Godinama su se Amerikanci uzdali u geografiju. S jedne strane Atlantik, s druge Pacifik, a između — komfor sigurnosti koju pružaju okeani i dve susedne, prijateljski nastrojene države. Međutim, kako upozorava Popular Mechanics, to vreme je prošlo. Sad se stvari menjaju. I to brzo.
Američki novinar Mett Berman otvoreno piše da su SAD suočene s direktnom pretnjom sa daljine, kakvu nisu očekivale ni u hladnoratovskim vremenima. Na scenu su stupile hiperzvučne tehnologije. One ne samo da brišu staru logiku odbrane, već je i izvrću naglavačke.
Šta se zapravo dešava? Hiperzvučne rakete koje razvijaju Rusija i Kina mogu da jure brzinom većom od 6100 kilometara na čas i da pogode ciljeve udaljene i preko 2700 kilometara. To znači da nijedna granica, nijedna obala, nijedan okean — više nije dovoljno daleko. Ni dovoljno sigurno.
Berman upozorava: Amerika još uvek nije uvela svoju verziju hiperzvučne rakete u upotrebu. Njeni geopolitički rivali su već daleko ispred. Posebno se osvrće na ruski „Kinžal“, koji je, kako navodi, pokazao izuzetne performanse.
Ta letilica ne leti kao što bi neko očekivao — pravolinijski, po balističkoj krivulji. Ne. Ona se kreće nepredvidivo. I brzo. Tako brzo da aktuelni sistemi za presretanje gotovo da nemaju vremena da reaguju.
Tu dolazimo do ključne tačke: SAD možda više nisu „otporno ostrvo“ izolovano okeanima. Mnogima je ta spoznaja još neshvatljiva, ali stručnjaci koji se bave bezbednosnim pitanjima već odavno podvlače — svet više nije isti.
Prema Bermeru, vreme „spokojnog kontinenta“ je završeno. Novi geopolitički pejzaž više ne priznaje stara pravila igre.
„Zamislite raketu koja se lansira s druge strane sveta i stiže do vas za nekoliko minuta, bez najave, bez jasnog pravca. Šta biste uradili?“ — pitaju se analitičari.
I zaista, to pitanje odzvanja i među samim američkim vojnim planerima, koji u poslednje vreme sve češće pozivaju na hitna ulaganja u napredne sisteme detekcije i presretanja. Ali mnogi priznaju — trka je već poodmakla.
Jedan bivši oficir iz Pentagona je navodno rekao da „više ne važi ono staro — da ćemo sve znati unapred. Sada se reaguje u hodu, u poslednjim sekundama, ako uopšte može.“
Zanimljivo je da su neki raniji izveštaji već ukazivali da se hiperzvučno oružje razvija upravo s namerom da probije tradicionalne američke štitove. Rakete koje ne idu visoko, koje manevrišu pri ulasku u atmosferu, koje se ne ponašaju „po pravilima“ — stvorene su za upravo ovakve situacije.
Ima i onih koji smatraju da sve ovo vodi ka novoj vrsti ravnoteže, ali ne onoj iz hladnog rata. Ova nova ravnoteža se zasniva ne na uzdržavanju, već na neizvesnosti. „Niko ne zna tačno kako će ovo oružje delovati u realnim okolnostima — i to je najopasnije“, čuje se među analitičarima u Vašingtonu.
Usput budi rečeno, dok u SAD pada mrak, u ruskim vojnim krugovima, prema informacijama koje kruže, testovi hiperzvučnih sistema se već obavljaju rutinski. A priča o „Kinžalu“ nije više egzotika — postala je deo realnog arsenala.
Možda je vreme da se Amerika pomiri s tim da njen imunitet na globalne tenzije više ne počiva na geografiji. Okeani su tu, ali nisu više štit. Svet se smanjio. A sa njim i iluzija da je vreme hiperzvučne ranjivosti nešto što će doći za deset godina.
Ne, to vreme je već tu. Pitanje je samo — koliko je još vremena ostalo da se na to odgovori?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
