[adsenseyu2]
Majkl Atli se ne seća kako je umro. Bilo je to previše brzo za njegov um. On se danas neprestano pita zašto je izabran baš on: „Zašto je grom udario mene, a ne trojicu momaka koji su stajali 4,5 metra od mene“
Osmog maja, 2000. Godine, Atli, četrdesetosmogodišnji broker na berzi igrao je golf sa kolegama Dikom Gilom, Bilom Todom i još jednim njihovim prijateljem Džimom Salivenom u selu Pokaset, Masačusets.
Kratko nakon ručka, mračni oblaci koji su se nazirali u daljini celo jutro približili su se i trebalo je napustiti teren.
Gil, Tod i Saliven su odmah požurili do kluba, dok se Atli vratio do rupe da ostavi zastavicu. Par sekundi kasnije, momci su čuli grmljavinu, a kad su se okrenuli, videli su Atlija kako je pao na zemlju i kako iz njegovog tela kulja dim. Momci su pohrlili da mu daju veštačko disanje dok se iznad njih probijala kiša.
Atli se ne seća svega ovoga, ni da je stigla hitna pomoć, ni da mu je srce oživljeno u ambulantnim kolima na putu do bolnice.
Njegovo prvo sećanje je da se probudio u drugoj ambulanti sa cevima u grlu i monitorima na sve strane dok su oko njega šetali bolničari u uniformama.
Popularno mišljenje je da je udar groma prilično baksuzan znak. Grom bljesne kroz konkretan put na nebu, kao da može da bira.
Kada grom udari čoveka, preživeli mora da se pomiri sa onim što se desilo ali i da se zapita zašto se to desilo baš njemu.
Većina žrtava se uglavnom ni ne seća incidenta. Problem su fizički i psihološki simptomi koji se pojave posle, često i nakon što su rane već zarasle.
[adsenseyu4]
Ništa posle više ne bude normalno. Nešto se desilo u jednom trenutku – nešto čudo i retko, nešto neverovatno – a posle tog trenutka, sve se menja.
Drugi preživeli su se probudili kao privremeno slepi ili gluvi. Kod nekih je silina udarca oštetila bubne opne a drugi su osetili ukus metala.
Tu i tamo preživelima ostanu čudni lepi braonkasto-roze ožiljci koji izgledaju kao tetovaža. Ti ožiljci prate put elektriciteta koji je isterao krvne ćelije iz kapilara u više slojeve kože.
U retkim slučajevima, talas elektriciteta je dovoljan da zaustavi rad srca i pluća žrtve. Upravo to se desilo Majklu Atliju. Ipak, oživljavanje srca je nešto sa čime svaki medicinski tehničar zna da se izbori.
Nakon što je napustio bolnicu, Atli je mesecima ponovo učio da guta, pomera prste i hoda. Rehabilitacija je bila samo prvo poglavlje njegove nesreće.
Atli je pre često išao na skijanje i jedrenje. On sada ima 62 godine i živi od osiguranja. „Ne mogu da radim“, kaže on.
„Pamćenje mi je sprženo i nemam energije kao što sam pre imao. Ostario sam 30 godina u sekundi. Sve me stalno boli i ne mogu daleko da šetam“.
Grom je takođe iz korena promenio njegovu ličnost. „Postao sam zli skot kratke naravi. Ništa više nije zabavno. Ja više nisam osoba za koju se moja žena udala“, rekao je Atli koji je sada razveden.
Najbolji savet za ljude koji se nađu napolju tokom grmljavine je da prosto uđu unutra u kuću ili u vozilo, da izbegavaju telefon, tuš i sudopere. Grom može da udari u fiksnu mrežu, vodovod i sve vrste električnih uređaja.
Meri En Kuper, profesor emerita na Univerzitetu Ilinois u Čikagu je jedna od par lekara koji su istraživali način na koji grom menja moždana kola.
Nakon nekoliko decenija ispitivanja žrtava, Kuperova još uvek ne može sa sigurnošću da kaže šta uzrokuje hronične simptome koje su iskusili preživeli, ali ima neke ideje.
[adsenseyu1]
Dokazi kažu da su povrede od groma u najvećem delu povrede mozga, nervnog sistema i mišića. Grom može da ošteti ili ubije ćelije, ali može i da ostavi tragove suptilnije štete. Kuperova i drugi istraživači su spekulisali da su hronični problemi rezultat remećenja jedinstvenog unutrašnjeg kola individue.
Ona ističe da i male količine elektriciteta mogu permanentno da izmene ponašanje neurona i drugih ćelija, koje, da bi funkcionisale kako treba, moraju da zavise od delikatnih promena u broju naelektrisanih čestica sa obe strane membrane.
Neki preživeli tvrde da su nakon udara groma dobili neke specijalne i nove moći. „Upoznao sam ljude koji tvrde da ih je grom udario tri puta, te da sada mogu da vide u budućnost, da sviraju klavir ili da celu noć rade one stvari u krevetu“, kaže Atli. „To su sve s*anja“.
Oko godinu dana nakon oporavka, Atli je prisustvovao svojoj prvoj konferenciji preživelih u Tenesiju. Tamo je upoznao dr Kuper, koja ga je zamolila da joj pomogne da održe nedelju dizanja svesnosti o bezbednosti od grmljavine, koja se dogodila 2001. Godine.
Sledeće godine, Atli je kreirao veb sajt struckbylightning.org, sajt posvećen edukovanju ljudi o prevenciji povreda od grmljavine i počeo je da predaje u školama i u kampovima, da gostuje na televiziji itd.
Uprkos promeni ličnosti i bola koji ne popušta – uprkos gladi za objašnjenjem koje bi imalo smisla – Atli se više ne fiksira na pitanju „zašto“.
„Da, prvo sam bio iznerviran i ljut na ceo svet“, kaže Atli. „Probudio sam se i nisam mogao da hodam, da gutam, nisam mogao ništa da radim.
Šta se desilo i zašto? Zašto je grom udario mene, a ne trojicu momaka koji su stajali 4,5 metra od mene? Mogu se pitati koliko god hoću, ali neću dobiti odgovor. To je kao da vičem na okean“.
(Webtribune.rs)
[adsenseyu2]
