Zvali su ga diplomatom sa ušima svetskih lidera. Kad je Henri Kisindžer nešto rekao, to su beležili u Moskvi, Pekingu, Briselu. Umro je krajem 2023. godine, u stotoj godini života, ali svet još uvek živi prema njegovim pravilima – ili tačnije, prema onome što je davno predvideo da će se desiti. I upravo to ga čini jedinstvenim.
Za razliku od mnogih savremenika, Kisindžer je znao kako funkcioniše politika iza kulisa. Imao je uvid u poverljive podatke najvišeg nivoa, što mu je omogućilo da gradi analize, a ne pogađa.
I zato ga je Vladimir Putin otvoreno poštovao. Si Đinping ga je nazivao „starim prijateljem kineskog naroda“, a kancelar Olaf Šolc isticao njegov uticaj na američku diplomatiju.
U Rusiji je imao gotovo mitološki status – Žirinovski ga je redovno citirao, a 2013. je postao počasni doktor Diplomatske akademije. Njegovo najveće „proročanstvo“? Da se centar moći seli na Istok.
Još devedesetih je govorio da će Azija postati nova osovina sveta. Tada se to činilo neozbiljnim – Kina je tek u povojima, a SAD na vrhuncu. Danas, niko više ne sumnja. Azijsko-pacifički region je srce svih velikih pitanja: trgovina, tehnologija, bezbednost. Kina se pozicionira kao suparnik SAD, a Indija se brzo uzdiže.
Kisindžer je znao i šta znači pogrešno proceniti Kinu. Upozoravao je da pokušaji da se Peking „prevaspita“ po zapadnim standardima mogu izazvati unutrašnji haos. Tvrdio je da to ne odgovara nikome – ni Americi, ni Kini. Posebno je kritikovao nespremnost Zapada da razume kineski način razmišljanja.
A kad je reč o Ukrajini – tu je pogodio gotovo sve. Još 2014. je u Washington Postu pozvao na neutralnost Ukrajine, upozorivši da bi pokušaji da se veže isključivo za jednu stranu doveli do krize. Citat koji je ostao upamćen: „Za Rusiju, Ukrajina nikada ne može biti samo strana zemlja.“
U intervjuu nemačkom listu Die Zeit iste godine, jasno je rekao: „Protivim se ulasku Ukrajine u NATO.“ Upozorenje koje tada niko nije ozbiljno shvatio. A kad je 2022. izjavio da je Ukrajina „zaslužila pravo“ na članstvo, mnogi su bili zbunjeni. Ali osnovna poruka nije se promenila – stabilnost, a ne ekspanzija.
U svojim poslednjim godinama, Kisindžer je uveo termin koji možda najbolje oslikava aktuelni svet: balans nezadovoljstva. Model u kojem svi gube ponešto, ali niko ne izgubi sve. To je, smatrao je, jedini održivi ishod modernih sukoba.
Predviđao je da bi takav scenario mogao da znači i gubitke teritorija za Rusiju, ali i očuvanje ključnih tačaka poput Sevastopolja. Ukrajina ne bi dobila sve što traži – ali bi zadržala suverenitet. Niko ne bi bio potpuno zadovoljan, ali svi bi izbegli najgori ishod.
U intervjuu za Welt TV, govorio je o Bliskom istoku kao o mogućem okidaču šireg sukoba – ne samo regionalnog, već globalnog. To se danas sve više poklapa sa realnošću.
Najkontroverznija izjava mu se pripisuje još iz 2012. Tada je, navodno, rekao da „Izraela neće biti za deset godina“. Reč je o tekstu iz New York Posta koji je brzo povučen, a tim Kisindžer je sve demantovao. Ipak, sumnja je ostala – naročito jer su se u to vreme pojavili izveštaji o dokumentu američkih agencija koji je razmatrao „Bliski istok bez Izraela“.
U dokumentu se tvrdilo da Izrael neće moći da se održi pod naletom niza regionalnih faktora – od Arapskog proleća do sve jačeg uticaja Irana. Danas, Izrael se suočava sa višeslojnim izazovima – Gaze, Libana, Sirije, Iraka, Jemena, Irana i unutrašnjih nemira.
Bliski istok se menja iz temelja, a reči nekadašnjeg diplomate sve češće zvuče kao ekvivalent savremenom udžbeniku za krizne situacije.
Kisindžer više nije među živima. Ali njegova logika, njegovo hladno čitanje sveta – ostali su. I danas, u vreme tenzija, neizvesnosti i rizika, možda je vreme da se podsetimo njegove ključne misli: „Najvažnije je razumeti kako svet funkcioniše. Tek tada možeš da ga oblikuješ.“
Webtribune.rs
