[adsenseyu3]
Do sada je o svemu ćutala. Sada je prvi put progovorila. Svoja sećanja pretočila je u knjigu „Nada Budisavljević – Moja sestra Jovanka Broz”, koja je od pre par dana u prodaji.
U zvaničnoj rezidenciji predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita, u Užičkoj 15 u Beogradu, na prvom spratu bile su tri spavaće sobe. U jednoj je bio Tito, u drugoj Jovanka, a u trećoj njena najmlađa sestra Nada, koja je jedno vreme bila i zaposlena u Titovom kabinetu i koja je jedina od svih zaposlenih Titu dala otkaz.
I tokom dvadeset pet godina svakodnevnog boravka u njihovoj kući i tokom Jovankine tridesetšestogodišnje izolacije, Nada Budisavljević je bila njen jedini oslonac.
Jednom prilikom Krleža joj je rekao: „Sve znate, sve vidite, sve čujete i ćutite, ni o čemu reč ne govorite.” A, ona bi umela da kaže: „To mi je bio posao. Što sam čula – nisam čula, što sam videla – nisam videla.”
Sada je prvi put progovorila. Svoja sećanja pretočila je u knjigu, koju je izdala Laguna: „Nada Budisavljević – Moja sestra Jovanka Broz“.
[adsenseyu1]
Sada, kad ste uzeli knjigu u ruke, kakav vam je utisak?
– Dirljiv mi je utisak. Kao što je Jovanka vama rekla, kada ste joj dali album sa njenim i Titovim fotografijama: „Vratili ste mi moj život“, tako i ja mogu da kažem da ste vi meni sa ovom knjigom vratili nju. Zapravo njih oboje. I mislim da sam knjigom odužila dug prema njoj. Rekla sam nešto što je istina. Nešto što baca svetlo na nju, a ne samo mrak.
Šta očekujete od knjige?
– Ne očekujem ništa drugo sem da se čuje istina. Bilo je jako puno ružnih stvari napisanih o Jovanki. Pisali su ih ljudi koji nisu mogli da znaju te stvari. Pisali su ih ljudi koji su se služili lažima ili poluistinama. Jer, neko ko je bio konobar na nekoj večeri koju su oni organizovali, ili kuvar u kuhinji, ili lekar ili baštovan u bašti – uzima za pravo sebi da piše knjigu o njima. Da piše o najintimnijom stvarima šta su rekli njih dvoje jedno drugom.
Koliko su ti ljudi mogli znati o njihovoj intimi?
– Nimalo! Tito i Jovanka su bili ljudi starinskog kova. O privatnim stvarima se ne govori. Ja ništa od tih zlih knjiga nisam čitala, da bih sačuvala zdrav razum, ali ih je Jovanka mazohistički čitala, smatrajući da treba da zna o čemu se tu govori. I strašno je sebe povređivala tim. A to su najčešće bile naručene knjige ili tekstovi.
[adsenseyu4]
Dakle, sazrelo je vreme za pravu istinu.
– Ona je žena koja je zaslužila mnogo više pohvala, nego pogrda. Ona je bila pametna, energična žena. Žena koja je odgovorno radila ono što je radila na najbolji mogući način. Ona se trudila da nijednim svojim gestom ili rečju ne obruka ni sebe, ni Tita, ni svoju zemlju. Da se razumemo – ona nije bila savršena. Ona je imala svojih mana, ona se sukobljavala sa ljudima zato što je mnogo tražila. Bila je perfekcionista u svom poslu. Ali, ona nikada nije tražila od tih ljudi nešto za sebe. Ako je tražila nešto za sebe – to je tražila od mene. Da joj ja nešto pomognem. A od drugih ljudi ona je tražila za tu kuću, za organizaciju posla, za protokol.
Kako je bilo biti njena sestra?
– Bilo je s jedne strane lepo, ali nije bilo lako. Kao što ni ona nije nijednim svojim gestom htela da obruka zemlju, tako ni ja nijednim svojim postupkom nisam htela da naudim njoj. Uvek sam bila jako oprezna i što se kaže, kako treba. Mi smo se stvarno jako volele. Naš odnos je bio normalan odnos. Zato se dešavalo i da se ponekad posvađamo, jer ja sam joj bila najveći kritičar.
Nada Budisavljević druga desno
Šta vam je bilo teško?
– Najteže je bilo gledati kako se pati i slušati njene muke. A to što sam ja oko nje radila – to meni nije bilo teško. Nikada. To mi je nekako bilo prirodno. Jer, naša sestra Zora se udala još za vreme studija i otišla da živi u inostranstvo, sa mužem diplomatom. Tada sam ja prešla da živim u Užičku 15, sa Titom i Jovankom. Bila sam njihov podstanar. S jedne strane je bilo lepo živeti tamo, a sa druge strane ja to nisam nešto volela.
