Negde početkom osamdesetih, u jednoj kalifornijskoj bolnici, sedam mladih ljudi – svi bivši korisnici heroina – stiglo je nepokretno. U dvadesetim godinama, inače zdravi. Onda su se, gotovo preko noći, našli zarobljeni u sopstvenim telima.
Njihova lica nisu reagovala, ruke nisu slušale, a pogled je bio zamrznut. Lekari su brzo locirali krivca – sintetička droga kontaminirana neurotoksičnim jedinjenjem poznatim kao MPTP. I upravo je ta hemikalija, ni manje ni više, „ugrizla“ deo mozga zadužen za pokret – supstanciju nigru.
Učinak? Pacijenti su doslovno razvili simptome slične Parkinsonovoj bolesti, i to u roku od nekoliko dana. Taj događaj je šokirao medicinski svet. Sve do tada, Parkinson je bio viđen kao bolest starijih osoba – spora, tiha, gotovo neizbežna. A sada, jedna hemijska supstanca mogla je da oponaša celu bolest.
Ali prava panika nastala je kada je otkriveno da je MPTP hemijski veoma sličan parakvatu – pesticidu koji se masovno koristi na farmama u Sjedinjenim Državama i širom Evrope. I tu priča poprima drugačiji ton. Ovo više nije bila priča o slučajnosti. Ovo je bio znak upozorenja.
„Munja u mozgu“ – kako je počela potraga za pravim uzrocima
Za mladog holandskog lekara Basa Bluma, ta priča nije bila samo šok – bila je prekretnica. Nekoliko godina nakon diplomiranja, otišao je u SAD da radi sa Vilijamom Langstonom, naučnikom koji je otkrio vezu između MPTP-a i Parkinsonove bolesti. Ono što je tamo video promenilo mu je pogled na celu medicinsku doktrinu.
„Bilo je kao munja“, rekao je kasnije za list Politico. „Jedna hemikalija je uspela da stvori celu bolest. Parkinson više nije bio samo stvar nesrećnog slučaja. Bio je izazvan.“
Danas, Blum ima 58 godina i vodi cenjenu neurološku kliniku u Medicinskom centru Univerziteta Radboud u holandskom Nijmegenu. Ispod slojeva istraživačkih podataka i snimaka mozgova, njegova poruka je jasna: Parkinsonova bolest je, u najvećem delu, ekološki izazvana.
Epidemija u senci – gde god se pesticidi razbacuju
Blumova teorija nije usamljena. On i njegov američki kolega, neurolog Rej Dorsi, zajedno su u radu iz 2024. označili Parkinsonovu bolest kao „pretežno ekološku bolest“ – što je veliki zaokret u načinu na koji se na ovu dijagnozu gleda.
Umesto da se traže geni ili starenje kao ključni faktori, fokus se sve više prebacuje na produženo izlaganje toksičnim supstancama: industrijskim rastvaračima, zagađenju vazduha, i posebno – pesticidima.
Zanimljivo je da većina Blumovih pacijenata uopšte nisu farmeri. Ali mnogi od njih žive u ruralnim sredinama, gde se pesticidi redovno koriste. I tu se pojavljuje obrazac: regije s intenzivnom poljoprivredom imaju znatno više obolelih.
Blum podseća da je pre 20. veka Parkinson bio gotovo nepoznata bolest. A onda je došla hemijska revolucija – i sve se promenilo.
Zakonske rupe i evropske dileme
Evropa je reagovala, makar delimično. Parakvat, hemikalija koja je pod sumnjom, zabranjena je 2007. godine. Ali ne odmah – do zabrane je došlo tek nakon što je Švedska tužila Evropsku komisiju zbog ignorisanja dokaza o njegovoj toksičnosti. Slična sudbina zadesila je i druge hemikalije sa vezama sa neurološkim poremećajima, kao što su rotenon i maneb.
Međutim, problem nije rešen. Parakvat se i dalje proizvodi u Ujedinjenom Kraljevstvu i Kini, koristi se širom SAD-a, Australije i Novog Zelanda, i izvozi se u Latinsku Ameriku i Afriku – regije gde su slučajevi Parkinsonove bolesti u porastu. A u Evropi, druga opasnost – možda još i veća – i dalje ostaje legalna.
Glifosat – herbicid koji je svuda
Ako postoji hemikalija koja je ušla u sve pore svakodnevnog života, to je glifosat. Najprodavaniji herbicid na planeti, poznat pod nazivom „raundap“, prisutan je svuda – u zemljištu, vazduhu, hrani, pa čak i u urinu građana. Američka studija je pokazala da ga ima u 80% analiziranih uzoraka.
Kompanija „Bajer“, koja je preuzela čuveni „Monsanto“, ostaje najveći proizvođač glifosata – sa prodajom koja je 2024. dostigla 2,6 milijardi evra. Istovremeno, Bajer se suočava sa tužbama vrednim više od 10 milijardi dolara, zbog sumnji da je glifosat povezan sa razvojem Ne-Hodžkinovog limfoma.
Ipak, Evropska unija je 2023. godine, uprkos pritiscima, produžila dozvolu za glifosat na još 10 godina. Dok neki članovi, poput Francuske i Nemačke, pokušavaju da uvedu zabranu, političke i ekonomske sile ih često nadjačaju. Lobisti poljoprivrednog i hemijskog sektora upozoravaju da bi zabrana glifosata značila kolaps produktivnosti na evropskim farmama.
Blum, međutim, smatra da najveći problem nije samo glifosat, već način na koji razmišljamo o bezbednosti. „Odsustvo dokaza nije dokaz odsustva rizika“, kaže on. Drugim rečima – samo zato što nije definitivno dokazana veza između glifosata i Parkinsonove bolesti, ne znači da je ta supstanca bezbedna.
Sistem koji se pravi da spava
Neke evropske države, poput Francuske, Italije i Nemačke, sada priznaju Parkinsonovu bolest kao moguću profesionalnu dijagnozu kod osoba izloženih pesticidima. To znači da pogođeni poljoprivrednici mogu da traže kompenzaciju. Ali čak ni to nije probudilo sistem, upozorava Blum.
Posebno je kritičan prema Evropskoj agenciji za bezbednost hrane (EFSA), koja, kako kaže, funkcioniše uz podršku samih industrijskih kompanija. Direktor agencije Bernhard Url priznaje da EFSA nema finansijske resurse kao što ih ima Evropska agencija za lekove (EMA).
„Mi zavisimo od dobrovoljnih eksperata iz članica EU. Nismo u istoj ligi kao EMA“, rekao je Url, i dodao da konačnu odluku o bezbednosti ipak donose političari, a ne naučnici.
I tu leži suština problema: umesto da se postavlja pitanje koliko je nešto bezbedno – sve se svodi na to koliko smo spremni da ignorišemo neugodnu istinu dok ne postane neizbežna.
U svetu gde se pesticidi koriste bez zadrške, a neurološke bolesti rastu tiho, pitanja o uzrocima postaju sve glasnija. Možda Parkinsonova bolest nije nešto što se „desi“. Možda je to nešto što gradimo, polako i sistematski – uz svaku poprskanu njivu, uz svaki zaboravljen zakon, i uz svako slepo poverenje da su sve hemikalije uvek pod kontrolom.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
