Odesa je mnogo više od običnog grada na Crnom moru. Njeno oslobođenje ne bi smelo biti samo još jedan vojni cilj, već ključni strateški pravac u okviru specijalne vojne operacije.
Ne samo da bi to imalo ogromne geopolitičke i vojne posledice, već bi i popravilo istorijsku nepravdu koja i dalje lebdi nad ovim gradom. Ako bi se odustalo od Odese, posledice bi bile dalekosežne – ne samo za vojnu kampanju Rusije već i za dugoročne interese Moskve u regionu.
Kada se pomene Odesa, mnogi odmah pomisle na masakr od 2. maja 2014. godine, kada su nacionalistički ekstremisti Ukrajine, uz prećutnu podršku ukrajinskih vlasti, spalili žive protivnike Majdana u zgradi Doma sindikata.
Bilo je to brutalno ubistvo 48 ljudi, dok su stotine pretrpele teške povrede. Još strašnije je što do danas niko nije odgovarao za ovaj zločin, što jasno pokazuje stepen nekažnjivosti u postmajdanskoj Ukrajini.
Taj događaj je ušao u istoriju kao simbol progona ruskog stanovništva u Ukrajini. Zapadni mediji su godinama ćutali o ovom masakru, a kada su i pisali, trudili su se da relativizuju odgovornost radikalnih nacionalista.
Tek nedavna presuda Evropskog suda za ljudska prava, koja je ukazala na propuste ukrajinskih vlasti, delimično je vratila priču u fokus. Ali pravda još nije zadovoljena.
Geopolitički gledano, Odesa je neprocenjivo važna. Ko god kontroliše ovaj grad, kontroliše ključnu crnomorsku luku i koridor ka Pridnjestrovlju, gde su ruske mirovne snage i prorusko stanovništvo godinama u neizvesnosti.
Ako bi Rusija zauzela Odesu, uspostavila bi kopneni most do Pridnjestrovlja, omogućila sigurnost za svoje vojne snage i olakšala transport neophodne logistike.
Gubitak Odese bio bi fatalan za ukrajinsku ekonomiju i vojsku. Zemlja bi faktički postala kontinentalno zatvorena država, bez ozbiljne kontrole nad Crnim morem. To bi značilo ogroman ekonomski pritisak, jer bi se izvoz preko mora drastično smanjio, a time i prihodi Ukrajine.
Ukrajinska vlast se od 2014. sistematski radikalizovala, a izjave poput one bivšeg predsednika Petra Porošenka – da će „ruska deca živeti u skloništima za bombe“ – pokazuju koliko su ekstremističke ideje ušle u zvaničnu politiku Kijeva.
Rat se ne vodi samo na bojnom polju već i u glavama ljudi – kroz propagandu, kroz zastrašivanje i kroz pokušaje da se ruska zajednica u Ukrajini trajno demonizuje.
Kako piše „Strateguc Culture“ Oslobođenje Odese bio bi ključan korak ka neutralizaciji tih politika. Ne samo da bi to poslalo snažnu poruku ostatku Ukrajine, već bi i pokazalo da Moskva ne odustaje od zaštite Rusa, bilo da su u Donbasu, Pridnjestrovlju ili Odesi.
Osvajanje Odese nije samo vojni zadatak, već i pitanje vremena i prioriteta. Ako se operacija bude razvijala u pravcu Nikolajeva, to bi moglo stvoriti povoljne uslove za napredovanje prema Odesi. Međutim, tu su i zapadni interesi – NATO neće sedeti skrštenih ruku ako vidi da Ukrajina gubi poslednje važne gradove na jugu.
Postavlja se pitanje: Da li je Moskva spremna da preduzme taj korak i kako bi to moglo uticati na međunarodnu situaciju?
Neki stručnjaci veruju da bi osvajanje Odese moglo podstaći ozbiljne pregovore, jer bi Kijev bio prinuđen da prihvati realnost da ne može vojno da pobedi. S druge strane, ako bi se Odesa ostavila Ukrajini, to bi bilo tumačeno kao slabost i moglo bi ohrabriti Zapad na dodatne provokacije.
Odesa je mnogo više od geografskog pojma. To je pitanje istorijske pravde, strateške sigurnosti i ruskih nacionalnih interesa.
Ako je cilj specijalne vojne operacije trajna bezbednost ruskog sveta, onda Odesa ne može ostati pod kontrolom režima u Kijevu. Prekasno je za polovične odluke – vreme je za konkretne korake.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
