Kada smo 2008. godine otpočeli sa radom, pored istraživanja pozadine srebreničkih događaja u julu 1995, naš cilj je bio da pripremimo i tužbu protiv Ujedinjenih nacija i Države Holandije za uskraćivanje zaštite od nedela počinjenih protiv srpskog stanovništva srebreničkog kraja od strane ilegalnih oružanih formacija iz enklave za vreme postojanja tzv. „demilitarizovane zaštićene zone.“
Ta tužba je bila koncipirana u ime srpskog stanovništva oštećenog pre jula 1995, protiv istih stranki, UN i Holandije, a po sličnom obrascu kao i tužba koju su podnele Majke Srebrenice, za štetu nanetu muslimanskom stanovništvu enklave u julu 1995. godine.
U vreme kada je naša tužba bila pripremana, tužba Majki Srebrenice još uvek je bila u toku. Kasnije, tužbeni zahtev Majki Srebrenice je delimično usvojen.
Put naše tužbe kroz pravosudni sistem Holandije bio je, nažalost, presečen oko 2014. godine, iako smo na njenoj pripremi i podnošenju sarađivali sa uglednom amsterdamskom advokatskom firmom. Pri tom, treba napomenuti da je naš zadatak da pronađemo advokate u Holandiji voljne da zastupaju srpske žrtve Srebrenice bio neuporedivo teži od zadatka Majki Srebrenice. U preovlađujućoj političkoj i psihološkoj klimi, većina holandskih advokatskih firmi koje smo kontaktirali učtivo su nas odbile, a jedna, koja je sa nama ušla u ovaj proces, kasnije se, bez suvislog obrazloženja, povukla.
Ipak, uprkos svim preprekama uspeli smo da angažujemo vrlo uglednu advokatsku firmu (Van Essen Advocaat) sa kojom smo počeli da ostvarujemo zadovoljavajuću saradnju.
Kao što svako ko se na Zapadu bavio poslovima ovakve vrste vrlo dobro zna, pored sve stručnosti pa čak i požrtvovanosti koje su zapadni advokati spremni da vam stave na raspolaganje, oni definitivno očekuju još jednu stvar, a to je da budu nagrađeni za uloženi trud i vreme. Očekivati od holandskih advokata (ili njihovih kolega u bilo kojoj zapadnoj zemlji) da nekoga zastupaju na dobrovoljnoj ili humanitarnoj osnovi potpuno je nerazumno i iluzorno.
Bez obzira na izvanrednu saradnju koju smo ostvarili, a tome se mora dodati i svaka pohvala za entuzijazam holandskih advokata da zastupaju srpske žrtve, kada je nastupio trenutak da više nismo imali sredstava za vođenje postupka, sa velikim žaljenjem sa obe strane saradnja je morala biti prekinuta.
Taj trenutak je nastupio 2013. i 2014. godine, kada je Republika Srpska prvo drastično smanjila a zatim bez ikakve najave ili objašnjenja ukinula naš grant koji nam je omogućavao vođenje aktivnosti vezano za Srebrenicu.
Ovaj proces je u Republici Srpskoj otpočeo orkestriranim napadima na naš rad od strane lokalnih političkih piona stranog faktora. Kako se približavalo obeležavanje dvadesetogodišnjice Srebrenice, 2015. godine, a pretpostavljamo pod pritiskom stranih ambasada i njihovih ekspozitura, javno ispoljavani stav vlasti u Republici Srpskoj u odnosu na prirodu događaja u Srebrenici uočljivo je omekšao.
To je dovelo do potpunog obustavljanja saradnje sa Istorijskim projektom Srebrenica, bez ikakvog obrazloženja ili navođenja razloga sa njihove strane. U kontekstu već tada projektovanog grandioznog obeležavanja u Potočarima dvadesetogodišnjice Srebrenice u okviru čega je pripremana i britanska rezolucija u Savetu bezbednosti gde je srpski narod trebalo da bude označen kao genocidan – možemo pretpostaviti da su vlasti u Republici Srpskoj bile izložene strahovitom pritisku da zauzmu kooperativniji stav u odnosu na opterećujuće srebreničko pitanje.
Nemamo konkretne materijalne dokaze, ali politička logika tog trenutka upućuje na zaključak da je od njih bilo zahtevano da se odlučno distanciraju od Istorijskog projekta Srebrenica i njegovih aktivnosti. Uzgred, isti strani faktori, preko svojih lokalnih izvođača radova u Republici Srpskoj, tada su već uveliko inscenirali klasičnu „obojenu revoluciju“ koja je imala ozbiljne izglede da uspe.
To dodatno potkrepljuje našu pretpostavku da je vlast bila stavljena u procep i prinuđena na donošenje potencijalno nečasnih odluka i na pravljenje krajnje neprincipijelnih strateških „izbora“.
U takvoj složenoj situaciji, naša nevladina organizacija je izgubila materijalnu podršku Republike Srpske, pa je stoga bila prinuđena da odloži i daljnje aktivnosti u vezi sa tužbom protiv UN i Države Holandije za neispunjavanje njihove pravne obaveze da zaštite srpsko stanovništvo srebreničkog kraja.
