Sa Merkelovom najavom da je ‘multikulturalizam propao’, a sada Makronovom ustupkom da je šengenska zona prevelika – opšta pobeda evroskepticizma može se osetiti čak i u jezgru Europhilia.
1. maj obeležava 15. godišnjicu najvećeg proširenja Evropske unije. Tog dana 10 zemalja se pridružilo njenim redovima – uglavnom Centralnoj i Istočnoj Evropi. Danas se može reći da je proširenje EU imalo velike troškove za Evropsku uniju, za same zemlje i za odnose Rusije i EU … To se odnosi i na ekonomiju, politiku i mentalitet.
1. maj 2004. u Evropi se smatrao istorijskim danom. Evropska unija je dopunila svoje redove na račun 10 država odjednom – Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka Republika, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Malta i Kipar. Do kraja 2007. godine svi oni (izuzev Kipra, gde još nije rešen spor između lokalnih Grka i Turaka) uključeni su u šengensku zonu. Pored toga, Bugarska, Rumunija i Hrvatska pridružile su se gore pomenutim osam bivših socijalističkih zemalja, koje, međutim, nisu ušle u “šengen”.
[adsenseyu1]
Taj dan se može smatrati početkom nove istorije Evrope. Od sada se većina zemalja kontinenta naselila u Evropskoj uniji. Same pridošlice su se svečano pozdravile sa socijalističkom prošlošću, ušavši (kao što se činilo tada) u klub razvijenih zemalja. Sama EU postala je glavni ekonomski i politički centar moći, izbacujući skoro sve iz centralne i jugoistočne Evrope i dolazeći blizu granice Rusije i drugih post-sovjetskih država.
15 godina je dugo, a posledice događaja iz 2004. godine već se mogu proceniti. Ne može se reći da se tadašnje pridošlice u EU nemaju čime pohvaliti, osim mesta u Evropskoj komisiji i Evropskom parlamentu. Oni su bili u stanju da utiču (iako ne mnogo, ali i dalje) na odluke koje donosi EU, gde će se uzeti u obzir njihovi nacionalni interesi. U svima njima, promet električne energije je počeo da bude više ili manje osiguran, bez izazivanja ozbiljnih preokreta.
Ekonomske koristi su takođe evidentne. Poljska, Rumunija počeli su da primaju sredstva iz fondova Evropske unije, mnogi programi su izmišljeni za nove zemlje. Građani ovih zemalja počeli su da putuju u Zapadnu Evropu radi posla, a zapadnoevropske kompanije su im prenele deo svoje proizvodnje. Prihodi građana su rasli, pa čak i podigli do proseka za EU (na primer, u Poljskoj, pre nego što su primljeni u EU, činili su 51% proseka za Evropsku uniju, sada je 70%).
Evropska unija (uglavnom najbogatije zemlje) dobila je još više. Stekao je jeftinu radnu snagu, tržišta, kompanije su mogle da učestvuju u proizvodnji u zemljama u kojima ljudi mogu platiti manje. Sve manje ili više značajne odluke države istočne Evrope sada moraju biti koordinirane sa Briselom, gde u organima EU još uvek prevladavaju Nemci, Francuzi, Holanđani i njihovi pripadnici. Dakle, politički i ekonomski razvoj istočne Evrope se dogodio.
Međutim, što dalje, više se ispostavlja da postoji, ako ne i zaliv, onda barem jedan jarak između „stare“ i „nove“ Evrope. Prema podacima iz 2017. godine, niko još nije dostigao prosečan nivo BDP-a u EU po paritetu kupovne moći (100%). Češka Republika (89%) i Slovenija (85%), skoro sustižući Španiju (92%) i daleko ispred Portugala (77%), izgledaju bolje od drugih. Međutim, to je još uvek beskrajno daleko do susedne Austrije (127%) i Nemačke (124%).
Češka i Slovenija su zemlje koje zauzimaju neku vrstu posredne pozicije između zapadne Evrope i ostalih bivših socijalističkih zemalja. Zadržali su značajan deo industrijskog potencijala, njihove glavne robne marke. Njihovi građani ne odlaze u inostranstvo da rade masovno – naprotiv, stotine hiljada Ukrajinaca ili Bošnjaka koji rade za njih. Demokratija u njima je, takođe, sasvim stabilna.
