ZagrebDox, hrvatski najveći festival dokumentarnog filma, održao se prošle nedelje.
Na repertoaru bilo je nekoliko zanimljivih dokumentaraca političke tematike iz programa, a jedan od njih bio je i „Temeljna jama“, film mladog ruskog reditelja Andreja Grjazeva, prenosi Index.hr.
Film koji je na ZagrebDoxu bio prikazan u kategoriji „Stanje stvari“, a premijeru je imao na Berlinskom filmskom festivalu, daje brutalno direktnu i ogoljenu sliku Rusije – ili barem one druge Rusije, iza sjajne panorame, glamura i luksuza Moskve i Sankt Peterburga. One Rusije koja životari u neverovatnoj, gotovo nezamislivoj bedi za jednu evropsku zemlju u trećoj deceniji 21. veka.
Rusija – prava „Afrika sa strujom“?
Izraz „Afrika sa strujom“, koji se podrugljivo povezuje sa Splitom, čini se neuporedivo prikladniji za rusku provinciju koja grca u dehumanizirajućem siromaštvu, alkoholizmu i porodičnom nasilju, nikakvoj sigurnosti na radu i u saobraćaju, besmislenim građevinskim projektima i istovremenoj zapuštenosti raspadajućih sela i gradića, sistemskom nemaru i korupciji lokalnih i državnih vlasti.
Posebnost filma je što je najvećim delom sastavljen od snimaka koje obični građani Ruske Federacije, razočarani i besni, objavljuju na Jutjubu, obraćajući se direktno lokalnim vlastima, Kremlju ili Putinu lično, iako je očigledno da ih vladajući nikad neće čuti niti ih je briga za njihove apele i prozivke. Jer, kako piše ZagrebDox u najavi, čak i u najudaljenijim selima postoje kamere u automobilima i na mobilnim telefonima i taman toliko interneta da se te priče u obliku filmova iz kućne atmosfere objave na Jutjubu.
Naravno, snimke suludih automobilskih nesreća i sličnih incidenata već su godinama svojevrsni žanr za sebe na Jutjubu i sličnim platformama. Stoga nije čudno da su brojni Rusi sad odlučili da budu subjekti, a ne objekti videa na Jutjubu.
To je njihov odgovor na dugogodišnje gušenje nezavisnih medija koji bi ukazivali na stvarno stanje u državi, istinske opozicije koja bi zastupala njihove interese i prava na protest protiv vladajuće Ujedinjene Rusije i Putina koji vlada zemljom već 21 godinu i ne pokazuje ni najmanji interes da siđe s vlasti dok god je živ.
„Vladimire Vladimiroviču“
Štaviše, Putin je, ukinuvši poslednje ostatke ruske demokracije, koja ionako nije do kraja zaživela u haotičnim devedesetima pod Borisom Jeljcinom nakon raspada Sovjetskog Saveza, oko sebe razvio kult ličnosti i imenovao se kao svojevrsni otac nacije, onaj koji upravlja svime i brine o svima u ovoj golemoj zemlji.
„Vladimire Vladimiroviču“, obraćaju se jedan za drugim Rusi u ovom filmu, bilo da bi od njega nešto molili ili ga proklinjali, u naivnoj nadi da će ih „car Vladimir“ čuti i uvažiti. No, ako se već neće čuti u Kremlju, reditelj Grjazev pobrinuo se da se njihov glas čuje u svetu kroz ovaj film. Grjazev je inače poznat po prethodnom filmu Sutra na temu ruskog umetničko-aktivističkog kolektiva Vojna iz kojeg se naknadno izrodio i Pussy Riot, čije su članice odslužile dve godine zatvora zbog navodnog bogohuljenja.
U videoporukama sakupljenim u filmu su Rusi različitih profila – „lumpenproleteri“ na socijali, psihički rastrojeni, veterani koji jedva preživljavaju, ogorčene umirovljenice, očajne majke, stanovnici koji protestuju za svoje pravo da žive od svog rada, za čist vazduh u svom mestu, za stanove koje su pošteno platili, a nisu dobili ili za igru svoje dece bez opasnosti da će upasti u jednu od temeljnih jama.
Temeljne jame svuda, ljudi u njih upadaju i ginu
A upravo su te temeljne jame, po kojima je film i dobio ime, lajtmotiv kojim nas Andrjazev uvodi u ovaj groteskni i neopisivo sumorni svet.
Naime, temeljne jame su, sudeći po filmu, svuda po Rusiji. Stiče se utisak da je kopanje temeljnih jama svojevrsni nacionalni hobi, uprkos redovnim smrtonosnim nesrećama kojima svedoče prilozi iz ruskih vesti u filmu. Deca ili odrasli upadaju i stradavaju u tim jamama koje često stoje otkrivene i neograđene mesecima ili čak godinama. Izgradnja nečega se započne, pa stane, a jama ostaje. U jednom slučaju jama je pretvorena u „bazen“, odnosno baru u kojoj se deca kupaju.
