Leonid Savin, ruski geopolitičar, bliski saradnik Aleksandra Dugina i šef administracije Evroazijskog pokreta govorio je za portal SrbijaDanas.com o trenutnoj situaciji u svetu, od Rusije i SAD do Latinske Amerike i Bliskog istoka.
Dotakli smo se teme naslednika Vladimira Putina, situacije u Siriji, novog talasa američkog imperijalizma, ali i Srbije u kontekstu „NATO Balkana“. Savin je otkrio šta savetuje našoj zemlji po pitanju odnosa sa zapadnim silama, koga vidi kao saveznika u Srbiji, kao i na koga bi bilo najbolje da se ugledamo.
Evroazijski prostor je geografski definisao Edvard Zis, koji je jedno vreme radio i u Srbiji. Sa druge strane, geopolitički Evroazija predstavlja jedinstvenu celinu koja mora da dejstvuje apsolutno nezavisno od američkog uticaja. Težnja ka toj nezavisnosti je upravo glavni pokretač svih aktivnosti Evroazijskog pokreta. Mi stremimo novom, drugačijem tipu svetske politike. Maltene sve evropske zemlje, pogotovo one koje su članice Evropske unije su u potpunosti zavisne od Vašingtona, kao i jedan deo azijskih zemalja. Naši regioni, Evropa i Azija, moraju da se povežu, zato što je naša geografska sudbina da budemo samostalni od spoljnih faktora i da održavamo prijateljske odnose između nacija i naroda celog evroazijskog prostora, a to uključuje i Indiju, Kinu, Pakistan – sve evropske zemlje i regione.
[adsenseyu1]
Pan-slavizam je bio baziran na jedinstvu isključivo slovenskih naroda, i pre svega je predstavljao bratstvo zasnovano na istorijskim korenima. Mi smo došli do zaključka da postoje različiti tipovi civilizacija, kao što su persijska, arabljanska, kineska i mnoge druge, koje ne povezuje samo bratstvo, nego nešto dublje i bogatije od već postojećeg ustrojstva nacija. Osnivači evroazijskog pokreta su pre sto godina uveli ideju Rusije kao zasebne civilizacije u odnosu na Evropu, i naša ideja je da mora biti više civilizacijskih faktora u Evroaziji. Ali mi nismo ograničeni samo na prostor Evroazije, već smo potpuno otvoreni za saradnju sa afričkim i latinoameričkim civilizacijama.
Mi Rusi pre svega imamo problem sa zapadnim političkim elitama, a ne sa narodima koji žive na tom prostoru. Već vidimo da se na Zapadu mnogi ljudi bune i žele da se oslobode od pritiska korporacija i svemoćnih elita koje ih kontrolišu. Na transatlanskom zapadu se elite trude da ispune svoju agendu koja je dijametralno suprotna od onoga što ljudi žele, i to jasno možemo videti u Belgiji, Holandiji i Nemačkoj. Tačno je u potpunosti da je Rusija već vekovima na meti Zapada, i baš zato je Putin predložio ideju velike Evroazije, koja će biti otvorena za sve nacije i sve blokove. Kina i Evropska unija takođe mogu da se pridruže projektu Evroazijske ekonomske unije. Da ponovim, naš najveći problem nisu narodi i ljudi koji žive na zapadu, već liberalne političke elite sa Zapada.
Ja mislim da postoji neki vid konsenzusa između Velike Britanije i SAD, među njihovim elitama, i da su se oni nametnuli kao vođe. Ali u nekim evropskim zemljama su ljudi počeli da se bore protiv toga, i trude se da uspostave prave demokratske procedure.
