Amerika je na ivici svog „momenta razdvajanja“ – šokirana time koliko je postala nedemokratična i koliko je nedodirljiva njena oligarhija. Slično je i u Evropskoj uniji
Zavesa koja prekriva svet kojem nema alternative (TINA – there is no alternative) se cepa. Tkanina puca po šavovima. Kako su se američki sudovi odrekli svoje odlučujuće uloge u procesima povodom ishoda izbora od trećeg novembra, deluje da će predsednik Tramp napraviti poslednje pregnuće kako bi promenio tok događaja u periodu između 6. i 20. januara (inauguracije). U momentu pisanja ovih redova, nekih 140 republikanskih predstavnika kaže da će se suprotstaviti rezultatima izbora šestog januara. Hoće li ovaj poduhvat uspeti (u svim svojim dimenzijama) je diskutabilno.
Šta onda? Crvena Amerika (misli se na republikansko biračko telo, prim. prev) – s pravom ili ne – smatra da bi 20. januar mogao da bude njen kraj. Osam od deset republikanaca veruje da su izbori pokradeni, da će krucijalni izbori za senatore iz Džordžije takođe biti pokradeni, da je uništenje malih i srednjih preduzeća pomoću karantina bila osmišljena strategija za dalju konsolidaciju oligarha iz krupnih korporacija, te da će se crveni Amerikanci na kraju suočiti sa „poništavanjem“ u dolazećem „mekom totalitarizmu“ osvešćenih, čime će dirigovati velike tehnološke korporacije. To je njihova perspektiva – njihovo otkrovenje. Ono je, najblaže rečeno, tmurno.
Stanje šoka
Kako se crvena Amerika suočava sa tako mračnom perspektivom, pojavile su se priče o secesiji ili separaciji (mada ne i o razvodu). Oni optimističniji vide uredan dogovor koji bi dopustio crvenoj i plavoj Americi da pronađu politički životni prostor, istovremeno prihvatajući praktične veze geografije, trgovine, valute, duga, diplomatije i vojne snage. Ali mnogi očekuju osvetničku represiju bez uljudnosti.
Secesija, sama za sebe, nije verovatna – a ukoliko i bude oprobana, loše će se završiti. Separacija se međutim već dešava na mali, de fakto način: odluke o kupovini kuća (kako kažu agenti za nekretnine) donose se pre svega na osnovu pretežne „boje“ komšiluka koji se napušta, kao i „boje“ željene destinacije (u smislu stranačkih boja crvene i plave), pošto se Amerika ubrzano deli na dva plemena.
Da, mnogi američki (i zapadni) mitovi o američkom identitetu i politici su razbijeni na komade. Veliki broj ljudi je u stanju šoka. Zamišljali su svoj izborni proces maltene kao nedodirljivu svetinju. Zamišljali su svoje sudove kao poštene arbitre. Nisu mogli ni da zamisle da će američkog predsednika ismevati i ponižavavati mediji glavnog toka. Realnost ih je žestoko ošamarila.
I da, TINA je gotova, a tržište alternativa je otvoreno. Talasi izazvani ovim neočekivanim šokom američkog otkrovenja zapljusnuće i Evropsku uniju, mada evropski lideri u ovom momentu na nelsonovski durbin oslanjaju slepo oko (aluzija na anegdotu iz života vice-admirala Horacija Nelsona, koji je, tokom pomorske bitke za Kopenhagen 1801. godine navodno ignorisao signal za povlačenje, pravdajući se da ga nije video pošto je slep na jedno oko, što je rezultovalo britanskom pobedom, prim. prev.), a evropski mediji voljno ignorišu sve, sa izuzetkom narativa o tehnološkoj realnosti.
No, više od bilo čega drugog, rascep represivne TINA zavese dopušta drugim državama-civilizacijama da samouvereno odbace kritike i politike koje su u formi oružja korišćene protiv njihovih sistema vrednosti. Ako crvena Amerika može potpuno da odbaci vrednosti osvešćenih, i obrnuto, zašto onda ne bi druge civilizacije odbacile vrednosti zapadnog prosvetiteljstva?
