Dok Kina i Rusija učvršćuju svoju ekonomsku i političku alijansu, SAD gubi istorijsku šansu da se pridruži multilateralnom svetu, držeći se vojne imperije, tvrdi Pepe Eskobar.
Trebalo bi do sada da znamo da je centar velike igre 21. veka niz bitki između Sjedinjenih Država i partnerstva Rusije i Kine.
Čak i američka Nacionalna strategija odbrane kaže: “Centralni izazov za prosperitet i sigurnost SAD je ponovno pojavljivanje dugoročne, strateške konkurencije … revizionističkih sila.”
Nedavno objavljena ocena o američkim odbrambenim implikacijama kineske globalne ekspanzije takođe tako kaže.
[adsenseyu1]
Sukob će stvoriti pojavu mogućeg novog, post-ideološkog, strateškog svetskog poretka usred izuzetno nestabilne nepredvidljivosti u kojoj je mir rat, a nesreća može izazvati nuklearni sukob, analizira Pepe Eskobar za russiainsider
SAD protiv Rusije i Kine će i dalje izazivati opsesiju Zapada u poricanju „illiberalizma“, zastrašujuća, retorička vežba koja izjednačava rusku demokratiju s kineskom jednopartijskom vlašću, iranskom demo-teokratijom i neo-osmanskim oživljavanjem Turske.
Nebitno je što je ruska ekonomija jedna desetina kineske. Od jačanja trgovine koja zaobilazi američki dolar, do povećanja zajedničkih vojnih vežbi, rusko-kineska simbioza je spremna da prevaziđe političke i ideološke afinitete.
Kini je potrebno rusko znanje u vojnoj industriji. Peking će ovo znanje pretvoriti u mnoštvo dvostruko korisnih, civilno-vojnih inovacija.
Duga igra ukazuje da će Rusija i Kina uništiti jezičke i kulturne barijere koje će dovesti do evroazijske integracije protiv američke ekonomske hegemonije iza koje stoji vojna moć.
Moglo bi se reći da je evroazijski vek već nad nama. Era Zapada koja oblikuje svet po svojoj volji već je završena. Sve ovo uprkos poricanju zapadnih elita i uzburkavanja protiv takozvanih „moralno osuđujućih“, „snaga nestabilnosti“ i „egzistencijalnih pretnji“.
Standard Chartered, britanska kompanija za finansijske usluge, koristeći kombinaciju deviznih kurseva kupovne moći i rasta BDP-a, predviđa da će prvih pet ekonomija 2030. biti Kina, SAD, Indija, Japan i Rusija. Slede Nemačka, Indonezija, Brazil, Turska i Velika Britanija. Azija će proširiti svoju srednju klasu pošto se one polako ubijaju širom Zapada.
Skok na trans-evroazijski brzi voz
Može se reći da su pekinške elite fascinirane time što se Rusija, za manje od dve decenije, vratila u status supersile nakon razaranja Jelcinovih godina.
To se u velikoj meri desilo zahvaljujući nauci i tehnologiji. Najočigledniji primer je neuporedivo, vrhunsko oružje koje je predsednik Vladimir Putin predstavio u svom govoru 1. marta 2018. godine.
U praksi, Rusija i Kina će unapređivati usklađivanje novih kineskih puteva svile, ili inicijative Belt and Road (BRI), sa Ruskom ekonomskom unijom Evroazije (EAEU).
Postoji veliki potencijal za uspostavljanje trans-evroazijske ekspresne mreže kopnenih i pomorskih koridora do sredine naredne decenije, uključujući, na primer, putne i železničke mostove koji povezuju Kinu s Rusijom, preko reke Heilongjiang.
Posle ozbiljnih trilateralnih razgovora koji su prošlog novembra uključivali Rusiju, Indiju i Iran, veća pažnja se posvećuje Međunarodnom saobraćajnom koridoru sever-jug (INSTC), dužine 7.200 kilometara, koji se kreće duž morskog i železničkog pravca i koji u suštini povezuje Indijski okean i Persijski zaliv preko Irana i Rusije i dalje niz put, u Evropu.