Salvini i Lega Nord su vrlo interesantni. Počeli su sa svojom borbom još devedesetih, ali su rezultati te borbe stalna obećanja, ali bez nekih vidljivih rezultata na kraju. Lako je obećavati, ali koji su sledeći pravi potezi. Migranti su najveći problem velikog broja evropskih zemalja, a u Italiji posebno. Ja na primer nisam siguran da Salvini može da organizuje takozvani Italegzit, i da vrati nacionalnu valutu umesto Evra. Jednostavno ne verujem u to. Moje je mišljenje je da će ga evropski establišment u Briselu na kraju prihvatiti, i da će i on i njegova partija promeniti svoj kurs, da će postati mnogo umereniji. U tom slučaju će se neke druge grupe uzdići u Italiji i boriće se da zauzmu njihovo mesto u političkoj konstelaciji.
[adsenseyu4]
Prvo i najvažnije, on je uspeo da zaustavi dezintegraciju Rusije. Kada je došao na vlast, uspešno je priveo kraju ratove na Severnom Kavkazu, u Čečeniji i Dagestanu, a zatim se bacio na reorganizaciju ruske ekonomije. On sada ima vrlo jaku podršku u narodu, ali samo to, po mom mišljenju, nije dovoljno. Krim i prisajedinjenje tog poluostrva su sjajan primer uspešnosti njegove politike. Putin je takav političar, on voli donošenje važnih odluka na svetskoj pozornici. Ali ja mislim da on može da uradi mnogo više za Rusiju i za celu Evroaziju. Dobro je što je uspeo da uspostavi neki vid balansa u Kremlju. Sa jedne strane postoji liberalni klub, posebno u ekonomsko-finansijskom bloku, a sa druge su grupe koje se primarno oslanjaju na prirodne resurse, takozvani vojni blok. Putin je kormilar tog broda.
Još uvek imamo pet sigurnih i stabilnih godina, i sada je pravo vreme za testiranje tog „naslednika“. U Putinovom fokusu su guverneri iz cele Rusije, i u tim okvirima on pažljivo promatra ko je najmoćniji, ko će biti uz njega, i kome može da pokloni svoje poverenje. Važno je i pitanje njegove lične bezbednosti. Kada je Jeljcin predao vlast Putinu, postojao je opšti konsenzus u ruskom establišmentu, i znalo se da njegovoj porodici neće faliti dlaka sa glave. Ključno je pitanje ko je njegova osoba od poverenja.
Ja mislim da se to neće desiti. Putin je čvrsti konstitucionalista, i on neće menjati ustav. Postoje određene političke grupe, pogotovo one unutar Putinove partije Ujedinjena Rusija, koje zagovaraju tu ideju. Ja lično mislim da će doći do stvaranja nekog posebnog državnog saveta kojim će predsedavati Putin, možda će čak i predsedavati unijom Rusije i Belorusije.
Ja i dalje tvrdim da su to mafijaške tvorevine. One predstavljaju jednu veliku sivu zonu, i neki ljudi koji su van ruskog establišmenta tamo prave haos. Smatram da je najbolje da Rusija preuzme potpunu teritorijalnu kontrolu nad tim regionima. I to nije problem samo u Donjecku i Lugansku, već i u Južnoj Osetiji, Nagorno-Karabahu… Sve te delimično priznate države imaju problem sa krijumčarenjem i kabadahijskim ponašanjem. To je Putinova velika greška, trebao je jednostavno da anektira sve te regione Rusiji, isto kao što je urađeno sa Krimom.
Da definitivno. Iran je recimo posebno zainteresovan za rusku podršku po pitanju Jemena, i čak su mene lično kontaktirali da zajednički predložimo rešenje problema. Stvar je u tom što Rusija uvek želi da bude kristalno čista po kriznim pitanjima u ugroženim područjima. Ne smemo da dozvolimo „razvlačenje“ naših resursa i „rasplinjavanje“ naše pažnje na različite strane. A tu pre svega mislim na naše vojne snage. U ovom trenutku imamo sjajnu poziciju na Mediteranu, mornaričke i vazduhoplovne baze u Siriji… Planira se i održavanje velikih vojnih i mornaričkih manevara sa Iranom. Ulazak u region kao što je Bliski istok i građenje novih, dugotrajnih saveza se izvodi korak po korak, ne sme biti brzopletih poteza.
