Geopolitika Vašingtona je najveća pretnja svetskoj stabilnosti. Svi američki predsednici sprovodili su spoljnu politiku kao geopolitiku.
NJihovi savetnici od H. Kissingera, Z. Brzezinskog, T. Donillon-a K. Campbell-a koristili su znanje ove discipline kako bi pomogli Americi da ostvari svoje nacionalne interese i održi ekonomsku i stratešku ili vojnu kontrolu ne samo nad svetom već i nad budućim procesima. bi se razvijao u pravcu demontaže unipolarne konfiguracije moći u svetu.
Ono što se promenilo u američkim geostrategijama su delovi sveta koje Amerika treba da kontroliše da bi sledila svoje interese. Prvo je to bio SSSR, kao „heratland“ Evroazije, zatim Bliski istok koji je nekada bio presudan za njegovu energetsku sigurnost, idanas je to indo-pacifičko područje koje se proteže od istočne obale Afrike do pacifičkih ostrvskih država.
Nekako je to veštački toliko raznoliko područje koje uključuje Indijski i Tihi okean, Kinu i Indiju, Japan i Indoneziju i gde živi 60% svetske populacije, što proizvodi više od 50% globalnog BDP-a i naziva se „regionom“. Pored toga, čini se da to ime krije reč „Azija“. Nemačka vlada u svojim „smernicama“ takođe sumnja u naziv, pišući da to područje „različito akteri nisu geografski jasno razgraničene i drugačije definisane“.
U maju 2018. godine, američka vlada je promenila naziv Pacifičke komande Sjedinjenih Država u „Američka indo-pacifička komanda“. Kineska radna grupa Pentagona uskoro treba da sastavi izveštaje o pitanjima vezanim za Kinu, uključujući „provokacije“. Reč ima Eli Ratner, pomoćnik ministra odbrane za indo-pacifička bezbednosna pitanja u administraciji Bajdena.
Američki interes za kontrolom tog dela sveta posledica je procesa preusmeravanja ekonomske moći sa Atlantika na indo-pacifičko područje koje je postalo jedna od glavnih tačaka razvoja, trgovine i bogatstva sveta.Tu prolaze glavni svetski morski putevi, a kroz Malački moreuz Indijski okean je povezan sa Južnokineskim morem. Nova administracija mogla bi pokušati da iskoristi činjenicu da na indo-pacifičkom području postoje mnoga pomorska i kopnena teritorijalna pitanja, ne da bi ih rešila, već da bi ih iskoristila za strateški pritisak na Kinu i na taj način usporila njen razvoj.
U trenutnim geopolitičkim analizama ovaj deo sveta ima najviši rang u geopolitičkoj hijerarhiji prostornih struktura sveta. O Indo-Pacifiku se govori kao o novoj „velikoj šahovskoj tabli“, ali to nisu baš nove geopolitičke vizije. Ipak, geopolitički teoretičar Nikolaj DŽon Špikman predvideo je da će doći do porasta u Kini koji bi mogao dovesti do promene moći u tom području i uticati na Ameriku ako ne razvije partnerstvo sa Japanom.
Amerika je dugo radila na geopolitičkom okruženju Kine na jugu, istoku i zapadu kroz različite oblike partnerstva sa Japanom, Južnom Korejom, Indijom, Australijom, Singapurom, Filipinima, Indonezijom, Tajlandom i delimično Centralnom Azijom. Nekada je to činilo u ime borbe protiv globalnog terorizma, a sada pod izgovorom demokratije.
Najvažniji izazov sa kojim se Sjedinjene Države sada suočavaju je zaustaviti kineski razvoj, tako da se kineski razvoj predstavlja kao ozbiljan problem za čitav demokratski svet.
Kina nikada nije krila da su razlike između nje i SAD duboke i da je njen sistem drugačiji. Komunistička partija Kine nije smetala Americi ili EU sve dok Kina nije postala uspešna na polju nauke i tehnologije – i inovacija.
Mnogo je primera da Amerika, EU i Velika Britanija koriste dvostruke standarde prema Kini, a kada naučnici Jeffrei Sachs i Peter Nolan zatraže da se o Kini razgovara na osnovu stvarnog ponašanja Kine i situacije u azijsko-pacifičkom regionu, tada se optužuju biti „plaćenici Kina“. Američka administracija zna bolje od svih da u Sinđijangu nema genocida. Apple je otkrio da u pogonima u kojima se sastavljaju njegove proizvode ne postoji prisilni rad, a Svetska banka odbacila je kao lažne navode da su institucije za veštine i učenje povezane sa Bankom de facto zatvori. Utvrđivanje činjenica nije u ekonomskom i geostrateškom interesu Vašingtona. Slično slučaju Iraka i Sirije.
