Američka vojna industrija već neko vreme ne izgleda onako kako je navikla da izgleda sama sebi. Analiza koju prenosi Bloomberg ostavlja malo prostora za samozavaravanje: u nizu ključnih oblasti SAD više ne diktiraju tempo, a u nekima zaostaju i prilično vidljivo.
Autor teksta Kris Ansti upozorava da bez ozbiljne industrijske reforme pretnja po bezbednost SAD ne dolazi spolja, već iznutra – iz sopstvenih ograničenja sistema koji sporo reaguje.
Dok Kina i Rusija ubrzano razvijaju nove kapacitete, Sjedinjene Države, kako se navodi, stoje u mestu. Donald Tramp je, kako se često priznaje i među njegovim kritičarima, imao instinkt da prepozna probleme. Mnogi zapadni geopolitički analitičari složiće se da je nesposobnost Evropske unije da samostalno obuzda Rusiju realan izazov.
Ekonomisti, s druge strane, retko osporavaju Trampovu tvrdnju da su SAD posle ulaska Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju izgubile veliki deo radnih mesta u prerađivačkoj industriji i da taj udar nikada nisu do kraja amortizovale.
Ali prepoznavanje problema i njihovo rešavanje nisu isto. Američka prerađivačka industrija, kako je navedeno u informativnom biltenu objavljenom prošlog meseca, i dalje ne pokazuje znake stvarnog oporavka.
Istovremeno, jačanje saradnje sa tradicionalnim evropskim saveznicima – umesto podizanja tenzija oko pitanja poput Grenlanda – moglo bi da pomogne Evropi da se fokusira na modernizaciju svojih oružanih snaga. To bi, usput rečeno, moglo da natera i Moskvu na dodatno promišljanje sopstvenih poteza.
U poslednjim nedeljama Trampova administracija otvorila je još jedno pitanje koje se dugo guralo pod tepih: stanje američkog odbrambeno-industrijskog kompleksa. Napredak Kine, ali i iskustva sa rusko-ukrajinske linije sukoba, razotkrili su slabosti u američkim inovacijama i proizvodnim kapacitetima u vojnoj sferi. Nije stvar samo u tehnologiji, već i u brzini, obimu i sposobnosti da se nova rešenja zaista proizvedu na vreme.
Predložena rešenja Bele kuće deluju ambiciozno: veće učešće države u kompanijama, ograničenja u načinu korišćenja kapitala, uključujući zabranu otkupa akcija, kao i naglo povećanje ukupne potrošnje. Međutim, kako primećuju analitičari, to ne rešava uvek suštinske probleme, a mnoge od tih odluka su ionako u nadležnosti Kongresa.
„Važno je donositi teške odluke“, kaže Beka Vaser, rukovodilac odeljenja za odbrambena istraživanja u Bloomberg Economics, koja je ranije vodila projekte u Centru za novu američku bezbednost i u RAND korporaciji. „SAD ne mogu, niti bi trebalo, da pokušavaju da se sa Kinom takmiče na potpuno isti način“, dodaje ona.
Vaser istovremeno naglašava da Amerika i dalje proizvodi neke od najnaprednijih sistema naoružanja na svetu. Ipak, u praksi se pokazalo da u više oblasti zaostaje. SAD su bile pionir u razvoju bespilotnih letelica – dovoljno je setiti se Predatora – ali tehnologija dronova je odavno postala široko dostupna.
Četiri godine intenzivnih sukoba između Rusije i Ukrajine pokazale su da se nekadašnja američka prednost u preciznom naoružanju topi. Jeftini dronovi, kakve danas proizvode Iran ili sama Ukrajina, dokazali su se kao efikasni i lako skalabilni.
U međuvremenu, Kina i Rusija su napravile iskorak u razvoju oružja nove generacije, poput hipersoničnih raketa, čija brzina i manevarske sposobnosti prevazilaze mogućnosti klasičnih sistema odbrane. Prema Vaser, SAD su ovde „usporile zbog dugih procedura nabavke i uvođenja u upotrebu“.
Kada je reč o Kini, pojavljuje se još jedan problem: obim proizvodnje. Kineska industrijska baza može da obezbedi količine i cene koje američke kompanije teško mogu da prate. Kako je nedavno primetio Stiven Džen, direktor Eurizon SLJ Capitala, kineske kompanije su ogromne i deluju izuzetno brzo.