Nisam siguran, on je predsednik već dugo vremena, i sa jedne strane uživa veliku podršku, dok su sa druge strane Sirijci već umorni od svega što se dešava u toj namučenoj zemlji. Postoje ozbiljne tenzije u sirijskom društvu. Moguće je da će se u budućnosti naći na mestu premijera, dok će na vlast doći neki novi nacionalni lider.
[adsenseyu1]
Benjamin Netanjahu vodi veoma agresivnu politiku protiv Palestinaca i Arapa, dok u isto vreme za to ima svesrdnu podršku Trampa. Američki predsednik podržava gotovo sve projekte Izraela. Sa druge strane, Kremlj ima odlične odnose sa Hezbolahom, kako političke tako i vojne, i tokom rata u Siriji smo sa njima najbliže sarađivali. Problem je što Zapad i dalje ima ogroman uticaj na politiku Libana, drže ih u šaci. Sprečavaju ih da imaju sopstvenu vojsku, a takođe dozvoljavaju Izraelcima da preleću njihovu teritoriju i projektuju svoju moć u Siriju. Međutim, u Libanu i dalje postoji izuzetno jak otpor ljudi, i oni su spremni da se bore za svoju zemlju. Ne mislim tu samo na Hezbolah, već na gotovo sve političke aktere u Libanu.
Ja mislim da Putin ne veruje Erdoganu 100%, i obrnuto. Ali je sada takva pozicija da je savez nužan, potrebni smo jedni drugima. Doduše, Turska je mnogo više zavisna od nas, pre svega zbog energetskih resursa, naše ekonomije i turizma. Oni su u našem fokusu zato što predstavljaju kapiju Mediterana, a takođe su izuzetno važan faktor u odnosu sa drugim islamskim zemljama. I za kraj, ali najvažnije – oni su zemlja NATO-a koja je rešila da vodi samostalnu spoljnu politiku i sarađuje sa Rusijom. To dalje implicira da se savez Turske i Amerike polako raspada, što je veoma dobro za Rusiju i za ceo region.
Kina ima ogroman problem sa time, sa „isisavanjem“ prirodnih bogatstava, iza čega ostaje samo pustoš. Mi imamo problema sa njima u Sibiru, doduše ne sa njihovom državom već sa pojedincima, sa švercerima koji sada kradu naša prirodna bogatsta, drvo, ugalj… Ilegalni poslovi bukvalno cvetaju zato što granica nije dobro kontrolisana. Kina nije nama saveznik u pravom smislu te reči, oni na primer nisu priznali Krim kao deo Rusije. Sa druge strane, Kini je potrebna Rusija kao oslonac, pogotovo u slučaju mogućeg sukoba sa Tajvanom i Amerikom. Dakle, nismo saveznici, ali imamo neke zajedničke interese. Ja lično ne verujem Kini previše. Njihova filozofija je krajnje jasna – oni su najviša rasa na svetu, a svi ostali su njihove sluge i moraju da im se pokoravaju. Ne mislim tu samo na nas Ruse, već i na druge narode koji se graniče sa Kinom.
Ja mislim da pokušavaju.
Mislim da Amerikancima neće uspeti da zaustave Kinu, barem ne u nekoj bližoj budućnosti. Kina je globalni igrač, i američka ekonomija zavisi od Kine, isto kao i kineska od američke – svezani su u toj međuzavisnosti. Sa druge strane, Kina je sigurna i zato što je geografski udaljena od SAD. Amerikanci u poslednje vreme imaju velikih problema sa strateškim razmišljanjem, pogotovo tokom Trampovog mandata. Amerikanci imaju izuzetno čudnu agendu, jedno kažu, a ponašaju se na potpuno drugi način. Konstantno gaze sve ono na šta su se obavezali. Vašington ima mnogo prečih i opasnijih problema, i to baš u svom dvorištu, i u svom komšiluku. Njihov najveći problem su države sa kojima se graniče, priliv migranata iz Meksika i sukobi unutar njihovog društva.