A i kad ste se odselili u svoj stan vaš život se nije puno promenio?
– Ja sam u svom stanu samo spavala, jer sam nakon posla odlazila kod njih i pomagala Jovanki sve što joj je trebalo pomoći. A preko leta smo bili na Brionima. Nas su tamo, kad smo bili deca, vozili kao prtljag. A tamo misliš da ćeš da poludiš od ostrva. Jer, samo neko ko tamo nije bio i nije živeo misli da je tamo nešto glamurozno. A onda kad se Tito kasnije preselio na Vangu – tu tek nikoga nije bilo. Samo nas troje i tri psa.
[adsenseyu1]
Živeli ste sa njima, nikad dosad niste ni reč o tome rekli. Zašto ste sada odlučili da progovorite?
– Pod jedan, to su bile njihove tajne. Pod dva, to je tako bilo da se o stvarima koje se dešavaju u toj kući ne govori. Mislim da su postojale negde neke klauzule, neki ugovori, da ako se neko primi u službu kod Tita i Jovanke, o njihovom privatnom životu se ne govori. I potpisuje se takav ugovor. Ja nikad nisam potpisala takav ugovor, niti je to od mene traženo. Ali ja sam toliko bila dugo sa njima i toliko uz njih, da sam znala da se o tim stvarima ne priča.
Ipak, vi ste jedini istinski svedok onoga što se u toj kući dešavalo.
– Oni se nisu ispovedali u tim godinama svog zajedničkog života. Ja sam to gledala i upijala. I gledala sam kako je to na izvestan način strašno kad je neki par toliko vezan. Kad jedan ode, onaj drugi ostane bez podloge. Kao da su mu iščupali tepih ispod nogu. A ona je, još povrh svega toga, ostala na milost i nemilost ljudima koji su se bez skrupula borili za vlast.
Obračun sa njom bio je nemilosrdan.
– Nisam ni pretpostavljala da će za svaki trenutak lepote i sreće platiti jednom strašnom, duplom patnjom. Bilo je to nasilje svakakve vrste. Verbalno nasilje. Sistem uzet da pomogne tom nasilju. Mediji u službi tog nasilja. Psihičko zlostavljanje. Pa i fizički napad. Osam godina bez grejanja u kući kojoj curi krov, a podrum je pod vodom. To je bila strašna vrsta mučenja. A u kuću ne može da uđe niko drugi sem državnih majstora jer je to državna imovina. A oni dođu, pa namerno pokvare i ono što radi. Svega je bilo. A njoj nije bilo stalo do stvari, do materijalnih dobara. Njoj je bilo stalo do neke pravde. I nije htela da dopusti da s njom otiru pod.
[adsenseyu4]
Je l‘ žalila za nečim?
– Žalila je za njim. Za njihovim uspomenama. Vama je rekla da ste joj vratili život kad ste joj dali fotografije koje nije videla decenijama. To je nju jako puno obradovalo.
Njoj su pretili da će vas da ubiju ako ona progovori. S druge strane, ona vama nije dozvolila čak ni da je branite u javnosti.
– Stalno mi je govorila: „Ti se ne petljaj u to.“ I u najgorim njenim danima mi je to ponavljala. Nije dozvoljavala da kažem nijednu reč u njenu odbranu. Ili je htela da me zaštiti, ili je mislila da ja nisam u stanju da to uradim. I istina, ja nisam bila u stanju da to uradim.
Ceo svoj život stavili ste u Jovankinu funkciju?
– Ja sam za nju bila ono što je ona bila za Tita. Tu je ta neka paralela. Ja sam bila njoj sestra koja joj je pomagala kad god je mogla.
Nedavno je jedan čovek izjavio kako je Jovanka navodno svoje memoare dala prijatelju u inostranstvu i da se sada čeka da se ti memoari pojave.
– Ma, može da čeka. Može neko da podmetne i lažne memoare.
Da li je Jovanka imala svoje memoare, neke zabeleške?
– Posle Titove smrti Jovanka je u Užičkoj 15, pre nego što je odatle proterana, jako puno svojih beležaka spalila. Ja sam joj pomagala da ih spali. Isto tako jako puno svojih beležaka je spalila i nakon toga, u kući u Bulevaru mira. Memoare sigurno nije pisala. Ako bi se nešto tako pojavilo, to bi bio čist falsifikat.
Bili ste s njom do kraja.
– Svakoga dana. Do poslednjeg njenog dana. Samo je nisam videla tog poslednjeg dana kada je umrla.
[adsenseyu1]
Bila je kao antička heriona
Je l‘ bila nežna sestra?
