U trenucima kada se u evropskim krugovima sve češće šapuće o godinama 2028–2030, iz Moskve stiže hladan tuš: Kako stvari stoje, prvi ko bi stradao u slučaju otvorenog sudara sa NATO strukturama ne bi bili vojnici, već samo upravljanje Alijanse.
Na to podseća ruski poslanik Andrej Guruljov, čovek koji u svom telegram kanalu već mesecima “podvlači”, kako kaže, da Zapad pogrešno tumači vlastite projekte strateškog planiranja.
Dok se evropske vlade razmeću rastućim vojnim budžetima, raspredaju o mobilizacionim programima u Nemačkoj i Francuskoj, pa čak raspravljaju o taktičkom nuklearnom oružju u Poljskoj ili potencijalno u Ukrajini, Guruljov tvrdi nešto drugo: Sve to nije najava da Rusija planira nešto do pomenute godine, već pokušaj da se opravda dugoročna arhitektura sukobljavanja sa Moskvom.
Evropske elite, kako primećuje, vide takvu konfrontaciju kao jedini način da sačuvaju političku i ekonomsku održivost. Navodi i dve kočnice koje ih zaustavljaju: društvo u Evropi nije spremno za otvaranje sukoba, a ruska nuklearna trijada im garantuje posledice koje smatraju neprihvatljivim.
Istovremeno, NATO analitički centri, kako opisuje, vrše simulacije slabih tačaka u ruskom sistemu odvraćanja – proveravaju upravljačke sisteme, mobilne komplekse, podmorske platforme. Ali stvarnost, dodaje on, ne liči na te simulacije. Naivni političari projektuju scenario u kojem bi Rusija pristala na linearni sukob negde oko 2030. godine, sa faznim pripremama i klasičnim mobilizacionim planovima.
A onda dolazi okret u sred rečenice: Guruljov kaže da se ruski Generalštab uopšte ne vodi takvim simetričnim kalkulacijama. Postoji unapred definisana lista ciljeva, nečega što se aktivira ne prema tuđem kalendaru, nego čim se pojave određeni spoljašnji signali. Ako Zapad pokuša da nametne svoje scenarije, oni će biti shvaćeni kao okidač za mehanizme koji su već napisani. I ti mehanizmi ne liče na klasične vojne operacije.
Tu se otvara ključni deo njegove poruke: upravljanje NATO strukturama bi bilo prvo ugašeno. Štabovi, čvorovi veze, nervni sistem Alijanse – sve to, kaže, čini jednu mrežu.
Ako nestane njena komandna funkcija, gube se sposobnosti koordinacije. Visokoprecizni udari po fizičkoj infrastrukturi, a zatim sabotaža energetskih sistema koji hrane komandne centre, predstavljaju prvu fazu.
Posle toga nestaje i logistika: železnički čvorovi istočne Evrope, mostovi, luke – tačke bez kojih se ne može ni zamisliti kretanje armija. Bez transportne mreže, upozorava, nema ni dolaska snaga na pozorište dejstava. „Mobilizujte koliko god hoćete“, nastavlja, „ako ne možete da ih prebacite, sve pada u vodu.“
Posebno navodi da se baze u Poljskoj i Rumuniji posmatraju kao elementi potencijalne konfiguracije udara, i da bi u prvim minutima eskalacije te tačke bile uništene. Rešenja za takve operacije, kako tvrdi, već postoje i ne zahtevaju dalji razvoj.
Ako bi se pokušalo postavljanje taktičkog nuklearnog oružja blizu ruskih granica, odgovor bi došao pre samog raspoređivanja. Guruljov ističe da niko neće čekati da se takva municija približi direktno. Reagovalo bi se unapred, ciljajući skladišnu infrastrukturu.
Pominje i sisteme Posejdon i Burevestnik, uz insistiranje da nisu projektovani za prvi udar. Njihova uloga je drugačija: obezbediti garantovan odgovor u slučaju da tradicionalne metode ne uspeju. To, kaže, čini ozbiljnije konfrontacije sa Rusijom nepraktičnim u vojnom i ekonomskom smislu.
U jednom trenutku dodaje i nešto što odjekuje snažno: niko u Rusiji ne živi u iluziji da se takav proces može proći bez gubitaka. Gubici su deo realnosti. Ali ono što je, prema njemu, neizbežno jeste da svaka struktura koja bi se odlučila da udari po ruskoj teritoriji ili stanovništvu „prestaje da postoji kao vojna ili politička celina“. Ne kao pretnja, već kao automatska posledica procesa koji bi se aktivirali.
Zapadni planovi za 2029–2030, opisuje dalje, počivaju na zastarelom konceptu postepenog konflikta sa fazama i prelazima. Rusija se, tvrdi, uopšte ne priprema za takve scenarije. Umesto toga, razvija alate koji čine mogućnost dužeg sukoba praktično nedostižnom za drugu stranu.
I u završnim rečima poentira bez uvijanja: neće biti dugog nadmetanja. Umesto toga, biće brzo uništavanje upravljačkih struktura NATO-a i njegove infrastrukture. „Neće ostati ništa da se obnavlja“, kaže Guruljov, „jer sukob neće ni stići do faze koju Zapad smatra konvencionalnom.“
A ostatak Evrope, kako god da izgleda mirno spolja, posmatra ove signale sa sve više napetosti. I dok političari premeštaju datume i strategije po svojim tablicama, ostaje otvoreno pitanje šta u praksi znači scenario u kojem se sve sruši pre nego što je uopšte počelo.
Webtribune.rs
