Nuklearna elektrana u Srbiji – zvuči kao naučna fantastika, ali vlasti ne samo da tu ideju razmatraju, već i konkretno planiraju.
U središtu cele priče, kako piše N1, nalazi se francuska firma Ežis (Egis), angažovana da izradi preliminarnu studiju o potencijalima nuklearne energije u Srbiji.
Da, ista ona firma koja je bila uključena u nadzor radova na rekonstruisanoj železničkoj stanici u Novom Sadu – projektu koji je postao simbol infrastrukturnih propusta u zemlji.
Vlada, međutim, ne pokazuje znakove sumnje. Ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović najavila je da će studija biti završena već do kraja drugog kvartala ove godine, dakle za mesec ili dva. Jasno je da se ide ubrzano, ali da li se ide i promišljeno?
Stručnjaci upozoravaju da nuklearni put nije sam po sebi problem, ali da svaki korak mora biti otvoren za javnost, sa fokusom na bezbednost. A ovde već dolazimo do tačke sporenja.
Jer dok se građanima priča o viziji zelene energije i evropskim standardima, ministarka nije spomenula da Ežis stoji iza jednog od najkompromitovanijih infrastrukturnih projekata u Srbiji.
Fizičar i naučni novinar Slobodan Bubnjević to vidi kao ozbiljan alarm: “Već sama činjenica da firma upletena u najtežu građevinsku aferu u Evropi, koja je mesecima paralizovala Srbiju, dobija zadatak da radi studiju za nuklearnu elektranu – to je horor. Zašto taj posao nije odmah zaustavljen kad je postalo jasno ko stoji iza čitave priče?”
Zakon je još jedan kamen spoticanja. Naime, u Srbiji je još od 1989. na snazi moratorijum na izgradnju nuklearnih postrojenja, a zakon predviđa zatvorsku kaznu od šest meseci do pet godina za svakoga ko takvu gradnju odobri ili započne.
Uz to, decenijama se ne školuju stručnjaci za rukovanje nuklearnim reaktorima – nema ni katedri, ni kadrova.
Ipak, neki stručnjaci smatraju da Srbija nema luksuz da odbacuje nuklearnu energiju kao opciju. Naučni saradnik u Institutu „Nikola Tesla“ Đorđe Lazarević kaže da bi Srbija mogla da krene tim putem, ali uz ogroman trud i ozbiljnu pripremu: “Nismo baš na nuli, ali bi nas čekao ozbiljan i mukotrpan rad.”
Priča ima i svoju predistoriju. Još 2019. godine, prilikom posete tadašnjeg ruskog premijera Dmitrija Medvedeva Beogradu, potpisan je sporazum o izgradnji centra sa višenamenskim reaktorom.
Ministar Nenad Popović tada je obećao i obnavljanje katedri za nuklearne nauke na fakultetima. Istu stvar je ponovio 2022, uz najavu da će izgradnja centra krenuti te godine. Ali 2025. smo – a centra još nema.
Ovaj put, najave stižu sa mnogo više drame. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da se mora reagovati odmah: “Sad moramo da radimo brzo, da uzmemo te studije, da vidimo šta i kako da bismo mogli bukvalno da preživimo. Nećemo moći da pratimo svet, nećemo moći da imamo struju.”
Ovako podignut ton ne pomaže promociji nuklearne energije, kažu stručnjaci. Lazarević primećuje da štetu nanose izjave političara koji nisu kompetentni za ovu osetljivu oblast: “Šteta je kada se nuklearna tema koristi za političke poruke, bez dubljeg tumačenja i konteksta.”
Pa ipak, iz političkog vrha stižu i konkretni predlozi. Predsednik predlaže da Srbija ne gradi klasične reaktore, već modularne – rešenje koje je još uvek u fazi razvoja i testiranja.
Kako piše N1, i sama ministarka Đedović Handanović priznaje da je reč o tehnologiji koja nije dovoljno istražena, ali ističe da je fleksibilna i brža za izgradnju: “Znamo da su modularni reaktori jeftiniji, da ih možete dodavati i oduzimati kao lego kocke.”
Lego kocke i nuklearni reaktori – spoj koji ne uliva poverenje. Jer Srbija je zemlja u kojoj se sruše nadstrešnice odmah nakon otvaranja, otpadaju plafoni po školama, a nadvožnjaci se urušavaju i pre nego što dobiju asfalt. I sada bi ta ista država trebalo da uđe u svet najsofisticiranije i najosetljivije tehnologije na planeti.
Pitanje više nije da li Srbija može da ima nuklearnu elektranu, već da li zna šta sve to podrazumeva. I još važnije – da li zna kome to poverava.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