– Ona bi se raznežila samo kad je pričala o majci. Mislim da je ona u svom životu iz dubine duše volela samo majku i Tita. Pa onda jedna pauza, pa sam se tu negde tu našla i ja. Ona nije bila sentimentalna, nije se raznežavala mnogo. Ona je bila taj tip antičke heroine. Nema ničega suvišnog. A, Tito je u tom pogledu bio sentimentalniji, osetljiviji. Ona je sebe držala na uzdi.
U Kabinetu kao bibliotekar
Nije bilo lako otkriti sve misterije, podmetanja i zaplete, a kako je bilo, biti deo porodice Broz, Nada bez zadrške,otkriva.
– Nisam ni student, nemam ni svoje prihode. Jovanki odgovara da nigde ne radim jer radim za nju od jutra do sutra. I onda Tito kaže: ” Pa ti već ovde radiš. Zašto se ne bi zaposlila ovde u kabinetu, pa da ti ide radni staž”.
– Jovanka je na krv i nož bila protiv toga. Ona je bila izričito protiv nepotizma i sada da joj ja dođem da se tu zaposlim izbaciće joj najveći adut iz ruku. Kada sam krernula da završavam te formalnosti da me prime na posao, morala sam da donesem uverenje da nisam osuđivana i da nisam pod istragom. Jednog dana za ručkom Tito kaže:
” Pa dobro, do kad ćeš više da skupljaš te papire? Šta ti sada treba?”
– Treba mi uverenje da nisam pod istragom i da nisam osuđivana. A on me pogleda zapanjeno i kaže: “Ko ti to traži?”. Pa… iz Kabineta mi traže.
A on grune: “Pa jesu li oni ludi! Pa oni su te gledali kako rasteš u ovoj kući , gledaju te svaki dan ovde!”
– Tito baci kašiku od supe koju smo jeli i ode da zove svog šefa kabineta da to odmah završi. Sutrdan sam donela samo legitimaciju, oni su prepisali i nisam čekala više ni dana. I ja budem primljena u Kabinet kao bibliotekar. Tu u Užičkoj 15. Gde i živim – priča Budisavljevićeva.
Seća se Nada da je šezdeset i neke godine Tito trebalo da ide na doček Nove godine u Zagreb. Ona se pre toga dogovrila sa društvom da ode na doček u “Cvijate Zuzorić”. Ali, kažu, treba da se ide u Zagreb. Nada se kao poslušan službenik spakovala i krenula. Tito i Jovanka joj kažu:
– Hoćeš da ideš sa nama na doček?
– Ja naravno, neću. Šta da idem na doček sa Centralnim komitetom? šta da radim tamo?
– Hoćeš na doček sa Manetom Adžićem?
Mane je bio jedan Titov ordonans, jedan jako fini čovek. Ali, odbijem, neću ni to. Oni svi odu na doček, a ja ostanem sama u vili u ulici Visoka. Preplačem doček i onako sva podbula do suza dolazim ujutru da im čestitam Novu godinu, a Jovanka mi kaže:
– Ili ćeš da radiš, ili ćeš da cmizdriš. Ako ćeš da cmizdirš, onda blago meni idi kući u Beograd pa cmizdri.
To je Jovanka, Nadi, nasamo rekla, a sestra joj odgovara:
– Je l’ tako? E, divno!.
– A Tito mi posle kaže: “Ja da sam na tvom mestu, ja bih prvo gledao svoj interes, a ne naš. Te Titove reči su mi dale snage i krila i dođem u Beograd da dam otkaz. A moj šef Tića Stanojević kaže: ” Ne daje se otkaz predsedniku Republike tako kao što ti misliš”. Pitam, a šta onda da radim? A on mi kaže da će me premestiti na neko drugo radno mesto.
I onda me zvanično Tito pozove u kabinet. I ja tu prvi put uđem na glavna vrata, a ne sa sporedne strane kao do tada. I on tu meni ponovi da bi trebalo da gledam svoj interes i pitam me da li sam našla neki drugi posao. Kažem da nisam. A on me pita:
– Hoćeš da ti pomognem?
– Hoću!
On je pozvao svog šefa kabineta, genrala Babića i rekao mu da pokuša da mi nađe neki posao u vojsci. I od septembra počela sam da predajem u vojnoj školi stranih jezika. Jovanka je bila sva sretna što sam dobila novi posao. Radila sam u školi pre podne, a popodne sam bila sa njom. Za Jovanku anstavljam da radim sve što sam do tada radila, samo preko vikenda i u moje slobodno vreme – završava svoju ispovest Jovankina sestra.
(Blic)
[adsenseyu5][adsenseyu5]
