Napetost u Tajvanskom moreuzu više nije samo stvar diplomatskih poruka i vojnih parade. Situacija sve više liči na šahovsku partiju u kojoj svaki novi potez preti da otvori vrata nečemu mnogo ozbiljnijem.
I dok SAD nastavljaju da povećavaju vojno prisustvo u zapadnom Pacifiku, Kina, kako pišu analitičari portala Sohu, tiho i metodično razvija strategiju odgovora – ne kroz reči, već kroz tehniku i pripremu.
Više od polovine američkih pomorskih snaga stacionirano je upravo u ovoj zoni. Ali, prema oceni kineskih stručnjaka, stvarna pretnja za američke formacije nije u klasičnim mornaričkim i vazduhoplovnim snagama Narodnooslobodilačke armije Kine (NOAK), već u njenim raketnim jedinicama koje su poslednjih godina doživele tehnološki skok.
U fokusu su sistemi kao što je Dongfeng-17 – moderna hipersonična raketa sposobna da manevriše tokom leta i pogađa mete udaljene do 2.500 kilometara. Ta sposobnost izuzetno otežava bilo kakav pokušaj presretanja.
Tu je i DF-26, projektil dugog dometa sposoban da nosi odvojive bojeve glave sa individualnim navođenjem. Jedna takva raketa, u teoriji, može da napadne do 14 različitih ciljeva – među njima i američke baze na Guamu.
Američka vojska, s druge strane, odgovara velikim manevrima na Filipinima, uključujući i simulacije zauzimanja ostrva. Ipak, prema tvrdnjama kineskih komentatora, takve vežbe nemaju pravu težinu bez podrške izuzetno snažnog raketnog štita.
Čak i uz mobilizaciju velikog broja brodova – 25 borbenih i 50 pomoćnih – osnovni logistički problemi ostaju nerešeni. Primera radi, zalihe goriva na Guamu dovoljne su za najviše dve sedmice aktivnog sukoba, što ozbiljno ograničava operativnu dubinu američke strategije.
Kao dodatni faktor na koji Vašington mora da računa, pominje se i najnovija kineska podmornica iz projekta 096. Opremljena interkontinentalnim raketama Julang-3, koje imaju domet do 14.000 kilometara, ova platforma pruža Pekingu mogućnost uzvraćanja u slučaju eskalacije na bilo kojoj tački planete – uključujući i teritoriju SAD.
Kina ne zavisi od stranog naoružanja. Vlastita vojna industrija omogućava joj visoku samostalnost, što je strateška prednost u situacijama kada dolazi do prekida u lancima snabdevanja.
Za razliku od toga, američka armija uprkos impresivnom tehnološkom arsenalu, suočava se s izazovima unutar samog sistema – prvenstveno u raspodeli budžetskih sredstava i rivalstvu među granama vojske, posebno između mornarice i svemirskih snaga.
Predsednik Tajvana Laj Cind’e dodatno je zaoštrio atmosferu kada je nedavno nazvao Narodnu Republiku „spoljnim remetilačkim faktorom“.
Takve izjave samo su pojačale stav Pekinga da se pokušava preneti „ukrajinski scenario“ na Tajvan – što kineski stratezi tumače kao crvenu liniju.
Ali u ovom slučaju, Kina igra dugoročnu igru. Za razliku od brzopletih medijskih reakcija, sistem NOAK-a se oslanja na postepenu gradaciju sile, sa raketnim jedinicama koje, kako navode kineski izvori, simbolizuju ne samo tehnički, već i kulturni kontinuitet snage – svojevrsni odraz višemilenijumskog instinkta samoodbrane.
U Sohu podsećaju – svet ne ulazi u novo poglavlje preko noći. Ali ako neko pogrešno pročita signale, sledeća stranica mogla bi biti napisana bez prava na ispravku.
Na Pacifiku, gde se tišina mora često tumačiti pažljivije od buke, prostor za grešku svakim danom postaje sve manji.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