Zaista se čini da ovo jeste početak kraja američke imperije. Sadašnje stanje njihovog društva me podseća na period perestrojke pred sam raspad Sovjetskog saveza. Na vlasti je Tramp, avanturista koji je podložan tuđim interesima i služi za ispunjenje tuđih ciljeva, a to je slabljenje Amerike. Za druge zemlje će biti najbolje ako se Amerika vrati izolacionizmu, i napusti politiku napadanja svake zemlje koja im se usprotivi.
Na neki način jeste, ali je to mnogo komplikovanija stvar. Po pitanju izolacionizma postoji nekoliko problema. Prvi je serija alijansi koje je Amerika izgradila tokom prethodnih decenija. NATO, različiti savezi u Aziji, bilateralne veze sa posebnim zemljama, na primer Južnom Korejom i Japanom, zemljama Evropske unije. Amerikanci imaju gotovo 200 vojnih baza širom sveta, u kojima su stacionirane njihove trupe. Ne mogu tek tako da napuste sve to. Sa druge strane, postoji i problem unutrašnjih sukoba u Sjedinjenim Državama, što odgovara neoliberalnim elitama koje i žele da zadrže kontrolu nad celim svetom.
Uveren sam da će pobediti.
Iskreno ne mislim da će svi pasti pod uticaj Vašingtona. Na izborima u Argentini ove godine pobedio je kandidat opozicije, Alberto Fernandez iz Justicialističke stranke, čija je okosnica peronizam. Nadam se povratku nekog posebnog tipa levičarske politike na velika vrata. Slične ideje, pored peronističkih stranaka u Argentini promoviše i Radnička stranka u Brazilu, kao i određene neomarksističke stranke. Ja lično ne volim takve grupacije, ali su svi oni protivnici SAD, i nadam se da će desničari izgubiti izbore u Brazilu. Rusija ima saveznike na kontinentu, pre svega Venecuelu i Kubu, ali je veoma zainteresovana da sarađuje sa svim zemljama Latinske Amerike. Mi se, za razliku od Amerike ne mešamo agresivno u politiku drugih zemalja, i otvoreni smo za razgovore sa svima. Evroazijski pokret ima posebne veze sa MERKOSUR-om i drugim zemljama Južne Amerike. U odnosu na situaciju od pre deset godina, mnogo više sarađujemo.
Naš pravi i iskreni prijatelj je srpski narod. Mi razumemo da ste pod izuzetno velikim pritiskom od strane Evropske unije i Zapada, ali se i Rusija trudi da pruži što veću podršku vašoj zemlji u svakom smislu, i ekonomskom, političkom, diplomatskom… Čvrsto podržavamo srpsku poziciju po pitanju Kosova i Metohije, i svesni smo da ćemo morati mnogo više da se angažujemo i da vam pomažemo. Ali o tome mora da se pregovara direktno sa srpskim vođstvom, i po pitanju Evroazijske ekonomske unije, i po pitanju bilateralnih veza. Mi želimo da Srbi postanu mnogo više politički osvešćeni i edukovani, i da shvate šta se dešava u svetu koji nas okružuje.
Jasno je da je konačni cilj Zapada, vaših neprijatelja, da vas uvuče u NATO. Njihova propagandna mašinerija, uz asistenciju zapadnih fondacija i organizacija, ima za cilj da izbriše vaš identitet, vašu prošlost i vašu istoriju. Ta obećanja me podsećaju na komunističko vreme u Rusiji, pred raspad Sovjetskog Saveza, kada su nam obećavali evropski standard, i kule i gradove. Međutim, ni u Evropi nije sve tako crno. Švajcarska je sjajan primer zemlje koja nije članica ni EU ni NATO, a izuzetno je napredna i odličan je primer evropskog suvereniteta. Srbija treba da stremi takvom primeru, da budete balkanska Švajcarska i da odbijete da budete pion u zapadnoj igri.
