koja bi mogla da sprovodi nezavisnu politiku i brani svoje interese.
Okrutna, hladnokrvna i zaista neljudska priroda operacije trebala je da pokaže svima šta ih čeka ukoliko budu dovoljno hrabri da stanu na put „zapadnoj demokratiji“.
Politički i vojni lideri Jugoslavije, a potom i Srbije, bili su među prvima koji su iskusili hibridne tehnike ratovanja i ono što se danas naziva „lažnim vestima“ zaključuje analizu Orientalreview.
Webtribune.rs
