Mađarska ulazi u završnicu predizborne trke sa tenzijom koja se oseća i van granica zemlje. Kampanja je odavno krenula punom snagom, a Viktor Orban, populistički nacionalistički premijer koji je na vlasti već 15 godina, ovoga puta deluje izloženije nego ikada.
Nasuprot njemu stoji Peter Mađar, konzervativni lider opozicione stranke Tisa, čovek čije prezime samo po sebi privlači pažnju, ali čija politička pozicija još više intrigira. Prema anketama, Tisa ima oko 12 poena prednosti, što u mađarskim okvirima nije mala stvar.
Za mnoge birače, predstojeći izbori prerastaju u svojevrsni referendum o Orbanovom modelu vlasti, koji on sam opisuje kao „neliberalnu demokratiju“.
Tokom godina, Orbanova stranka Fides je postepeno učvršćivala kontrolu nad medijima i državnim kompanijama, što je otvorilo prostor za optužbe o kronizmu i favorizovanju uskog kruga lojalnih aktera.
Paralelno s tim, slabila je nezavisnost pravosuđa, dok su novi zakoni gurali Mađarsku sve niže na međunarodnim listama transparentnosti. Danas se zemlja nalazi na samom dnu indeksa vladavine prava za članice Evropske unije, prema podacima Svetskog projekta pravde. U Briselu se to ne zaboravlja lako.
Orban, koji ima 62 godine, važi i za lidera EU sa najbližim odnosima sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Upravo zbog toga često je kamen spoticanja u pokušajima Unije da nastupi jedinstveno prema Moskvi. Godinama je koristio pravo veta kao političko sredstvo: blokirao je mere usmerene prema Rusiji, zaustavljao finansijsku pomoć Ukrajini i razvlačio hitne odluke EU dok se ne postignu kompromisi po njegovoj meri.
Uz to, redovno ulazi u sukobe sa Briselom oko tema koje se protežu od prava LGBT+ zajednice do migracija. Na početku godine otišao je i korak dalje, predviđajući kraj liberalnog multilateralnog poretka i poručivši da će se EU „raspasti sama od sebe“.
U tom kontekstu, pitanje koje se sve češće čuje glasi: može li Mađar, nekadašnji saveznik, zaista da ugrozi Orbanovu poziciju? A čak i ako uspe, koliko je realno očekivati brz povratak Mađarske ka liberalnijem demokratskom modelu, s obzirom na to da je Orbanova institucionalna arhitektura i dalje čvrsto postavljena? Briselski portal Politiko je uoči izbora zakazanih za 12. april izdvojio pet ključnih dilema koje prate ovo, kako mnogi kažu, seizmičko glasanje.
Iako sa 9,6 miliona stanovnika nije među najvećim članicama Unije, Mađarska je pod Orbanom postala jedna od najvećih glavobolja Brisela. Njegova uloga u okupljanju desničarskih populista širom evropskih prestonica dodatno komplikuje stvari.
Bez njega, političari poput češkog Andreja Babiša ili slovačkog Roberta Fica delovali bi znatno izolovanije na samitima Evropskog saveta. Kako bi zaobišla mađarsku opstrukciju, EU je pribegavala složenim proceduralnim manevrima, a Orbanovo uporno „ne“ ponovo je otvorilo raspravu o ukidanju pravila jednoglasnosti, koje je decenijama stub odlučivanja u Uniji.
Šefica liberalne grupacije u Evropskom parlamentu, Valeri Hajer, otvoreno je priznala da je više puta javno izražavala nezadovoljstvo Orbanovim potezima, posebno kada je reč o pomoći Ukrajini, navodeći da je svaki takav trenutak bio praćen novim uslovljavanjima.
Na domaćem terenu, linije sukoba su jasne, ali ne i jednostavne. Mađar optužuje Orbana i Fides za nepotizam i korupciju, tvrdeći da je ekonomija oslabljena favorizovanjem oligarha i da je zemlja izgubila značajna sredstva EU zbog konstantnog antagonizovanja Brisela. Orban, s druge strane, nastoji da Mađara prikaže kao produženu ruku evropskih institucija, marionetu bez sopstvene agende.
Tokom protekle godine, Fides je svesno otvarao javne rasprave o temama koje razjedinjuju opozicionu bazu – od pitanja zabrane LGBT+ parade do identitetskih sporova. Strategija Tise bila je drugačija: izbegavanje oštrih pozicioniranja, u nadi da će osvojiti apsolutnu većinu dovoljnu za reformu izbornog zakona, za koji opozicija tvrdi da je skrojen po meri Fidesa, kao i za eventualne ustavne promene.
Napetost se ne krije ni u opozicionim redovima. Zoltan Tar, drugi čovek Tise, otvoreno je upozorio da očekuje upotrebu „svih mogućih prljavih trikova“, od kleveta u državnim medijima i lažnih sadržaja generisanih veštačkom inteligencijom, do montiranih snimaka i mogućih insceniranih incidenata.
