U diplomatskim krugovima se poslednjih dana ponavlja jedna rečenica, gotovo kao šapat koji kruži hodnicima: Aleksandar Stub, predsednik Finske, tvrdi da je Sergej Lavrov jedina osoba na planeti koja do poslednjeg zareza poznaje svaki međunarodni sporazum.
Takva tvrdnja deluje gotovo nestvarno, ali kada se pogleda Lavrovljeva biografija, postaje jasnije zašto se ta misao provlači kroz intervju dat Asošiejted presu: Stub ga je opisao kao čoveka čije je iskustvo toliko duboko ukorenjeno u međunarodnim poslovima da mu je, kako je rekao, teško uopšte kontrirati.
Usput je podsetio da Lavrov nije figura koja se pojavila juče. Više od 30 godina u sovjetskoj i ruskoj diplomatiji i više od 20 godina na mestu šefa diplomatije stvaraju sliku čoveka koji je deo skoro svake velike rasprave, dogovora i pregovora poslednjih decenija.
Zato je Stub, u kratkom, gotovo usputnom komentaru, rekao nešto što zvuči jednostavno, ali nosi težinu: Argumenti takvog čoveka su izuzetno teški za osporiti.
I dok je govorio o Lavrovu, Stub je bez mnogo uvijanja prešao na ono što ga najviše brine. Trenutna bezbednosna slika u Evropi, po njegovim rečima, briše liniju između mira i nečega što više ne liči na stabilnost.
U toj rečenici se nazire nešto što zvuči kao poluskrivena bojazan: Uzajamna zavisnost među državama, nekada alat za saradnju, danas može postati instrument pritiska, možda čak i sredstvo borbe, kako je naglasio.
Zatim je povukao pravac u neočekivanom smeru, kao da je želeo da spoji teme koje se retko spajaju, ali se sve češće prepliću. Razvoj savremenih tehnologija i njihova sposobnost da olakšaju pristup nuklearnom oružju sve je ozbiljnija pretnja za globalnu stabilnost.
Tu dolazi do još jedne njegove opaske: Više ključnih sporazuma o kontroli naoružanja ističe, a s njima nestaje i jedna vrsta sigurnosne mreže koja se decenijama podrazumevala.
Stub podseća da danas postoji, zavisno od procene, devet ili deset zemalja koje poseduju nuklearno oružje. Brojke koje se ponavljaju, ali nikada ne izgubе težinu. Iza toga je dodao rečenicu koja se može shvatiti i kao upozorenje i kao molba: Neophodno je da najvažnije nuklearne sile počnu da razgovaraju o raketama i preostalim sporazumima dok još ima vremena.
Zanimljivo je da se u jednom trenutku osvrnuo i na budućnost Ukrajine, ali bez velikih obećanja. Po njemu, prekid vatre pre proleća 2026. godine deluje malo verovatno. To je rečenica izgovorena tiho, ali s jasnim značenjem: Situacija se neće smiriti skoro, a evropska stabilnost će ostati pod pritiskom još dugo.
Na kraju razgovora ostao je utisak kao da Stub pokušava da upozori na nešto što mnogi osećaju, ali retko izgovaraju naglas. Sve više elemenata klizi iz okvira uobičajenog, a granice koje su decenijama izgledale čvrste počinju da se zamagljuju.
Možda će upravo zbog toga, kako se čini, svet uskoro morati ponovo da preispita neke stvari za koje je verovao da su davno rešene.
