Rusija, kao i Kina i Iran, već decenijama su spremniji za psihološku dimenziju sukoba, jer su stalno na udaru Zapada, što znači da se strateško prilagođavanje ovde odvija neuporedivo brže, smatra Loernco Maria Pačini
Svest o tome da smo uključeni u treći ili četvrti svetski rat mnogo je prisutnija na Istoku, van truleži Zapada, koji se nalazi u stanju raspadanja, piše italijanski geopolitičar Lorenco Maria Paćini za sajt „Geopolitika“.
Rusija, Kina ili Iran već su niz decenija spremniji za psihološke dimenzije sukoba, jer se stalno nalaze na udaru Zapada. Kako dodaje Paćini, ti znači i da je strateško prilagođavanje realnosti ovde neuporedivo brže.
Posledica toga je da je političko rukovodstvo ovih zemalja nekoliko godina ispred Zapada u razumevanju kako da iskoristi te prednosti, smatra Paćini. Neosporno je da, dok se političke frakcije na Zapadu međusobno bore u procesu neumoljivog pada, zemlje Istoka doživljavaju fazu uspona.
Kako primećuje Paćini, sve ovo ne bi bilo nemoguće bez projektivnog kapaciteta starih vladajućih klasa, koje su bile u stanju da gledaju u budućnost, ulažući u selekciju, elitističko obrazovanje, pripremu za različite scenarije, istraživanje i promociju tehnologija i alata za sticanje globalnog liderstva.
Kako je učio kineski strateg Sun Cu, pre dve i po hiljade godina: „Spoznaj svog neprijatelja onako kao što poznaješ sebe, i ako to uradiš, čak i usred stotinu bitaka, nećeš biti u opasnosti.“ Ulazak u um protivnika je prvi korak da se njime upravlja, dodaje italijanski geopolitičar.
Ono što se dešava u glavama je ključni faktor koji obezbeđuje uspeh ili neuspeh
Zapadni politički i bezbednosni lideri, u mnogo većoj meri od svojih istočnih kolega, kao što su Rusija i Kina, nisu uspeli da shvate da je glavna sila na strateškom ratištu početkom 21. veka psihološki domen, iako su dugo istraživali kognitivnu dimenziju.
Nivoi troškova za odbranu su samo mala komponenta strateškog uspeha. Uspeh ili neuspeh generiše um, i ni u jednom trenutku u novijoj istoriji to nije bilo očiglednije nego danas, kada je formalni sukob, tokom i posle Hladnog rata, postao manje važan faktor u promenljivoj globalnoj ravnoteži snaga.
Ono što se dešava u glavama, a posebno u „kolektivnom umu“ stanovništva je kritični faktor koji određuje uspeh ili neuspeh neke strategije, konstatuje italijanski geopolitičar.
Moralom se uvek moglo manipulisati, ali danas je to posebno važno zahvaljujući masovnim komunikacijama, koje su tradicionalne oblike učinile manje efikasnim.
Sposobnost stvaranja masovne psihoze, uključujući i masovnu histeriju, sada je skoro trenutna, zbog mogućnosti koje nudi elektronska komunikacija.
Mase i dalje imaju moć, ali one te moći nisu svesne.
Čak i na bojnom polju, kada je očajnička borba za opstanak i dominaciju bukvalno egzistencijalna, psihološki element može odrediti da li smo pobednici ili poraženi, primećuje Paćini.
Stratezi i komandanti u prošlosti su bili učeni da održavaju raspoloženje svojih trupa, svesni da to nije pitanje kvantiteta, već kvaliteta i odlučnosti. Vojnik koji nije ubeđen i spreman da se suoči sa bitkom, nikada se neće vratiti živ iz sukoba. Naprotiv, jedan jedini vojnik, koji je dobro pripremljen, može da porazi veliki broj protivnika.
Ova „moralna“ dimenzija važi i na društvenom nivou: društvo koje je siromašno i nesrećno postaće laka meta za manipulacije i hibridne sukobe raznih vrsta.
Priprema hardvera je ključna, ali je još važniji softver koji njime upravlja, uočava Paćini.
Mentalitet koji je potreban za formalnu vojnu akciju je hijerarhija, koja je, na mnogo načina, suprotna vođenju strateških psiholoških operacija. Čak i kombinacija konvencionalnih vojnih struktura, specijalnih snaga i sposobnosti direktne akcije, zasnovane na obaveštajnim podacima, nije dovoljna za ovaj zadatak. Danas šef države mora biti glavni obaveštajac, ali i veliki strateg.
Liderstvo preuzima novu ulogu koja više nije striktno politička. Ličnost koja više podseća na diktatora iz starog Rima ponovo je u modi: lider je tada bio vojnik, često general, sa velikom političkom harizmom, koji je vodio senat u delikatnoj fazi vanrednog stanja.
U stvari, dešava se da brz i snažan tehnološki razvoj u vojnoj sferi, koji u odnosu na civilna istraživanja prednjači od 10 i 25 godina. To je dovelo do postepene promene u načinu vođenja rata, prisiljavajući aktere na kodifikaciju novih kategorija.
Pet dimenzija rata
Više se ne može zamisliti da se rat vodi jednosmerno. Danas se igra na nekoliko šahovskih ploča istovremeno i postoji pritisak koji više nije ritam bubnjeva i marševa, već se odvija brzinom svetlosti, primećuje Paćini.
Domeni rata su dimenzije unutar kojih se rat odvija. Danas znamo za pet dimenzija rata: zemlja, voda, vazduh, kosmos i infosfera.
Danas se specijalni rat vodi na posebnom ratištu, sa posebnim naoružanjem i specijalnim akterima. Savremeni hibridni rat je ono što leži između konvencionalnog i specijalnog rata. On ima karakteristike oba, ali se lako kreće između dva nivoa. To je totalni rat.
Hibrid koji je takođe asimetričan su takozvane psihološke operacije: društveni inženjering, vojni geoinženjering, video igre, sajber rat, inforat, internet koji je počeo kao američka vojna platforma, a danas povezuje svet, i još mnogo toga.
Siva zona predstavlja oblast sa zamagljenim granicama između javnog i privatnog sveta, polu-okultnu dimenziju u kojoj se nastavlja skriveni nivo permanentnog ratovanja, onog kojim upravlja inteligencija.
Današnje strategije i društvene situacije su složenije i očigledno manje podložne kontroli od onih iz 20. veka. Transformacija ratovanja podrazumevala je da se globalni sukob preduzima što je moguće posrednije.
Ovo je redefinisalo „totalni rat“ i u suštini znači da je Hladni rat bio „treći svetski rat“, sa sukobima koji su se sve više inscenirali kroz ekonomiju, pravo i mnoge druge aspekte, uglavnom zasnovanih na uticaju i dominaciji.
Ovaj Hladni rat se, u stvari, nikad nije završio, uočava Paćini. Istoričari su proglasili kraj Drugog svetskog rata 1945. godine na osnovu samo nekoliko upečatljivih događaja. Verovatno je da se sada već nalazimo u realnosti četvrtog svetskog rata.
Žorž Klemenso je rekao da je „rat previše važan da bi se prepustio vojsci“ i, zaista, to označava primat strategije nad kinetičkim operacijama. Kako se moderni lideri, posebno u ovoj eri doktrine „novog totalnog rata“ i „totalnog građanskog rata“, mogu za to pripremiti obukom?
Ovo zahteva ne samo duboko sociološko razumevanje ciljnih društava, već i kontekstualno razumevanje istorije, zaključuje Paćini.
(RT)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