Nedavna poruka predsednika Bajdena Zapadu o velikom povratku SAD-a u transatlantsko partnerstvo i NATO-u i sve druge njegove zabrinutosti u vezi sa globalnom trgovinom i stabilnošću lanca snabdevanja mogu biti dobre ako to pogledamo iz Evrope, ali za onu utopiju koju sve zemlje u svet mora biti. „jedan u Americi“ potrebno je steći saveznike. Umesto da međunarodne odnose vodi u pravcu multilateralizma, Amerika ih vraća u prostor geopolitike koji ne može doneti ni stabilnost ni novi razvoj niti postići klimatske i globalne ciljeve javnog zdravlja već samo nove sukobe.
Član 60 kominikea sastanka G-7, koji je bez Kine i Rusije izgledao kao da je izdvojen iz Muzeja ekonomskih sila prošlog veka, naglasio je „važnost održavanja slobodnog i otvorenog Indo-Tihog oceana, uključujući i zasnovan na vladavina prava.“ Za razliku od starih
ekonomskih sila, Kina nije ušla u fazu opadanja ekonomske moći ni tokom pandemije. Jedini ima rast BDP-a i možda bi im mogao dati nekoliko saveta o upravljanju razvojem i jačanju stabilnosti u Indo-Pacifiku ako bi ga pozvali.
Sve komunikacije, nacrti strategija i smernice usmerene na jačanje zapadnog prisustva u tom delu sveta ne mogu ništa da doprinesu stabilnosti u Indo-Pacifiku ako se ne primene zajedno sa Kinom.
Sada se čini da EU neće dozvoliti Vašingtonu da je iskoristi protiv Kine.Evropska unija trenutno radi na sopstvenoj strategiji za Indo-Pacifik, koja bi trebalo da bude završena do septembra ove godine, a ova saradnja sa Kinom ima svoje mesto. Hrvatska je takođe uključena u formulisanje ovog strateškog dokumenta.
Ciljevi Brisela nisu geopolitički, malo je zabrinutosti zbog „strateškog fokusa“, ali Savet zaključuje da je strategija EU da „doprinese regionalnoj stabilnosti, bezbednosti, prosperitetu i održivom razvoju, u vreme sve većih izazova i napetosti u regionu“. region „.
Opet je teško staviti ruku u vatru, na primer Francuskoj, koja ima geopolitičke ambicije i iskustvo kako će se ponašati na tom području u budućnosti. Kao deo zajedničke vežbe, poslao je amfibijski jurišni brod i fregatu u „operaciju prisustva“ u Južnokineskom moru, na šta ima pravo gotovo cela Kina, ali to tvrde i Brunej, Malezija, Filipini, Tajvan i Vijetnam. I tu imamo dvostruke standarde: kada kineski brodovi patroliraju, to su „provokacije“, dok američki to čine „zajedničke vežbe“.
Nemačka fregata Baiern biće u Indo-Pacifiku od avgusta 2021. do februara 2022, ali fregata će takođe posetiti luku Šangaj pre ulaska u Južnokinesko more kao dokaz da se njena politika prema Indo-Pacifiku zasniva na poštovanju i uključivanje Kine.
S druge strane, odlaskom kancelarke Merkel, Nemačka će takođe ući u proces preispitivanja odnosa sa Kinom, koja je njen najveći pojedinačni trgovinski partner.
Vlada Velike Britanije još uvek nije predstavila samostalnu „Indo-pacifičku strategiju“, ali su u toku razgovori o definisanju njene nove uloge u indo-pacifičkoj trgovini, diverzifikaciji lanca snabdevanja, mehanizmima za jačanje međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima i odbrambenoj bezbednosti .
Boris Johnson, premijer Ujedinjenog Kraljevstva, rekao je po dolasku u G-7 kada je reč o Kini, niko ne želi novi hladni rat. Britanija je racionalna zemlja. Ubrzo pre Bajdenovog dolaska, njen ministar izvoza rekao je Domu lordova da zemlja nema drugu alternativu osim da poboljša i produbi odnose sa Kinom.
Politički lideri Amerike i NATO-a trebali bi prestati trošiti svoju energiju na obnovu svijeta kakav je bio prije uspona Kine, jer je činjenica da SAD ne mogu zadržati uspon Kine, niti Kina može zamijeniti SAD.
Moć američke ekonomske i političke kontrole nad svetom slabi, ali ne zbog Kine. Mislim, svet bi se promenio bez Kine. Duh svetske istorije je sila koja transformiše međunarodne odnose. Svaka sila ima svoje uspone i padove. To nije vojni zakon, to je istorijski zakon.
Dugo razdoblje američke nadmoći, koje je ponekad imalo destruktivne odlike, a ponekad red i mir, više nije u interesu savremenog sveta. Istorijske promene su potcenjene u Americi i njenim strategijama, a poenta je u tome da bi se svet promenio na bolje, prvo se mora promeniti Amerika, a ne Indo-Pacifik.
* tekst je prvobitno objavljen u Večernjem listu
Jasna Plevnik (seebiz.eu)