Zamislite teret koji prolazi kroz čitavu Indiju do iranske luke Bandar Abas, a zatim kopnom do Bandar Anzali, iranske luke na Kaspijskom moru, a zatim do ruske južne luke Astrakan, a zatim do Evrope železnicom. Sa tačke gledišta Nju Delhija, to znači da se troškovi transporta smanjuju do 40 procenata, a od Mumbaija do Moskve stiže za samo 20 dana.
U nastavku, INSTC će se spojiti s BRI – kao što je to slučaj sa koridorima pod upravom Kine, koji su povezani s rutom Indija-Iran-Rusija u globalnu transportnu mrežu.
Ovo se dešava baš kada Japan gleda na Transsibirsku železnicu – koja će biti nadograđena tokom naredne decenije – u težnji da poboljša svoje veze sa Rusijom, Kinom i Korejom. Japan je sada glavni investitor u Rusiji i istovremeno veoma zainteresovan za mirovni sporazum sa Korejom. To bi oslobodilo Tokio od velikih troškova za odbranu, uslovljenih pravilima Vašingtona. Uz to se mogu dodati i sporazumi o slobodnoj trgovini EAEU-a sa ASEAN-om.
Naročito tokom protekle četiri godine, Rusija je naučila kako da privuče kinesko bogatstvo i investicije, svesna da pekinški sistem masovne proizvodnje, proizvodi gotovo sve i zna kako da to globalno prodaje, dok Moskva treba da se bori protiv svake blokade Vašingtona .
Huavei-Venecuela „Osa zla“
Dok je Vašington i dalje dvopartijski zatvorenik u rusofobičnoj platonovoj pećini – gde se hladne ratne senke na zidu uzimaju kao stvarnost – MAGA (promovisan u Trampovim tvitovima – Make America Great Again) propušta voz za Evroaziju.
Hidra sa više glava, MAGA, ogoljena do kostiju, mogla bi se pročitati kao neideološki protivotrov carskog globalnog avanturizma. Tramp, na svoj ne-strateški, simboličan način, predložio je, barem u teoriji, povratak društvenog ugovora u SAD-u. Ugovor MAGA bi se teoretski odnosio na radna mesta, prilike za mala preduzeća, niske poreze i okončanje spoljnih ratova.
To je nostalgija za pedesetim i šezdesetim godinama pre Vijetnamske krize i period pre nego što je „Made in USA“ polako i namerno demolirana. Ostao je državni dug od desetina biliona; kvadrilion u derivatima; Deep State koji besno trči; i veliki broj strahova od zlih Rusa, lukavih Kineza, persijskih mula, trojke tiranije, Belt and Road, Huawei i ilegalni stranci.
Najveći strah je zapravo od strateškog izazova Rusije i Kine, koje traže povratak vladavine međunarodnog prava.
MAGA bi napredovala ako bi se priključila vozu za integraciju Evroazije: više radnih mesta i više poslovnih mogućnosti umesto više stranih ratova. Ipak, MAGA se neće desiti – u velikoj meri zato što je ono što zaista čini Trampa njegova politika dominacije energijom, kako bi se odlučno uplitao u razvoj Rusije i Kine.
Pentagon i „intel zajednica“ gurnuli su Trampovu administraciju da krene za Huaveijem, koji je označen kao gnezdo špijuna, dok je pritom vršio pritisak na ključne saveznike Nemačku, Japan i Italiju. Nemačka i Japan dozvoljavaju SAD da kontrolišu ključne čvorove u ekstremitetima Evroazije. Italija je u suštini velika NATO baza.
Američko ministarstvo pravde zatražilo je prošlog utorka iz Kanade izručenje finansijskog direktora kompanije Huavei Meng iz Kanade, dodajući da je reč o geopolitičkoj taktici Trampove administracije.
Dodajte tome da Huavei – sa sedištem u Šenženu u vlasništvu svojih radnika kao akcionara – šije Apple širom Azije i u većini geografskih širina širom globalnog juga. Stvarna bitka je oko 5G, u kojoj Kina namerava da nadjača SAD, dok unapređuje kapacitet i kvalitet proizvodnje.
