Francusko – nemački odnosi raspadaju se u konstelaciji koja je funkcionisala čak sedam decenija, a to je činjenica koja predstavlja veliku pretnju evropskom poretku i evropskoj bezbednosti, piše u najnovijoj analizi „Forin polisi“.
Situacija je toliko loša da je u oktobru otkazan tradicionalni sastanak ministara obeju država u jeku najveće krize koja potresa takozvani Stari kontinent. Francusko – nemačka trvenja bila su normalna u posleratnoj Evropi i to iz jednostavnog razloga.
Pre evropskog ujedinjenja pedesetih godina 20. veka, Nemačka i Francuska su vodile tri velika rata: od 1870. do 1871, od 1914. do 1918. i od 1939. do 1945. u kojima je Evropa bila devastirana, a milioni ljudi su izgubili živote.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Zbog toga se koncept evropskog ujedinjenja fokusirao na upravljanje ambicijama te dve moćne zemlje. Sve do danas deo misije Evropske unije je da se osigura da Francuska i Nemačka svoje probleme rešavaju mirnim putem. Već od sedamdesetih godina prošlog veka dve države sa različitim političkim i ekonomskim kulturama retko se oko čega slažu, ali uprkos tome nisu ispalile nijedan metak jedna na drugu.
Duboka bolest u odnosima Francuske i Nemačke
To je tako funkcionisalo sedam decenija, a onda su okolnosti počele radikalno da se menjaju.
Evropska unija u ovom trenutku puca pod napetostima između Pariza i Berlina u očajnom pokušaju da napravi kompromis između dve sile oko doslovno svega – od energetske politike, bezbednosti, budžetskih problema i svih ostalih teškoća koje je inicirala ukrajinska kriza.
Do medija stiže sva težina diplomatske drame, cure pojedinosti pregovora, anonimne diplomate i političari okrivljuju jedni druge, padaju teške reči, ali opet i to je normalna praksa, prenosi „Jutarnji list“. Sve to ukazuje i na to da su neki kompromisi nadohvat ruke.
Ali, postoji i dublja bolest koja zahvata samu srž posleratnog odnosa između Pariza i Berlina. Francuski ekonomist Žak Atali, bivši posebni savetnik predsednika Fransoa Miterana i prvi predsednik „Evropske banke za obnovu i razvoj“ (EBRD), nedavno je napisao da se moderni sukob Pariza i Berlina ogleda u „razlici dugoročnih strateških interesa“ koja se, po njegovom mišljenju, može razrešiti tek značajnijim evropskim iskorakom. Atali se plaši da je direktno sećanje na francusko – nemačke ratove izbledelo, a da sadašnji lideri nisu u stanju da razumeju posledice tog fenomena.
Kao rezultat toga, piše Atali, „rat između Francuske i Nemačke ponovo postaje moguć“.
Nemci kao najveći pacifisti
Trenutno razilaženje Francuske i Nemačke preti da demontira osnovnu operativnu funkciju Evropske unije: sprečiti Nemačku da ponovo postane dominantna. Mirno zauzdavanje ovakvih ambicija Berlina do sada je bilo zapanjujuće uspešno. Sedamdeset godina od evropskog ujedinjenja Nemci su postali najveći svetski pacifisti. Nemačka vojska – Bundesver, notorno je slabo finansirana.
Zato se često kaže da se sami Nemci više boje nemačke moći nego svi ostali Evropljani zajedno. Ovo objašnjava i zašto strategija „Wandel durch Handel“, to jest. promena kroz trgovinu – odgovara mnogim građanima Nemačke.
U takvoj konstelaciji Francuska se našla slobodnom da preuzme vođstvo u evropskoj spoljnoj, bezbednosnoj i odbrambenoj politici.
Ovakva podela je godina odgovarala obema državama, ali i EU. Francuska i Nemačka su se nadopunjavale dopuštajući jedna drugoj da se partikularno usredsrede na ono što su radile najbolje.
Nemačka je mogla da zanemari geopolitiku i koncentriše se na trgovinu. Francuska, kao jedina nuklearna sila u EU sa ozbiljnom armijom i stalnim mestom u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, brinula se za spoljnu i odbrambenu politiku.
Od početka ruske specijalne operacije u Ukrajini ova idealna simbioza dobila je radikalni zaokret. Zbog ukrajinske krize, Nemačka ima dva strahovita problema. Prvo, njihov model rasta je ugrožen zbog sankcija Rusiji i prekidom snabdevanja ruskim gasom koji je dugo funkcionisao kao kamen temeljac njihove ekonomije.
Drugi problem je činjenica da nije Francuska ta koja Evropu štiti od spoljnih pretnji nego NATO. Nemci sada shvataju da Evropi hitno treba bezbednosna i odbrambena politika i da se u pogledu odbrane ne mogu osloniti na Francusku.
Francuski predsednik Emanuel Makron ima zanimljive ideje o evropskoj „strateškoj autonomiji“, ali je nejasan u tome šta to konkretno znači i pod čijim vođstvom bi ona trebalo da se oblikuje.
Zbog toga je novi prioritet nemačkog kancelara Olafa Šolca poboljšanje odnosa sa Vašingtonom. Šolc sve karte baca na atlantsku solidarnost iako je dobro svestan činjenice da nisu Ukrajina ili Evropa te koje kreatore politike u Vašingtonu drže budnim, nego – Kina.
Francuska se zbog toga oseća omalovaženo. Ukrajinska kriza je pokazala, između ostalog, njena brojna ograničenja. Kao što je napisao francuski kolumnista Luk de Baroše: „Makron jedva da je uspeo da pošalje 15 tenkova u Ukrajinu“. Posledica toga je da je Berlin pod paljbom pariskih frustracija. Zašto je Berlin ove godine naručio američke borbene avione F-35, a ne francuske rafale?
Zašto je Šolc putovao u Kinu? Zašto Berlin sada menja paradigmu, a godinama nisu odgovarali na Makronove inicijative?
Rešenje – evropska vojska?
Činjenica da Nemačka iznenada preduzima jednostrane inicijative bez koordinacije s Francuskom remeti osetljivu ravnotežu između Pariza i Berlina.
Oni oprezniji gledaju u istoriju. I u prošlosti su velike geopolitičke promene isprovocirale francusko-nemačke ratove.
Lideri su svojevremeno rešili ta trvenja iskorakom u evropske integracije. To se dogodilo, na primer, nakon pada Berlinskog zida 1989. godine kada su se Istočna i Zapadna nemačka ujedinile, a Francuska se iznenada suočila s prevelikim partnerom.
Čelnici dve zemlje, Fransoa Miteran i Helmut Kol tada su uspeli da uvere 10 država članica EU da je potreban takozvani reset evropskog projekta . To resetovanje, između ostalog, dovelo je do stvaranja zajedničke evropske valute evra.
Neki Evropljani, svesni ovih istorijskih događaja, zagovaraju novo veliko resetovanje. Atali, na primer, predlaže rešavanje francusko – nemačkih briga evropeizacijom odbrane kontinenta. EU je, međutim, sada puno veća nego 1989. godine. Da li će Makron i Šolc moći da se slože u vezi sa potrebom za jednim velikim evropskim projektom i pritom uvere 25 država članica u nužnost zajedničke odbrambene politike?
Ni Francuska ni Nemačka nisu više toliko premoćne u odnosu na ostatak evropske zajednice i to bi moglo da se pokaže kao veliki, nerešivi problem, preneo je „Jutarnji list“.
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