Ovo se već događa: Mađarska se uspešno usprotivila EU u odbrani svojih vrednosti (kojih se progresivni Brisel gadi kao neliberalnih), a Kina je pojasnila da će trgovinski odnos sa Pekingom jedino biti moguć onda kada se Evropljani okanu svog moralisanja drugima.
Da li su SAD bile demokratija u pravom smislu te reči pre Trampa predmet je znatnih sporenja. Studija iz 2014. zaključila je da je ekonomska moć sada toliko koncentrisana u rukama male klike oligarha-milijardera, da su oni prigrabili praktično neograničenu političku moć, ne ostavljajući drugima ni mrvice. U tom izveštaju se zaključuje da SAD liče na oligarhiju, umesto na funkcionalnu demokratiju. Suzbijanje jednog narativa od strane velikih tehnoloških korporacija tokom poslednjih par meseci je bolno jasno demonstriralo polovini Amerike šta znači neosporna institucionalna moć.
„Sila integracije“
Debata o tome kada se američka demokratija izgubila postala je, međutim, potpuno prevaziđena u novoj realnosti kovid epohe: kombinacija prolongiranih karantina, propast malih preduzeća i masivna pandemijska državna pomoć za korporativne elite dovela je do još temeljnijeg usidrenja dotičnih oligarha – sa njihovim saveznicima iz Silikonske doline i Volstrita – na pozicijama nedodirljive ekonomske i političke moći.
Što nas dovodi do Evropske unije. Peri Anderson, u podužoj forenzičkoj analizi pod naslovom „Sve čvršća unija“, detaljno elaborira kako je Evropa promenila svoj kurs ka identičnoj oligarhijskoj destinaciji – što uključuje iste patološke pojave koje su sada prisutne unutar SAD:
„EU očigledno nije parlamentarna demokratija – u njoj nema podele između vlade i opozicije, nadmetanja između stranaka za funkcije ili odgovornosti pred biračima. Nema ni podele između izvršne i zakonodavne vlasti po američkom modelu, niti veze između njih po britanskom ili kontinentalnom modelu, u smislu postavljanja izvršne vlasti od strane izabrane zakonodavne vlasti kojoj ostaje odgovorna.
U stvari važi suprotno: neizabrana izvršna vlast ima monopol u zakonodavnim inicijativama, dok sudstvo – koje postavlja samo sebe i čija nezavisnost ne podleže ustavnoj kontroli – donosi odluke koje su praktično nepromenjive, svejedno da li su u skladu sa sporazumima na kojim su nominalno zasnovane. Postupci Unije, bilo da njima rukovode sudije, bankari, birokrate, zamenici ili premijeri, tajni su kada god je to moguće, a njihovi ishodi predstavljaju se kao jednoglasni.“
Praveći upečatljivu paralelu sa skorašnjim tokom pravosudnih previranja u SAD, Anderson ističe da je Evropski sud pravde (ESP) „sud (čije sudije nisu izabrane, a čija su razmatranja tajna) sa agendom koja ne odražava namere njegovih osnivača, pri čemu sebe ne tretira ni kao zaštitnika prava zemalja članica, ni kao neutralnog arbitra između država i Zajednice, nego kao silu integracije“. Ovo je vrlo slično optužbama na račun pravosudnog aktivizma Vrhovnog suda SAD povodom Ustava. I on lobira za integraciju i koncentraciju moći.
„Stav ESP-a o primatu Zajednice nad domaćim, a kamoli ustavnim pravilima, nema osnova u Rimskom ugovoru, kojim mu je dodeljeno pravo sudskog postupanja ‘samo povodom delovanja institucija Unije’, ne i postupanja država članica. Međutim, u praksi, to je upravo ono čime se sud sada rutinski bavi, ponašajući se kao da sporazumni okvir – taj kamen temeljac unutrašnje zakonitosti celokupnih institucionalnih aktivnosti EU – nikada zapravo nije značio ono što Rimski sporazum tako jasno formuliše“.
I ovde, kao u slučaju SAD, pravosudni „aktivizam“ ESP nameće nova pravila koja su izvan sporazumnih okvira, i to bez mandata, bez legislativne validacije i bilo kakvog informisanja evropskih birača.