Tužbu koju smo svojevremeno pripremili sada stavljamo na uvid javnosti, na holandskom i engleskom jeziku. Pored toga, prilažemo i deo nacrta za tužbeni zahtev na srpskom jeziku. Najzad, da bi se kontekst bolje sagledao, priložena je i analogna tužba Majki Srebrenice, koja je, zahvaljujući istrajnosti tužilaca i materijalnoj podršci koja im ni u jednom trenutku nije izostala, pred holandskim sudovima delimično urodila plodom.
U bilansu, možda se ne bi moglo sasvim opravdano reći da je rezultat 1:0 protiv srpske strane, ali sigurno jeste 0.5 (bar pola poena):0. U svakom slučaju, na srpskoj strani bilansa i dalje se nalazi nula, kako god procenili stepen uspeha suprotne strane na ovom igralištu.
Primećujemo da se od tada strateška situacija u određenoj meri promenila. Svojim nesmotrenim i suludo provokativnim postupkom 2018. godine u Potočarima, kada su nemačkom tužiocu slavodobitno predale spisak od preko 20,000 Srba „saučesnika“ u navodnom ubijanju srebreničkih „8,000 muškaraca i dečaka“ (što je čak oko pet hiljada lica više nego što se nalazilo na spisku „osumnjičenih“ izvršioca „genocida“ koji je Čavićeva komisija servilno predala Haškom tribunalu 2005. godine) Majke Srebrenice su izazvale burnu reakciju srpskog naroda u BiH.
Prinuđene očekivanjem javnog mnjenja da se na neki način odreaguje na bezobrazluk Munire Subašić i njene organizacije, vlasti u Republici Srpskoj najavile su da će obrazovati međunarodnu komisiju, pod predsedništvom prof. Gideona Grajfa, da ispita događaje u Srebrenici i prouči stradanje lica svih nacionalnosti na tom području.
Komisija prof. Grajfa je pre kratkog vremena obnarodovala svoj Izveštaj. Svega nekoliko dana posle toga (analogije sa rezolucijom koju je jubilarne 2015. godine Velika Britanija podnela u Savetu bezbednosti UN frapantne su) odlazeći Visoki predstavnik u BiH Valentin Incko protivpravno je u BiH nametnuo zakon o zabrani negiranja „srebreničkog genocida.“
Ovim se Republici Srpskoj opet ukazuje pravni i moralni prostor da se delotvorno založi da srpskim žrtvama Srebrenice obezbedi zadovoljštinu za pretrpljena ubistva i progone, na šta oni imaju apsolutno pravo. Posle objavljivanja Izveštaja prof. Grajfa, gde se na autoritativan način potvrđuju svi glavni elementi tužbe koju smo svojevremeno mi pripremili, Republika Srpska treba da produži tamo gde smo mi, usled okolnosti van naše kontrole, morali da stanemo.
Potkrepljena svedočenjem prof. Grajfa i njegovih saradnika, obnovljena tužba protiv UN i Države Holandije imala bi izvanredne izglede za uspeh, ako ne potpun onda bar delimičan, bar onoliko koliko i tužba Majki Srebrenice.
Ponovno pokretanje pravne odgovornosti za patnju srpskih žrtava Srebrenice ne samo da bi se uklopilo u koncept radnog zadatka koji je Grajfova komisija dobila od Republike Srpske, već bi predstavljalo i efektan, pravno utemeljeni odgovor na tiranski postupak Valentina Incka da Republiku Srpsku i njen narod posredno poveže sa genocidom, pri tom grubo omalovažavajući srpske žrtve na istom području i u istom vremenskom periodu.
Spremni smo da u ovome sarađujemo sa Republikom Srpskom, stavljajući joj na raspolaganje ne samo naše iskustvo, već i tekst, na nekoliko jezika, tužbe koju smo mi pripremili. To bi joj moglo poslužiti kao polazna tačka za daljnji rad, i način da se izbegne nepotrebno ponavljanje, od početka, istog posla.
Nadamo se da će, u konsultaciji sa svojim pravnim i političkim savetnicima, Republika Srpska prepoznati da je tekuća kontroverza u vezi sa Inckovim nametnutim zakonom o „negiranju genocida“ najcelishodniji trenutak za obnavljanje naše tužbe.
Pored brojnih razloga koji su već postojali u vreme kada smo na ovom poslu mi radili, a koji i dalje ostaju bezuslovno na snazi, pokušajem nametanja zabrane i kažnjavanja za istraživanje Srebrenice nedavno se pojavio još jedan jak argumenat da se produži tamo gde smo mi bili prinuđeni da stanemo.
Srpske žrtve Srebrenice, sve vreme grubo skrajnute da se njihovim pominjanjem ne bi naštetilo mučeničkom oreolu žrtava sa suprotne strane, i dalje vapiju za pravosudnom validacijom svoje zapostavljene patnje.
Sada je na potezu Republika Srpska, da mobilisanjem svojih intelektualnih i materijalnih resursa na prikladan i dostojanstven način, tužbom protiv krivaca u pozadini, tu neoprostivu nepravdu ispravi.
Stanje stvari