Apsolutno. On je samo još jedan projekat postmodernih medija, običan klovn, zabavljač. Ali, Ukrajinci su glasali za njega, i on je sada njihov problem.
Imamo brojne sporazume, baze i zajedničke vojne projekte sa Belorusijom. I sa vašom zemljom blisko sarađujemo, kao i sa Kinom i Mongolijom. I sa Iranom je kooperacija na zaista visokom nivou, kao i sa Sirijskom Arapskom Republikom. Obezbedili smo i tehničko-vojni sporazum sa Venecuelom, u svetlu činjenica da su njihovim ustavom zabranjene strane baze na njihovoj teritoriji. Imamo i visoka očekivanja od Turske, bez obzira što su članica NATO, ali bi bili koristan alat za „reorganizaciju“ te zapadne alijanse. Ukratko, za razliku od Zapada, mi smo prisutni samo tamo gde nas žele.
Pre svega, mi crnogorsko vođstvo vidimo kao klasične poslušnike zapada. Opšte je poznato da je Đukanović povezan sa mafijom. Kod Rusa postoji problem zato što postoje određene osobe koje nastavljaju saradnju sa vlastima u Podgorici. Oni su nama uveli sankcije, a mi njima nismo, iako možemo da uništimo njihov turizam ako se odlučimo na to. Evroazijski pokret je uradio pojedine analize koje smo poslali važnim donosiocima odluka u Rusiji pre nekoliko godina, a glavni je zaključak da je najbolja politička strategija stopiranje avio prevoza ka Crnoj Gori. Opoziciji u Crnoj Gori je neophodna ruska pomoć, pa makar i na neki indirektan način.
Rusija je danas multi-religiozna zemlja, i pored pravoslavlja su zastupljeni i islam i budizam. Islam je pogotovo vrlo značajna religija i bitan faktor, naročito u oblasti Volge i na severnom Kavkazu. Crkva je u Rusiji odvojena od države, ali je njen uticaj i dalje veliki. Moje mišljenje je da crkva može mnogo da pomogne kao faktor povezivanja sa pravoslavnom braćom u drugim zemljama. Pravoslavlje je pod jakim udarima danas, i Ukrajina je najbolji primer za to. Tamo se vrše svakakve malverzacije sa crkvom, pa tako imate samoproglašenog patrijarha koji pravi Ukrajinsku pravoslavnu crkvu. Na sreću taj projekat za sada nije mnogo uspešan.
Ne, opasnost od separatizma sada je u potpunosti marginalizovana. Više ne postoji osnova za iole ozbiljniji pokušaj otcepljenja bilo kog političkog ili etničkog entiteta od Rusije.
Jeste, ali su pokrenuti veliki projekti da se taj proces zaustavi. Postoje nacionalno orijentisane inicijative, fondovi i davanja za mlade porodice, pogotovo novčana pomoć za drugo i treće dete. Obezbeđuje se i pomoć prilikom traženja posla, iznajmljivanja ili kupovine stana, pomoć oko dobijanja kredita sa minimalnim kamatama. Ja smatram da to nije ekonomski problem, već više u mentalitetu ljudi savremenog doba. Situacija je jako šarenolika, i zavisi od regiona do regiona.
Iz ruske istorije ja bih naveo Aleksandra Nevskog, Josifa Staljina, ali i pisce kao što su Dostojevski i Gogolj. Od srpskih istorijskih ličnosti bih izdvojio velikog naučnika Nikolu Teslu, ali i manje poznatu ličnost – Anu Glinsku Jakšić, baku cara Ivana Groznog.
(srbijadanas.com)
