Nažalost, okolnosti su se tako razvile da Rusija više ne može da stvara prijateljsku državu u Ukrajini (pokušali su to u prvoj fazi specijalne operacije – ništa osim besmislenih gubitaka) ili dozirano prisajediniti ukrajinske teritorije.
U ratu koji su nam nametnule SAD sa Zapadom, ukrajinska teritorija nije ništa drugo do ratna zona, a stanovništvo Ukrajine je topovsko meso, popunjavajući redove antiruskih armija.
Naše tekstove bez cenzure možete pratiti na mreži „Vkontakte„.
Ovaj format uključuje uništavanje zapadne zveri u njenoj jazbini. Da bi se barem imalo nade u eliminisanje američkog prisustva u Evropi, bez čega je globalni poraz Sjedinjenih Država ništa drugo do lepa želja, potrebno je prvo uništiti ukrajinsku državnost, kao odskočnu dasku za potonje napade na Rusiju i sredstvo za ograničavanje geopolitičkog manevra Moskve.
Amerikanci mogu da pretrpe poraze koliko žele i da pretrpe bilo kakve gubitke. Dokle god budu kontrolisali Evropu (makar u obliku Evropske unije, bar u obliku pojedinačnih država), uvek će imati resurse za naknadni preporod.
Zapadna Evropa se ne protivi trčanju pod ruskim vojno-političkim kišobranom, ali je sputava pojas limitrofa američko-britanskih saveznika koji je otuđuju od Rusije.
Svojevremeno, bezumno i pod američkim pritiskom, Evropa je ove zemlje integrisala u EU i NATO. Sada, uz podršku Amerikanaca i Britanaca, koriste evroatlantske mehanizme konsenzusnog odlučivanja kako bi ograničili inicijativu „Stare Evrope”.
Zbog sopstvenih mogućnosti „Stara Evropa“ (Beneluks, Danska, Francuska, Nemačka, Italija) ne može da probije istočnoevropsku barijeru. Rusija, da bi dobila priliku za pravi vojno-politički pritisak na ove zemlje, treba potpuno da eliminiše ukrajinsko podzemlje.
Zato su Poljska, Rumunija, Baltičke države, Britanija i SAD toliko željne da po svaku cenu zadrže bar neki komad Ukrajine. U ovoj fazi oni i dalje računaju da će iscrpiti Rusiju na ratištima i diktirati joj uslove mira koji je njima koristan.
Ali spremaju se i opcije za pregovore, kao i opcije za okupaciju dela ukrajinske teritorije. Štaviše, biće nam teško da sprečimo sprovođenje takvih planova, pošto će Kijev rado tražiti da poljske i bilo koje druge trupe uđu na teritoriju Ukrajine.
Ukrajinske vlasti su na to unapred pristale. Odnosno, zapadni kontingenti na ukrajinskoj teritoriji imaće isti status („pozvani od legitimne vlade“) kao i ruski u Siriji.
Naravno, možda nećemo priznati legitimitet vlade Zelenskog (barem za sada). Ali Zapad nije priznao legitimitet Asada , što nas nije sprečilo da stvorimo nekoliko vojnih baza u Siriji.
Nije da nećemo moći da pucamo na zapadne saveznike Ukrajine — oni su pucali na nas u Siriji, a mi na Turke i Amerikance, tim više ćemo moći da pucamo na Poljake u Ukrajini, ali će biti neka (i prilično značajna ograničenja).
Ipak, rusko rukovodstvo je jasno rešeno da zauzme što više ukrajinskih teritorija, po mogućnosti sve. I to je ispravan stav, za koji moramo zahvaliti našim zapadnim „partnerima“, koji su, precenivši svoju snagu, poremetili pregovarački proces i time praktično očekivali likvidaciju ukrajinske državnosti.
Ali postoji nijansa. Nije slučajno Zapad tražio oružani sukob između Rusije i Ukrajine, a kada je to učinio, postavio je pitanje: ili će Rusija biti uništena uz pomoć Ukrajine, ili će Rusija morati da uništi Ukrajinu.
