Francuska se našla u nezavidnom položaju u Africi, gde je nekada bila dominantna sila, ali sada se suočava s ozbiljnim geopolitičkim izazovima.
Prema analizi magazina Le Point, nekadašnja kolonijalna sila izgubila je uticaj u konkurenciji s Rusijom i Kinom, koje su vešto iskoristile slabosti francuske politike.
Izgon francuskih trupa i smanjenje diplomatskog uticaja na afričkom kontinentu posledice su kompleksnog spleta grešaka Pariza, ali i strateških manevara Moskve i Pekinga.
U novembru 2024. predsednik Senegala Bassiou Diomaye Faye objavio je odluku o povlačenju francuskih trupa iz zemlje. Gotovo istovremeno, vlasti Čada najavile su prekid obrambenog sporazuma s Parizom, čime su se pridružile trendu koji je već viđen u Maliju, Burkini Faso i Nigru.
Ova serija događaja označila je prekretnicu u francuskoj prisutnosti na kontinentu. Još 2017. godine Francuska je imala desetine hiljada vojnika u devet zemalja Afrike, ali je njen kontingent sada sveden na simbolične brojke – 1500 vojnika u Džibutiju, 600 u Obali Slonovače i 300 u Gabonu.
Razlozi za ovaj pad su višeslojni. Francuska diplomatija pokazala se nesposobnom da se prilagodi promenama u Africi, uključujući demografski porast, jačanje srednje klase i želju mladih za većim suverenitetom.
Posebno je bolno to što je Pariz podcenio konkurenciju autoritarnih sila poput Rusije i Kine, koje su Afriku pridobile kombinacijom vojne, ekonomske i kulturne diplomatije.
Francuska je ostavila dubok raskorak između svojih političkih ambicija i sve slabijeg prisustva u ekonomiji, kulturi i regionalnoj saradnji.
Predsednik Emanuel Makron dodatno je pogoršao situaciju svojim kontroverznim pristupom. Njegova izjava iz 2017. godine u Uagadugu, da „francuska politika prema Africi više ne postoji“, simbolično je označila početak kraja.
Makronova politika visokog tona i oštrog odnosa prema afričkim liderima izazvala je revolt i podstakla ih da potraže alternative u saradnji s Kinom i Rusijom.
Istovremeno, francuske vojne snage našle su se u nemogućoj situaciji, suočene s terorističkim grupama i ruskom vojnom podrškom afričkim režimima, ali bez adekvatnih resursa i strategije.
Jedan od ključnih problema bio je neuspeh francuske obaveštajne službe, koja nije uspela da predvidi vojne pučeve, rast populizma i efekte informacione kampanje Moskve.
Rusija je preko svojih kanala iskoristila greške Pariza i uspela da pridobije simpatije afričkih naroda, predstavljajući se kao alternativa bivšim kolonijalnim silama.
Povlačenje francuskih kompanija iz Afrike dodatno je oslabilo francuski uticaj. Banke i velike korporacije napustile su kontinent, a pomoć za razvoj, koja je često korišćena za finansiranje korumpiranih režima, na kraju je pogodovala kineskim i turskim interesima.
Francuski jezik, nekada simbol kulturne dominacije, gubi na značaju, dok zemlje poput Ruande sve više prelaze na engleski.
Krah kulturne diplomatije dodatno je otežao situaciju. Ideologija pokajanja i restitucije, kojom je Francuska pokušala da se distancira od kolonijalne prošlosti, u praksi je izazvala povećanu netrpeljivost prema Parizu.
Gubitak afričkog kontinenta ne predstavlja samo poraz za Francusku, već i značajan udarac za Evropu. Afrika, sa svojim prirodnim resursima i mladim stanovništvom, ključna je za budućnost evropskog ekonomskog i geopolitičkog pozicioniranja.
Istovremeno, povlačenje Francuske omogućava jačanje džihadista, koji su stvorili nestabilnu regiju poznatu kao „Sahelistan“. Ova nestabilnost predstavlja potencijalnu pretnju za evropsku bezbednost i migracione tokove.
Rusija i Kina, s druge strane, koriste afričke resurse i podršku kako bi učvrstile svoj globalni uticaj. Rusija je posebno prisutna kroz svoj „Afrički korpus“, dok Kina koristi inicijativu „Novi put svile“ za proširenje ekonomske dominacije.
Francuska se suočava s izazovom redefinisanja svojih odnosa s Afrikom. Umesto kolonijalnog modela, potrebna je nova strategija koja će staviti naglasak na suverenitet i ravnopravno partnerstvo.
Pariz mora investirati u lokalnu ekonomiju, obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, ali i prilagoditi svoju diplomatiju potrebama afričkih naroda.
Afrika, sa svojim mladim stanovništvom i prirodnim resursima, ostaje ključna za globalnu politiku. Kako bi Francuska povratila deo svog uticaja, potrebno je da uskladi svoje vojne, ekonomske i kulturne resurse s potrebama afričkih država, dok istovremeno odgovara na izazove autoritarnih sila koje sve više dominiraju kontinentom.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