Digitalna ekonomija u Kini već je veća od BDP-a Francuske ili Velike Britanije. Bazirana je na BATKS kompanijama (Baidu, Alibaba, Tencent, Xiaomi), Didi (kineski Uber), e-trgovinski džin JD.com i Huavei. Ovih Velikih Sedam su država unutar civilizacije – ekosistem koji je sam sebe izgradio, ulažući bogatstvo u velike podatke, veštačku inteligenciju (AI) i internet. Američki giganti – Facebook, Instagram, Twitter i Google – nisu prisutni na ovom ogromnom tržištu.
Štaviše, Huaveijev sofisticirani sistem šifrovanja u telekomunikacijskoj opremi sprečava presretanje od strane NSA. To doprinosi njegovoj ekstremnoj popularnosti širom globalnog juga, za razliku od elektronske špijunske mreže Five Eyes (SAD, UK, Kanada, Australija, Novi Zeland).
Ekonomski rat protiv Huaveija je direktno povezan sa širenjem BRI-ja u 70 azijskih, evropskih i afričkih nacija, što predstavlja mrežu trgovine, investicija i infrastrukture u celoj Evroaziji, koja može okrenuti trenutne geopolitičke i geo-ekonomske odnose naopako.
[adsenseyu4]
Velika evroazija
Šta god Kina uradila neće se promeniti opsesija Deep State-a o “agresiji na naše vitalne interese”, kako je navedeno u Nacionalnoj strategiji odbrane. Dominantna tema Pentagona u narednim godinama biće Kina „koja namerava da kratkoročno nametne svoju hegemoniju u indo-pacifičkom regionu, i uhvati Sjedinjene Države izvan straže kako bi postigla buduću globalnu nadmoć.“ Ovo je pomešano sa uverenjem da Rusija želi da „slomi NATO“ i „sabotira demokratski proces na Krimu i istočnoj Ukrajini“.
Tokom mojih nedavnih putovanja severnim delom Kinesko-pakistanskog ekonomskog koridora (CPEC), još jednom sam video kako Kina unapređuje autoputeve, gradi brane, železnice i mostove koji su korisni ne samo za sopstvenu ekonomsku ekspanziju već i za razvoj njenih suseda. Uporedite to sa ratovima u SAD-u – kao u Iraku i Libiji – gde su brane, železnice i mostovi uništeni.
Ruska diplomatija se svodi samo na pobedu u Novom hladnom ratu – koju je dijagnostikovao prof. Stiven Koen u svojoj poslednjoj knjizi, Rat sa Rusijom: od Putina i Ukrajine do Trampa i Rusije.
Moskva kombinuje ozbiljna upozorenja sa različitim strategijama, kao što je obnavljanje gasovoda Južni tok, kako bi se Evropa snabdevala kao produžetak turskog toka, nakon što se Trampova administracija takođe žestoko protivila gasovodu Severni tok 2 uvodeći sankcije Rusiji. U međuvremenu, Moskva pojačava izvoz energije u Kinu.
Napredak inicijative Belt and Road je povezan sa ruskom bezbednošću i izvozom energije, uključujući severnu morsku rutu, kao alternativni budući transportni koridor za Centralnu Aziju. Rusija tada stupa kao najveća garancija bezbednosti za evroazijsku trgovinu i ekonomsku integraciju.
Prošlog meseca sam u Moskvi diskutovao o Velikoj Evroaziji – koja je sada uspostavljena kao sveobuhvatni koncept ruske spoljne politike – sa vrhunskim ruskim analitičarima. Rekli su mi da je Putin na brodu. Nedavno je govorio o Evroaziji kao „ne o šahovskoj ploči ili geopolitičkom igralištu, već o našoj mirnoj i prosperitetnoj kući“.
Nepotrebno je reći da su američki istraživački centri odbacili tu ideju kao „neuspešnu“. Oni ignorišu Prof. Sergej Karaganova, koji je već sredinom 2017. tvrdio da Velika Evroazija može poslužiti kao platforma za „trilateralni dijalog o globalnim problemima i međunarodnoj strateškoj stabilnosti između Rusije, Sjedinjenih Država i Kine“.
