Na prvi pogled, deluje kao scenario iz futurističkog filma- savršeno uređeni gradovi, sa modernim neboderima, širokim bulevarima, parkovima, fontanama, školama i bolnicama – ali bez ljudi. Nema gužvi, nema saobraćaja, nema svetala u prozorima. Samo tišina i beton. Međutim, to nije fikcija. To je stvarnost savremene Kine. U toj najmnogoljudnijoj zemlji sveta, niklo je desetine takozvanih „gradova duhova“, urbanih zona koje postoje na papiru, u izveštajima i na kartama – ali ne i u svakodnevnom životu miliona ljudi.
Jedan od najpoznatijih primera je Tiandučeng, predgrađe Hangdžoua, koje je zamišljeno kao kopija Pariza.
Arhitekti su se potrudili da verno rekonstruišu evropski stil, uključujući čak i Ajfelov toranj. Ideja je bila ambiciozna- spojiti luksuznu arhitekturu sa privlačnim urbanim planiranjem, u nadi da će tu živeti i raditi na desetine hiljada stanovnika i turista.
Međutim, stvarnost je bila surova. Prvih godina, grad je bio gotovo potpuno prazan. Nije bilo ni prodavnica, ni kafića, ni života. Delovao je kao kulisa – savršeno izgrađena scenografija, ali bez glumaca. Tek deset godina kasnije, naselje je počelo da se puni – danas broji oko 30.000 stanovnika, što je i dalje zanemarljivo po kineskim standardima.
U Čenggongu, predgrađu grada Kunming, situacija je na papiru izgledala još bolje.
Stanovi su rasprodati, infrastrukturni objekti podignuti- škole, bolnice, parkovi – sve što treba jednom funkcionalnom gradu. Međutim, kada padne noć, grad ostaje u mraku. Prozori prazni. Ulice tihe.
Zašto? Zato što su ljudi kupovali te stanove ne da žive u njima, već da ih poseduju. U Kini, nekretnina je simbol stabilnosti i sigurnosti. Mnogi Kinezi ne veruju berzama ili štednji, ali veruju kvadratima. Stanovi postaju sredstvo očuvanja bogatstva, a ne mesto za život. Tako grad postoji – ali samo kao investicioni artefakt.
Možda najpoznatiji primer „grada duhova“ je Ordos, u unutrašnjoj Mongoliji, tačnije njegov okrug Kanbaši. Projektovan za milion ljudi, grad je izgledao kao vizija savršeno funkcionalne kineske budućnosti- prostrani trgovi, masivne zgrade, autoputevi, administrativni centri. Samo što – niko nije došao.
Kanbaši je postao meka za fotografe i blogere koji su tražili neobične prizore- metropola bez metropolitanskog haosa, grad bez gužvi i bez ljudi. Tek u poslednjim godinama, vlasti su pokušale da mu udahnu život – premestili su škole i univerzitete iz gušćih delova zemlje u ovaj „prazan“ prostor, i to je delimično uspelo – roditelji koji žele dobro obrazovanje za svoju decu počeli su da se sele, pa se Kanbaši polako puni.
Koreni ovog fenomena leže u brzom i agresivnom rastu kineske ekonomije početkom 2000-ih. Građevinarstvo je postalo pokazatelj ekonomskog uspeha – broj izgrađenih kvadrata direktno je povećavao bruto domaći proizvod. Za lokalne funkcionere, ovo je bio najlakši način da pokažu „rezultate“.
Tako je nastala građevinska groznica. Od 2010. do 2013. godine, Kina je potrošila više betona nego Sjedinjene Američke Države tokom celog 20. veka. Gradili su se stanovi, zgrade, mostovi, trgovi – i sve to bez jasnog odgovora ko će i kada tu da živi.
Kako su cene stanova rasle, mladi su teško mogli da priušte život u novim gradovima. U isto vreme, starenje stanovništva dodatno je smanjivalo mobilnost. Stariji nisu želeli da se sele u nepoznato, a ekonomski rast više nije bio onako brz i širok kao ranije. Kombinacija tih faktora dovela je do toga da mnogi gradovi ostanu prazni godinama, pa čak i decenijama.
Neki gradovi, kao što je Tiandučeng, počeli su da se pune. U drugim slučajevima, lokalne
vlasti pokušavaju da preseljenjem administrativnih centara ili obrazovnih ustanova stvore novo jezgro. Negde uspeva, negde ne. Međutim, većina tih gigantskih urbanih projekata i dalje je mrtva zona, sa svežom fasadom i praznim ulicama.
Paradoks kineskog modela urbanog razvoja jeste to što infrastruktura dolazi pre ljudi. Za razliku od većine svetskih gradova, koji rastu organski – iz potrebe, Kina često gradi unapred, u nadi da će „ako izgradimo – doći će“. Nekada to funkcioniše, nekada ne, i u tom „nekada ne“ leži desetine miliona kvadrata neiskorišćenog prostora.
Pitanje nije da li će ovi gradovi zaživeti. Neki hoće, neki neće. Pitanje je po kojoj ceni i kakvom društvenom logikom. Ako su gradovi građeni kao investicija, a ne kao mesta za život – koliko je onda ta infrastruktura zaista „uspeh“?
U svakom slučaju, Kina je svetu pokazala da se može graditi brzo, masivno i unapred. Međutim, ostaje otvoreno pitanje- da li grad bez ljudi može biti grad uopšte, i koliko betona je previše kada iza njega ne ostane nijedan glas, nijedna svetlost u prozoru, nijedan trag svakodnevnog života?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
