Uprkos decenijama medicinskog napretka, postoji lista bolesti koje ostaju tvrdoglavo neosvojive.
Times Life piše da je među njima Alchajmerova bolest – podmukla po tome što mozak počinje da propada mnogo pre nego što prvi simptomi izađu na videlo.
Kada se gubitak pamćenja i poteškoće u razmišljanju pojave, proces je već duboko ukorenjen i zaustavljanje je praktično nemoguće.
Na toj listi se nalazi i HIV. Naučnici su uspeli da ga uspore, ali ne i da ga izbrišu iz tela. Virus ostaje sakriven u ćelijama i pod stalnom pretnjom da preraste u AIDS. Upravo zato terapija traje ceo život, a nada da će se jednog dana pronaći konačno rešenje još uvek visi u vazduhu.
Ni dijabetes ne popušta. Bilo da je reč o jednom ili drugom tipu, bolest zahteva stalno praćenje i strogu kontrolu. Slično je i sa Parkinsonovom bolešću, koja postupno uništava moždane ćelije odgovorne za dopamin i oduzima ljudima kontrolu nad sopstvenim pokretima.
Još jedan protivnik koji medicina ne može da savlada jeste cistična fibroza – genetski poremećaj koji pogađa pluća i sistem za varenje. Defekt u genu ne može jednostavno da se „popravi“, pa se terapija svodi na ublažavanje posledica.
Slično se može reći i za multiple sklerozu: ona uništava omotače nerava, a svaka osoba razvija bolest na drugačiji način, zbog čega univerzalni lek ne postoji.
Lupus i šizofrenija takođe se svrstavaju među stanja koja medicina može da kontroliše, ali ne i da izleči. Upravo ta raznolikost bolesti podseća da ljudsko telo, i pored sve sofisticiranije tehnologije i farmacije, ostaje prostor sa mnogo nepoznanica.
Sve ovo otvara pitanje – da li će medicina uopšte uspeti da pronađe put do rešenja za ove bolesti, ili će one ostati večiti podsetnik na granice ljudskog znanja? Odgovor, za sada, ostaje neizvestan.
Webtribune.rs