Prema njegovim rečima, vladajuća stranka ima previše toga da izgubi da bi igrala blago. Orban je, obraćajući se pristalicama na kongresu Fidesa, uzvratio oštrom retorikom, poručivši da glas za Tisu ili socijaldemokratsku Demokratsku koaliciju znači glas protiv sopstvene budućnosti.
Posebno je napao Manfreda Vebera, nemačkog lidera Evropske narodne partije, nazivajući ga najtvrđim zagovornikom sukobljavanja u Evropi i predstavljajući ga kao stvarnog „šefa“ opozicije.
Izbori će se održati u nedelju, 12. aprila, kada će građani birati novu Narodnu skupštinu od 199 poslanika. Mađarski mešoviti sistem predviđa da se 106 mesta popunjava u jednomandatnim izbornim jedinicama, dok se preostalih 93 dodeljuje sa nacionalnih stranačkih lista. Prema istraživanju javnog mnjenja koje prenosi Politiko, Tisa trenutno ima 49 odsto podrške, dok Fides stoji na 37 procenata, zaostatak koji traje gotovo godinu dana.
Iako zvanični deo kampanje počinje tek 21. februara, politička borba je faktički u punom zamahu već mesecima. U trci su i Demokratska koalicija, krajnje desničarski pokret Mi Hazank, kao i satirična Mađarska stranka Dvorepog Psa, poznata po ismevanju Orbanove politike, ali sve one balansiraju na ivici izbornog praga. Ako ga ne pređu, parlament bi mogao ostati u rukama dve desničarske partije.
Pitanje regularnosti izbora ostaje osetljivo. Izazivači se suočavaju sa sistemom koji je, kako tvrde analitičari, dizajniran da favorizuje Fides. Izborne jedinice su redizajnirane još 2011. godine, a sam način glasanja prilagođen tako da maksimalno ide u prilog vladajućima.
Marton Bene sa Instituta za političke nauke TK u Budimpešti kaže da nema direktnog mešanja u čin glasanja, ali da širi institucionalni okvir i pristup resursima jasno naginju jednoj strani. Vlada kontroliše oko 80 procenata medijskog tržišta, omogućava etničkim Mađarima u susednim državama da glasaju poštom, dok građani u dijaspori sa zadržanim prebivalištem moraju da putuju do ambasada.
Rudolf Mec sa istog instituta ističe da vladajuća stranka koristi sve državne resurse, dok opozicija nema javno finansiranje kampanje i gotovo nikakav pristup državnim medijima, iako se deo tog disbalansa ublažava na internetu. Ipak, kako kaže Bene, ni takvi uslovi ne isključuju pobedu Mađara, pod uslovom da se očuva integritet samog glasanja.
U Briselu se, bez preterivanja, nadaju promeni. Pobeda Tise doživljava se kao šansa za reset odnosa sa Budimpeštom. Valeri Hajer je jasno poručila da njena politička grupacija podržava svakog kandidata koji nosi proevropske vrednosti i ima realnu šansu da pobedi aktuelnog premijera.
Manfred Veber je brzo prihvatio Tisu u porodicu desnog centra, obezbeđujući joj politički legitimitet i logističku podršku, a Mađara je više puta predstavljao kao čoveka koji može izvući zemlju iz sadašnjeg ćorsokaka. Ipak, slika nije crno-bela. Mađar nije bezrezervni zagovornik EU, pažljivo je odmeravao poruke prema Briselu, svestan da bi Orban svako približavanje iskoristio protiv njega. U intervjuu za Politiko u oktobru 2024. godine jasno je rekao da njegova stranka ne veruje u ideju evropske superdržave.
Čak i u slučaju pobede, promene ne bi bile trenutne. Zoltan Vasali sa Univerziteta Milton Fridman upozorava da bi razgradnja postojećeg sistema bila pravno i institucionalno izuzetno zahtevna. Ustavna tela zadržavaju mandate i posle izbora, a ključne pozicije ostaju u rukama ljudi povezanih sa sadašnjom vlašću, što sužava prostor za brze poteze. Presudan faktor mogao bi biti obim pobede.
Prema Mecu, dvotrećinska većina u parlamentu, koja bi omogućila izmene ustava, predstavljala bi prekretnicu i otvorila mogućnost za obnovu osnovnih elemenata vladavine prava, vraćanje mehanizama kontrole i ravnoteže i uvođenje zaštitnih mera poput ograničenja mandata za ključne funkcije.
Do tada, Mađarska ostaje u svojevrsnom međuprostoru, između starog sistema koji se još drži i mogućnosti promene čiji ishod niko ne može sa sigurnošću da predvidi. Izbori 12. aprila mogli bi označiti početak novog poglavlja, ali isto tako i potvrdu da se postojeći model, uz sve kontroverze, još ne predaje tako lako. U tom rasponu neizvesnosti, mnogo toga će zavisiti od jednog broja – i od toga kako će ga birači ispisati.