Trenutni predsednik ESP, Belgijanac Koen Lenaerts, eksplicitno je izrekao integracionističke ambicije Suda. Prema njegovim rečima: „Jednostavno ne postoji nukleus suverenosti koji države-članice mogu suprotstaviti Zajednici“. Sud cilja na „isti praktični ishod do kojeg bi dovelo i direktno poništavanje zakona država članica“. Ovde se pravi paralela sa time kako američki Vrhovni sud odbacuje bilo kakvu mogućnost sporenja između neke od pedeset jednako suverenih država SAD, a povodom neustavnih praksi.
Prateći američku stazu, pri suočavanju sa „šezdesetosmaškim vudstokovskim aktivizmom“ koji je delovao kao da bi mogao da ugrozi njihove ekonomske interese – američke velike korporacije prosto su pokrenule industriju lobiranja koja sada praktično piše svu kongresnu legislativu. EU i ovde verno prati američki primer: „Brisel brzo postaje magnet za korporativne advokate i investitore iz Amerike koji traže tržišne prilike, a sa sobom donose očekivanja i prakse jedne moćne federacije“.
Ovi su brzo formirali tesne veze sa značajnim brojem visoko rangiranih belgijskih komercijalnih pravnika, koji maksimalno koriste to što ESP ima „sređenu i konzistentnu politiku promovisanja evropskog federalizma“, i što „zabranu diskriminacije stranih kompanija tumače tako široko da se gotovo svaka odredba država članica može shvatiti kao tržišna prepreka“. Tako je, zaključuje Anderson, „ESP praktično uskratio državama-članicama moć utvrđivanja granice između privatnog i javnog sektora, odnosno između tržišta i države“.
U Briselu se trenutno nalazi 30.000 registrovanih lobista – što je više od duplo više nego što ih parazitira u Vašingtonu, gde ih je svega 12.000. U Briselu 63 odsto njih čine korporativni i konsultantski lobisti, 26 odsto su iz redova NVO, sedam odsto iz tink-tenkova, a pet odsto su opštinski lobisti. „Malo je verovatno da izvršna vlast Evrope može da se odupre zaraznom smradu ove baruštine“, piše Anderson.
EU u „zamci“
Ali evo u čemu je problem: dolazi do namernog odvajanja političkih procesa od društva. Evropska integracija Kristofera Bajkertona ima naizgled umirujući podnaslov: od nacionalnih država do država-članica. Svi znaju šta su nacionalne države, a mnogi znaju da 27 zemalja (od kako je Ujedinjeno Kraljevstvo otišlo) čini „države-članice“. Ali šta je konceptualna razlika između ta dva?
Bajkertonova definicija je jezgrovita: „Koncept države-članice izražava fundamentalnu promenu u političkoj strukturi države: horizontalne veze između nacionalnih egzekutiva preuzimaju primat u odnosu na vertikalne veze između nacionalnih vlada i njihovih društava“. Tako je veza između 27 izbornih jedinica i političkih procesa presečena.
Do momenta okončanja Hladnog rata 1990. godine, evropske izvršne vlasti već su konsolidovale ovu tranziciju ka državi-članici, a onda se umešala jedna kriza: evro – umesto da donese obnovljeni rast i prosperitet – gurnuo je Italiju u prolongiranu stagnaciju i regresiju, povukavši čitavu evrozonu u previranje. Odgovor EU tada nije bio da olabavi korsete „članstva“, nego da ih stegne još više. Danas odgovor na pandemiju – koja je upravo istakla manjak solidarnosti i sposobnosti Evrope – ponovo donosi mantru „sve čvršće unije“ i „solidarnosti“.
Južni pojas evropskih država međutim i dalje plaća cenu loše osmišljene valutne unije koja se ne može vratiti unazad. Jer čak i ako je valutna unija – da zanemarimo fiskalnu ili političku uniju – velika greška, rastakanje evrozone ostaje nešto što nijedan evropski političar glavnog toka ne smatra izvodljivim. Međutim, ako drugi veliki šok (nalik na udarac velike finansijske krize iz 2008. godine) pogodi sistem – na primer kroz izazivanje depresije nastavkom karantina – evropski projekat će morati da se radikalno prepravlja od temelja, ili da se odbaci.