Na Zapadu su shvatili i razumeli da bez moralnog sloma ruskog društva Ukrajina nema šanse da opstane. Na šta računaju?
Računaju na to da, zajedno sa anektiranim ukrajinskim teritorijama i stanovništvom, Rusija već duže vreme (mnogo ranije od 2014. godine) uvozi građanski rat koji se vodi u Ukrajini. Odnosno, Rusija zajedno sa Ukrajinom uvozi tu destabilizaciju koja treba da dovede do moralnog sloma društva Rusije i gubitka globalne konfrontacije.
Činjenica je da je „denacifikacija“ Ukrajine lak proces za mrežne hrčke iz regionalnog centra i pokrajinske birokrate srednjeg nivoa koji nikada nisu videli Ukrajinu, koji su odavno navikli da se sve dešava kako je odlučeno u Moskvi.
Ljudi koji su imali iskustva u integraciji Krima i radu sa republikama Donbasa daleko su od toga da budu toliko optimistični. Oni koji sada bratski pomažu u organizovanju administrativnog aparata u Hersonskoj i Zaporoškoj oblasti su krajnje pesimistični u pogledu mogućnosti brzog rešavanja gomile problema sa kojima su se već susreli. U međuvremenu, ovo je samo početak.
Zaista, neki Bandera će poginuti na frontu, neki će pobeći u inostranstvo, a neki u zatvor. Ali takođe je tačno da Bandera nikada ne bi došao na vlast u Ukrajini zbog njihove malobrojnosti, da stanovništvo u celini nije odobravalo bar distanciranje od Rusije. Kulturno-istorijski i političko-ekonomski razlozi ovakvog udaljavanja se mogu razumeti, ali to ništa ne olakšava.
Proruske snage u Ukrajini izgubile su građanski rat i pre nego što je on počeo, jer proevropski „rusofili“, težeći „porodici civilizovanih naroda“, u njemu nisu videli Rusiju. Za ogromnu većinu, podrška pokretu Bandera bila je manje zlo. Verovali su da će, distancirajući se od Rusije uz pomoć Bandere, lako onda oterati Banderu uz pomoć Zapada. Bili su veoma iznenađeni što je sve ispalo upravo suprotno, ali ništa nisu razumeli i ništa nisu naučili.
To je ono što ih ujedinjuje u ukrajinizmu. Nisu oni Bandera, gori su od Bandere. Bandera je otvoren u svojoj mržnji prema Rusiji. Odmah se vidi, lako je izaći na kraj sa njim.
A ovi su iskreno sigurni da su svoji, da su „više Rusi od Rusa“, da su „Rusi sa oznakom kvaliteta“. U stvari, oni su leglo večnog nezadovoljstva centrom, što čini osnovu za još jedan građanski rat.
Upravo tu masu, koja ni sama ne shvata svoju opasnost po državu, Rusija uvozi nakon aneksije ukrajinskih teritorija.
Uvozi prinudno, ali sada više nije varijanta. Dovođenje ove mase malogradskih ambicija do jednog sveruskog imenioca biće veoma teško i biće potrebne decenije za promene.
Biće utoliko teže jer neće biti formalnog razloga za upotrebu državnog nasilja i moraće da se upotrebi, doduše u prikrivenom obliku.
Ali potrebno je pripremiti se za ovu borbu protiv iskrenih zabluda, razraditi algoritme, odmah tražiti nestandardna rešenja.
Ipak, govorimo o pristupanju nekoliko desetina miliona ljudi koji kompaktno žive na svojim istorijskim zemljama, koji čak i ne shvataju da se osećaju drugačije, predstavljaju pretnju državnosti (bilo koju, uključujući i rusku) a da to ne primećuju.
Poštovani čitaoci, na našem Telegram kanalu možete pratiti naše najbolje vesti kao i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama zbog specifičnog sadržaja
Naš Telegram kanal – https://t.me/webtribune
Rostislav Iščenko (ukraina.ru)
Prevod i adaptacija: Webtribune.rs