Koliko god to Beltvej poricao, „centar gravitacije globalne trgovine sada se kreće od otvorenog mora prema ogromnoj kontinentalnoj unutrašnjosti Evroazije.“
Peking zaobilazi dolar
Peking shvata da ne može ispuniti svoje geoekonomske ciljeve u oblasti energije, bezbednosti i trgovine bez zaobilaženja američkog dolara.
Prema MMF-u, 62 procenta globalnih rezervi centralne banke i dalje je držano u američkim dolarima do drugog kvartala 2018. godine. Oko 43 odsto međunarodnih transakcija u SVIFT-u još uvek je u američkim dolarima. Čak i kada je Kina 2018. bila najveći pojedinačni konstributor rasta globalnog BDP-a od 27,2%, juan i dalje čini samo 1% međunarodnih plaćanja, a 1,8% svih rezervnih sredstava koje drže centralne banke.
Potrebno je vreme, ali promena je na putu. Kineska prekogranična platna mreža za transakcije juana pokrenuta je pre manje od četiri godine. Integracija između ruskog platnog sistema Mir i kineske Union Pay izgleda neizbežno.
Zbogom Kisindžeru i Bžežinskom
Rusija i Kina razvijaju poslednju noćnu moru bivših šamana američke spoljne politike, Henrija Kisindžera i pokojnog Zbignjeva Bžežinskog.
Još 1972. godine Kisindžer je bio mozak operacije – uz logističku pomoć Pakistana – Niksonovog trenutka u Kini. To je bio klasičan potez ,,zavadi pa vladaj”, razdvajajući Kinu od SSSR-a. Pre dve godine, pre Trampove inauguracije, savet dr K-a, koji je održan na sastancima Trampovog tornja, sastojao se od modifikovane izreke ,,zavadi pa vladaj”: zavođenja Rusije da zadrži Kinu.
Kisindžerova doktrina kaže da su, geopolitički, SAD samo „ostrvo na obalama velike evroazijske zemlje. Dominacija “jedne sile, bilo koje od dve glavne evroazijske sfere – Evrope ili Azije – ostaje dobra definicija strateške opasnosti za Ameriku, hladni rat ili nehladni rat”, kaže Kisindžer. „Jer bi takva grupacija imala kapacitet da ekonomski i vojno nadmaši Ameriku.“
Zbignjeva doktrina se odvijala na sličan način. Ciljevi su bili sprečavanje tajnih dogovora i održavanje sigurnosti među vazalima EU-NATO; čuvati varvare (a.k.a. Rusi i saveznici) od okupljanja; pre svega sprečiti pojavu neprijateljske koalicije (kao u današnjem rusko-kineskom savezu) sposobne da izazove američku hegemoniju; i potčiniti Nemačku, Rusiju, Japan, Iran i Kinu na trajni sistem ,,zavadi pa vladaj”.
Odatle očajanje trenutne Nacionalne strategije bezbednosti, koja predviđa da će Kineska država zameniti SAD “u postizanju globalne nadmoći u budućnosti”, kroz nadkontinentalni domet BRI-a.
„Politika“ za suprotstavljanje takvim „pretnjama“ su sankcije, sankcije i još jednostranije sankcije, zajedno sa poplavom apsurdnih vesti koji se šire preko Beltvaja – kao što je to da Rusija pomaže i podržava ponovno osvajanje arapskog sveta od strane Persije. Takođe i to da će Peking odbaciti „tigra od papira“ „Made in China 2025“ plan za veliku nadogradnju u globalnoj, visokotehnološkoj proizvodnji samo zato što Tramp to mrzi.
Američki izveštaj je u pravu, kao što je to slučaj sa ubrzanjem BRI projekata od strane Pekinga; kao modifikovana Sun Cu taktika koju je razvio predsednik Si Đinping.
Na Šangri-La dijalogu u Singapuru u junu 2016. godine, profesor Ksiang Lanksin, direktor Centra za istraživanje jednog pojasa i jednog puta u Kineskom nacionalnom institutu za međunarodnu razmenu i pravosudnu saradnju, definisao je BRI kao put ka „post-vestfalskom svetu“ Putovanje tek počinje; na raspolaganju je nova geopolitička i ekonomska era.
A SAD su ostavljene pozadi, na stanici.
Webtribune.rs