Otuda i „zamka“ u kojoj se Evropa nalazi – ona ne može da ide ni napred, ni nazad. Odluka EU da spasava zajedničku valutu umesto da je demontira stvorila je ekonomski represivan i politički autoritaran evro režim koji je umnogome kontraproduktivan. „Primoravanjem država-članica koje su u problemima da usvoje fiskalnu štednju i unutrašnju devaluaciju snižavanjem troškova rada, zajedno sa permanentnim pritiscima na plate, društvenim i javnim transferima, zvanična politika se definitivno razišla sa demokratskim legitimitetom“, smatra Fric Šarpf.
„Ukratko“, konačno sumira Anderson, „poredak Unije je oligarhijski… Nažalost, evropska demokratija ne postoji, a reforme koje su usvojene od 2008. godine – bankarska unija, striktniji fiskalni nadzor – učinile su Uniju više tehnokratskom, manje odgovornom i distanciranijom od evropskih birača“.
„Momenat razdvajanja“
Ali nije li „Projekat“ – uprkos svim svojim manama – doneo mir Evropi? Istina je, naravno, da nakon 1945. nikada nije postojao rizik ponovnog izbijanja neprijateljstava između Nemačke i Francuske, ili bilo kojih zemalja Zapadne Evrope, zato što je Hladni rat učinio čitav region američkim bezbednosnim protektoratom.
A baš onako kako je to slučaj u Americi (što se sada očigledno vidi nakon 3. novembra), staza Unije ka „sve čvršćoj integraciji“ i oligarhijskom sistemu vladavine stvorila je slične podele duž evropskog političkog tela. Razdori su ekonomski, kulturni i politički. Evropa ima dve ekonomije i one se brzo razilaze, bave se različitim poslovima u različitim industrijama, na različitim mestima, za različite plate. To su elite i „oni koji nemaju“.
S jedne strane, Brisel se čvrsto drži svog frenetično sekularnog i „progresivnog“ stanovišta, dok s druge strane znatan broj Evropljana (i neke države-članice) naginje tradicionalnijem, spiritualnijem i kulturnijem etosu. A dok Brisel postaje sve posvećeniji „Velikom resetu“ predvođenom tehnologijama, ove elite nalaze se u svetu potpuno odvojenom od onog u kojem je većina radnih Evropljana. To su zapravo dve odvojene realnosti. A bes Evropljana povodom karantina i uništenja malih i srednjih preduzeća raste (baš kao što su ljudi u Americi od tačke finansijske oskudice došli do tačke u kojoj počinju da gladuju).
Amerika je možda na ivici svog „momenta razdvajanja“ – šokirana sirovim otkrićem toga koliko je postala nedemokratična i koliko su nedodirljive postale njena oligarhija i institucije (drugim rečima, radi se o otkrovenju). Oni su to već znali u sebi, ali sada je to iznenadno i oštro, poput pucanja kristala – postalo upadljivo svima.
Evropske elite pretvaraju se da ne primećuju ništa dok ponavljaju kako će se sve vratiti „u normalu“ sa Bajdenovom administracijom, te da će se stari odnos sa Demokratskom strankom nastaviti. Evropa nikada nije imala istinski odnos sa Amerikom – Brisel je oduvek bio evropsko krilo američke „plave države“, što Andersonov pregled prisvajanja svih atributa nedodirljive moći od strane EU potvrđuje. Međutim, nema „normalnosti“, nema uljudnosti, nema kooperativnosti u Vašingtonu, kojim bi Evropa mogla da se nada u svom „povratku“ sa administracijom Haris-Bajden.
Velika domina je pala: crvena Amerika, a Bregzit je druga. Zar iko veruje da će ovo američko otkrovenje, ova eksplozija američkih deluzija, ostaviti Evropu netaknutom? Ili da ostale države to neće primetiti i iz toga shvatiti da je nekadašnja potreba potčinjavanja svojih kultura moralnom sudu Evrope okončana?
Desetog decembra je Raš Lajmbo – poznati američki konzervativni voditelj – rekao: „U stvari mislim da idemo ka secesiji. Nailazim na sve više ljudi koji se pitaju – šta mi uopšte imamo zajedničko sa ljudima koji žive u, na primer, Njujorku?“
Koliko je još vremena potrebno da se Evropljani zapitaju – „Šta mi uopšte imamo zajedničko sa onim tehnokratama iz Brisela?“
Alister Kruk (strategic-culture.org)
Standard.rs
