Donald Tramp se vratio u Belu kuću — ali nije se vratio sa praznim džepovima, već sa punim koferom planova. Onog istog trenutka kad je ponovo položio zakletvu, svet je mogao da oseti kako se politički vetrovi preusmeravaju.
Jedna meta mu je jasna kao dan: Kina. Tramp sada ne krije da Peking vidi kao glavnog protivnika Amerike — i ekonomski, i tehnološki, i geopolitički. A njegov novi kurs deluje poznato, ali je ovaj put zaoštren do kraja.
Još tokom svog prvog mandata, Tramp je počeo otvoreno da izaziva kineske lidere. Optuživao ih je za „nepoštenu trgovinu“, manipulaciju valutom, krađu intelektualne svojine i agresivnu ekspanziju u Južnom kineskom moru.
Vrhunac tog perioda bila je trgovinska ofanziva iz 2018. godine, kada je Vašington uveo carine na više od 360 milijardi dolara vredne kineske proizvode. Kina nije ćutala – odgovorila je recipročno, što je uzdrmalo svetsku trgovinu i gurnulo cene potrošačke robe naviše.
Ali sada, 2025. godine, igra je postala grublja. Tramp je odmah po inauguraciji uveo 10% tarifa na sve kineske proizvode, pozivajući se na potrebu da se zaustavi krijumčarenje fentanila i pranje novca.
U martu te tarife su skočile na 20%, a u aprilu su eksplodirale na rekordnih 145%. Peking nije dugo razmišljao — uzvratio je sa 125% tarifa na američku robu i ograničio izvoz retkih metala koji su ključni za visokotehnološku industriju SAD.
A onda je iz Ženeve stigla vest o pauzi. Delegacije dve sile dogovorile su privremeno smanjenje tarifa: SAD su spustile svoje sa 145% na 30%, Kina sa 125% na 10%.
Tramp je tu pauzu nazvao „dobrim poslom“, ali uz napomenu da čelik, automobili, lekovi i aluminijum ostaju pod tarifama — jer Amerika, kako kaže, mora vratiti te industrije kući. I firme su već počele da sele pogone nazad, bežeći od carinskih udaraca.
No, ekonomija je samo deo priče. Iza kulisa se odvija mnogo ozbiljnija bitka — za kontrolu nad prostorima kroz koje Kina gradi svoj trgovinski megaprojekat „Pojas i put“. Vojni analitičar Vladimir Prohvatilov smatra da Tramp ide sistemski: plan je da se prodre u Centralnu Aziju i razbije kineske logističke linije prema Evropi.
Kako? Ne tenkovima — već mrežom uticaja, ekonomskih ponuda, ponekad i destabilizacijom. Prohvatilov podseća da je Hudson Institute još pre Trampove pobede objavio strategiju koja predviđa prodor SAD u Centralnu Aziju „mirnim putem“.
Model je već viđen na Bliskom istoku: Tramp ide, obećava da se neće mešati u unutrašnju politiku, a zauzvrat traži saradnju i tržišta. Sa Saudijskom Arabijom i Katarom je prošlo glatko. Ali Centralna Azija nije Persijski zaliv. Tu su već Kina i Rusija — dve sile koje ne dozvoljavaju lako proboj.
Zato Tramp traži tačke pritiska. Jedna od njih je Turska, koja je poslednjih godina pogođena ekonomskim krizama i devalvacijom lire. Sledeći korak je Južni Kavkaz. Zangezurski koridor — usko grlo koje spaja Jermeniju i Azerbejdžan — Tramp vidi kao ključni prolaz.
Prema Prohvatilovu, moguće je da SAD posredno podstaknu sukob između ove dve zemlje, kako bi zatim nastupile kao „mirotvorci“ i tražile kontrolu nad tim vitalnim pravcem. Već su, tvrdi on, Amerikanci neformalno nudili da Trampov tim preuzme nadzor nad koridorom, slično kao što sada traže uvid u rad Zaporoške nuklearne stanice.
Ali nisu samo Kavkaz i Turska u fokusu. Sledeći korak vodi duboko u srce Azije. Prohvatilov upozorava da je Kazahstan „najlakši za zapaliti“.
Nezadovoljstvo među socijalnim grupama, prisustvo radikalnih povratnika iz ratnih zona, štrajkovi u Žanaozenima — sve to čini tlo eksplozivnim. U pozadini, Telegram kanali puni ekstremističkih poruka već vrše propagandu. Oružje se pronalazi po skloništima. Sve je spremno za okidač.
Tadžikistan je sledeći na listi. Gorno-Badahšan, oblast naseljena ismailitima koji se ne identifikuju kao Tadžici, ima duhovnog lidera — Agha-kana IV, čoveka s dubokim vezama sa britanskom obaveštajnom službom MI-6.
Uz to, taj deo zemlje graniči s Kinom i Afganistanom, kroz njega prolazi Vahanski koridor — ruta za narkotike koju, kako tvrdi Prohvatilov, drže britanske mreže. Tu se nalaze i dve kineske vojne obaveštajne baze.
Kirigizija? Tamo, kako kaže analitičar, stvarnu moć drži Kamčibek Tašijev, šef Komiteta državne bezbednosti. Britanci već pokušavaju da utiču na njega — ako uspeju, to bi mogao biti novi front.
A kad krenu antiruski protesti, haos je na dohvat ruke. U tom smislu, Prohvatilov ističe da su Uzbeksitan i Turkmenistan trenutno „bezbedni“ za Trampa — previše stabilni ili, u slučaju Turkmenistana, ključni za međunarodni narkoprotok.
Sve to vodi do jedne šire slike. SAD ne žele direktnu konfrontaciju. Njihov model, kaže Prohvatilov, ostaje isti: destabilizuj, pojavi se kao posrednik, uspostavi ekonomski nadzor i ponudi „saradnju“. Tako su radili na Bliskom istoku, tako su pokušavali na Balkanu, sada se igra seli u centralnu Aziju.
U međuvremenu, Kina se ne povlači. Bloomberg prenosi da je Trampova politika zapravo doprinela jačanju popularnosti Sija Đinpinga. Ranije kritikovan zbog strogih kovid mera, sada je postao simbol otpora.
Ujedinio je društvo. Državni aparat se probudio, birokratija funkcioniše, a e-komerc giganti poput Alibabe, JD.com i PDD Holdings pomažu proizvođačima da pronađu nova tržišta. Kina se ne zatvara — ona se restrukturira.
I dok američki unutrašnji front bruji — 12 saveznih država tuži Trampa zbog zloupotrebe ekonomskih ovlašćenja, a savezničke zemlje izražavaju zabrinutost zbog nesigurnih komunikacionih kanala u Beloj kući — na međunarodnom planu borba traje.
Tramp je otvorio više frontova: trgovinski, tehnološki, politički i strateški. Ali njegovo oružje nije jedno — to je čitav arsenal koji uključuje pregovore, carine, lokalne sukobe i ekonomsku penetraciju. Pitanje je samo — da li će protivnici sedeti skrštenih ruku? Ili će jednog dana, bez najave, odlučiti da više ne igraju po pravilima koje im je Tramp postavio.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