A u drugom, posebno ilustrativnom, snimatelj pita radnike zašto kopaju temeljnu jamu i doslovno niko mu ne zna reći razlog. Kopaju da bi kopali, čini se.
U istoimenoj distopijskoj knjizi Andreja Platonova, napisanoj 1930, ali objavljenoj tek 1987. zbog komunističke cenzure, sovjetski radnici kopaju beskrajnu temeljnu jamu koja im isisava svu životnu snagu, dok im je njena svrha, navodno izgradnja ogromnog stambenog kompleksa za proletere, sve manje jasna. Isto tako i današnji Rusi iz ovog filma preispituju smisao države u kojoj žive.
„40% svetskih resursa je u Rusiji, a Rusima je najgore“
„Idi dođavola“, poručuje jedan besni Rus Putinu. „Kurvin sine“, poručuje mu drugi muškarac. „Ti si zver“, viče na njega jedna starica s tradicionalnom maramom na glavi. „Bilo bi lepo živeti kao čovek“, kaže druga užasnuto.
„Ne mogu da napravim zube“, žali se jedan stari vojni veteran, u punoj uniformi, i pokazuje svoje poispadale i pokvarene zube. „Ne tražim ni novu kuću ni ništa slično, samo nas spojite na plin, da mi je lakše s decom“, moli mlada majka iz kreveta, verovatno bolesna.
„40% svetskih resursa je u Rusiji, a Rusima je najgore“, tvrdi jedan stariji Rus. „U vreme anarhije vlada haos i propast“, poručuju žene okupljene ispred oronule zgrade.
„U mojoj zemlji propast i siromaštvo su svuda i imam samo jedno pitanje za vas. Hoćete li dati ostavku? Dosta nam vas je“, pita jedna Ruskinja. „Zašto moramo da živimo u podrumima i kad će ovaj nered završiti?“ pita jedan dečak.
„Tonemo u govnima“
„Ja sam podnela zahtev u nekoliko ambasada, znate? Želim da odvedem svojih četvoro dece iz Rusije“, kaže jedna majka.
„Tonemo u govnima“, kaže drugi Rus, pokazujući kanalizaciju koja se izlila po njegovom selu.
„Kako je moguće živeti i ne imati ništa?“ pita se još jedan vojni veteran u uniformi punoj odlikovanja, a zatim snima hostel u kojem je prisiljen da živi, a koji bi u bilo kojoj normalnoj zemlji bio ne samo zatvoren, nego i srušen. Zgrada se doslovno raspada, zidovi su potpuno truli od gljivica, a podrum zgrade je poplavljen. Veteran uzima letvu i njome meri metar dubine vode.
Jedan Rus prkosno poručuje Putinu i vladi da planira živeti dugo i kada umru, izliti im magareću mokraću na grob.
Poruka Putinu: Desetine generacija Rusa će te proklinjati
„Čak i ako umreš prirodnom smrću, desetine generacija Rusa će te proklinjati“, kaže još jedan besni Rus Putinu. „Kradete i kradete, šta više možete ukrasti? Uzeli ste nam sve“, očajava jedna Ruskinja.
Okupljeni stanovnici jednog mesta snimaju svoj protest na kom se žale da su kupili stanove unapred, dok im deca još nisu bila rođena ili su bila u pelenama. Ta deca danas imaju po 10 i više godina, kažu, a njihova zgrada još nije izgrađena. U drugom, stanovnici protestuju zbog smetlišta koje je u neposrednoj blizini njihovih kuća i guše se u toksičnom smradu.
Jedna majka pokazuje svoja državna priznanja i moli za pomoć jer živi s decom u oronulom i vlažnom stanu. Druga samo želi da zna šta se dogodilo s njenim sinom, vojnikom za kojeg su joj samo rekli da se razboleo i umro u kasarni. Invalid apeluje da mu se u zgradi napravi rampa jer je bez nje zarobljen u vlastitom stanu, u kojem živi sam. A četrnaestogodišnji dečak, hronični bolesnik kome je presađen bubreg, žali se da dobija rezervne lekove umesto onih koji su mu potrebni.
„Želim da živim“, kaže ovaj dečak u kameru, obraćajući se Putinu.
Grjazev kaže da je ovaj dvosatni film sklopio iz nekih 80-90 sati snimaka, kaže. Našao ih je vrlo jednostavno: tražeći videe na Jutjunu pod terminom „videoporuka predsedniku Putinu“ i sličnim – na ruskom, naravno.
„Rekao bih da su materijal za film ‘izradile’ vlasti u Rusiji“, zaključuje Grjazev u intervjuu za stranicu „Director’s Notes“. I upravo to je najmračnija poruka ovog izuzetnog mračnog filma, koji bi brojni obožavatelji i sledbenici Putinovog režima u Hrvatskoj i širom sveta svakako trebalo da pogledaju, piše Index.hr.
(b92)