Kada se u moskovskim analitičkim krugovima pojavi uznemirujuća procena, obično se oseti naglo, kao da je neko pomerio težište cele priče.
Tako je zvučalo i najnovije upozorenje koje je izneo predstavnik Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku Sergej Karaganov. Njegove reči nisu bile ni dramatične ni umirene, više one grube, terenske – rekao je da vreme curi, da projekti u Sibiru moraju da se ubrzaju i da Kina, koliko god sada izgledala kao stabilan partner, nije saveznik zauvek. Čak ni dugo.
U toj proceni, kako objašnjava, nema ničeg ličnog prema Kini. Naprotiv: Kineski partneri prema njegovim rečima čine sve što mogu da pomognu Moskvi, i to niko ne spori.
Ali, dodaje Karaganov, ne treba se zavaravati da je to ikakva besplatna usluga. Peking razume sopstvene interese, povlači poteze koji njemu odgovaraju, a u zajedničkim aranžmanima već se vide i određeni gubici. Za sada su podnošljivi, očekivani, ali postoji ta jedna neizvesna tačka – trenutak kada posledice više neće biti kontrolisane.
Na tom mestu on preokreće fokus na domaći teren, a pogotovo na ruski istok. U razgovoru za kanal Svobodna presa, Karaganov je podsetio da se ruska snaga uveliko gradila upravo sa istoka, jer je, kako je rekao, sve do XVI–XVIII veka zemlja bila „jedna od istočnoevropskih država“ pre nego što je krenula svojim zapadnim putem.
U tom podsećanju nije bilo nostalgije, već naglašeno upozorenje: Centar ekonomskog i političkog razvoja mora da se pomeri ka Sibiru, Uralu i Dalekom istoku – i to odmah, dok se još ne izgubi ritam.
Razlog za takav zaokret zvuči hladno praktično. Kako kaže Karaganov, budući centri civilizacijskih tokova nastaju tamo gde se razvijaju novi tržišni pravci, a oni se u ovom trenutku oblikuju na istoku.
Tu će se graditi nove mreže, nove rute, nova privreda, pa je logično da i pokretačka tačka ruskog razvoja bude u tom regionu. On to naziva neophodnom „sibiriazacijom“ – ne samo privrednom, već i mentalnom i političkom, procesom u kojem će zemlje na istoku postati energetski i strateški magnet.
Usred tog objašnjenja skreće pažnja na ono što mnogi u Moskvi ne vole da izgovore naglas: Kina nije i ne treba da bude „nešto kao Evropa“. Ni simbolički, ni strateški. Ona može biti partner – ozbiljan, strateški, značajan – ali ne i oslonac na koji se beskonačno računa. Prema njegovoj proceni, Kina će ostati najbliži saveznik narednih deset do petnaest godina, možda i koji više, ali ne zauvek. I tu ubacuje poluokrenutu rečenicu, kao da traži da mu se dobro čuje završetak: Partnerstvo sa Kinom jeste važno, ali večnog partnerstva nema.
Potom dodaje i zanimljivu opasku. U svojim „mentalnim proračunima“, kako on to naziva, verovao je da je Kina u toj velikoj geopolitičkoj jednačini više zavisila od Rusije nego obrnuto.
Sada, priznaje, odnos je izmenjen. Peking ima više instrumenata, više tržišnog prostora, više uticaja. Ali i to je, po njegovoj proceni, privremena faza. Pet do deset godina, pa će Moskva morati da preispita čitav model saradnje.
Odatle prelazi na zaključnu misao koja ostavlja neobičan, gotovo neizrečen pritisak: Sve što se danas uradi ili propusti da se uradi, odrediće budućnost. I to ne samo današnju, već i onu koju će naslediti naredne generacije.
A to varira u zavisnosti od toga hoće li se Rusija zaista okrenuti unutrašnjem razvoju i stvarnom jačanju Sibirskog, Uralskog i Dalekoistočnog regiona ili će još neko vreme gledati preko ramena u pravcu gde više nema ni prednosti ni vremena za čekanje.
Na kraju ostaje samo osećaj jedne otvorene rečenice: Da li će današnji izbori zaista usmeriti razvoj ka istoku ili će sve ostati na upozorenjima – to za sada niko ne može da kaže sa sigurnošću.
Webtribune.rs