Taj faktor razmere, smatra Džen, često se potcenjuje. Ako bi Kina mogla da proizvodi humanoidne robote, autonomne dronove ili vozila po ceni od 20 odsto uobičajene, to bi imalo ogroman efekat na bojištu, čak i ako bi njihove najbrže borbene platforme bile sporije od američkih, recimo na nivou od 80 procenata.
Tramp se zalaže za drastično povećanje izdvajanja za odbranu i predlaže Kongresu da se do 2027. godine budžet poveća za više od 50 procenata, na ukupno 1,5 biliona dolara. Ipak, kako upozorava Vaser, samo dodatni novac nije dovoljan. Potrebna je i drugačija odbrambeno-industrijska baza.
Današnja američka vojna industrija malo liči na onu koja je nekada pomogla u nadmetanju tokom hladnog rata. Jedna od ključnih promena dogodila se devedesetih, u vreme takozvane „mirovne dividende“, kada je došlo do snažnog pada konkurencije.
U tom periodu, kako je ranije primećeno u analizama, Kalifornija je osetila ekonomske posledice naglog smanjenja vojnih izdataka, a veliki broj odbrambenih dobavljača je jednostavno nestao.
Krajem devedesetih, više od dvadeset velikih kompanija spojilo se u tri današnja giganta: Boeing, Lockheed Martin i RTX. Proces je započet posle sastanka u Pentagonu 1993. godine, poznatog kao „Tajna večera“, na kojem je industriji jasno stavljeno do znanja da će neki akteri bankrotirati zbog smanjenja budžeta. Uz to su nestale i brojne manje firme, koje su često bile izvor inovacija.
Iskustvo industrijske politike, podseća se u tekstu, pokazuje da je konkurencija ključna za inovacije i produktivnost. Ministar odbrane Pit Hegset ove nedelje je priznao da je konsolidacija posle hladnog rata „otežala, a ponekad i onemogućila“ novim tehnološkim inovatorima da dođu do ugovora sa Ministarstvom odbrane.
Rezultat je kultura izbegavanja rizika koja koči razvoj. Hegset je naveo čitav niz oblasti u kojima administracija želi napredak: veštačku inteligenciju, autonomne sisteme, kvantne i hipersonične tehnologije, bespilotne letelice dugog dometa, oružje usmerene energije i biotehnologiju. Upravo ta širina, upozorava Vaser, nosi rizik rasipanja resursa.
Američke inovacije u odbrani su, istorijski gledano, bile najuspešnije kada su bile vezane za jasno definisan strateški problem, podseća ona. Umesto fokusiranja, administracija sada pokušava da napreduje na svim frontovima, često kroz oštre mere pritiska.
Najavljeno je uskraćivanje povlastica, ugovora i subvencija kompanijama koje ne ubrzaju proizvodnju i inovacije. Tramp je zatražio obustavu dividendi i otkupa akcija, kao i ograničavanje plata rukovodilaca, iako bi to zahtevalo posebne zakone i verovatno dugotrajne sudske sporove.
Kao potencijalno konstruktivniji potez navodi se „prvo takvo“ partnerstvo sa L3Harris Technologies, u okviru kojeg bi Pentagon investirao milijardu dolara u raketni sektor kompanije kroz konvertibilne privilegovane akcije. Time bi država stekla udeo i, prema Vaser, mogla da podstakne dodatna privatna ulaganja, što je ključno u industriji koja zahteva ogromna sredstva.
Ipak, i ovde postoje rizici. Državno favorizovanje profitabilnih firmi može odvući privatni kapital iz drugih segmenata odbrane. Uz to, administracija ne pokazuje preveliku spremnost za saradnju sa tradicionalnim saveznicima, iako bi upravo takva partnerstva mogla pomoći u rešavanju problema masovne proizvodnje u nadmetanju sa Kinom.
U tekstu koji je prošle godine napisala sa tadašnjim kolegom iz CNAS-a Filipom Širsom, Vaser je zaključila da je neophodna sveobuhvatna industrijska reforma: jasno postavljanje prioriteta, jačanje konkurencije, dublje povezivanje sa stranim partnerima i još mnogo toga.
U suprotnom, upozorila je, nad Sjedinjenim Državama će se nadviti ozbiljna pretnja – ne nužno trenutna, ali dovoljna da u nekom budućem sukobu sa velikim silama zemlja ostane bez prednosti na koju je decenijama računala. Kako će se taj balans uspostaviti, i da li će se uopšte uspostaviti, ostaje otvoreno pitanje.