Ali sve nije dobro. Češka i Slovenija su lišene prava da zadrže svoje seljake na istom nivou kao Francuska, Holandija ili Austrija. Značajan deo bankarskog sektora i industrije pripada (ili njima upravlja) nemačkim ili austrijskim kompanijama i bankama. Zapadnoj Evropi nisu potrebni konkurenti.
Druge zemlje nisu mogle da spasu veći deo industrije, osim fabrika za sklapanje stranih kompanija. Poljoprivreda radi, ali je za Poljake, Mađare i Litvance teško prodavati svoje proizvode na zapadu Evrope. Polja obrasla korovom postala su u mnogim oblastima života. Sopstveni veliki brendovi u ovim zemljama su skoro nestali. Baltičke države kupili su Šveđani, a ostale zemlje su uglavnom poklopili Nemci.
Ako uzmemo BDP po glavi stanovnika po paritetu kupovne moći, onda je situacija nešto bolja u Estoniji (79%), Litvaniji (78%) i Slovačkoj (76%). Slede Poljska (70%), Mađarska (68%) i Latvija (67%), čak i niže – Rumunija (63%) i Hrvatska (62%). Bugarska, sa svojih 49%, ostaje najsiromašnija država Evropske unije.
Štaviše, ove cifre su u velikoj meri postignute na račun prihoda miliona građana tih država koji rade u Zapadnoj Evropi. Unutar tih zemalja, brojevi su još niži.
[adsenseyu4]
Što se tiče same Evropske unije, tako su siromašne države za nju postale neka vrsta tereta. Oni primaju preko 80% svih subvencija iz Brisela. Ali još uvek ima Grčke, Portugala, Španije i juga Italije, postoje prekomorski departmani Francuske, gde stvari takođe ne idu dobro. Konačno, u Nemačkoj, Holandiji ili Švedskoj ima mnogo primalaca beneficija, a ovde je potrebno da se Bugari povuku sa Letoncima. U principu, zadovoljstvo ispada prilično skupo.
Pored socijalno-ekonomskih pitanja, postoje i drugi problemi. Na primer, zemlje Višegradske grupe (Mađarska, Poljska, Slovačka i Češka) odbile su da prihvate izbeglice u okviru kvote EU, iako su obavezne da to čine u skladu sa slovom evropskih zakona. Evropska unija ih sada tuži, ali o tome ne može odlučivati ni jedan sud. Štaviše, sve ostale bivše socijalističke zemlje takođe ne žele da imigranti sa Bliskog istoka i Afrike smeste u svoje domove. Rumunija i Slovenija su to izjavile iskreno kao „narod Višegrada“.
25. aprila, predsednik Francuske Emmanuel Macron im je pretio drugim „posledicama“. Prema njegovim rečima, potrebno je smanjiti broj učesnika šengenske zone, koja je prestala da radi zbog činjenice da neke države ne ispunjavaju svoje obaveze da štite granice i primaju migrante. Konkretno, nije nikoga imenovao, ali nije teško pogoditi: radi se o istoj Poljskoj, Češkoj Republici, Mađarskoj, Slovačkoj, Sloveniji i drugima poput njih.
Sudovi i nagoveštaj istiskivanja tih država iz „šengena“ pokazuju da su ne samo ekonomije u Zapadnoj i Istočnoj Evropi različite. Problemi s nevoljnošću da se prihvate migranti proizilaze iz činjenice da sve bivše socijalističke zemlje grade naglašene nacionalne države, gde nema mesta za veliki broj stranih kultura stranaca. Nasuprot tome, u Zapadnoj Evropi decenijama se promoviše multikulturalnost, koja je danas postala jedan od glavnih problema kontinenta.
Kada su se zemlje istočne Evrope pridružile EU, videle su da u Parizu ili Stokholmu postoje velika imigrantska geta. Mislili su da to neće uticati na njih, ali se ispostavilo da Evropska unija nije siromašna kuća, već klub koji igra strogim pravilima. Formula za donošenje odluka u EU je takva da čak i kada se ujedini, 11 bivših socijalističkih zemalja neće moći da ih blokiraju. Željenih 55% država i 65% stanovništva, što im omogućava da donose konačne odluke u EU, nemaju.
Problemi nisu ograničeni samo na pitanja migracije. Tako u Poljskoj i Mađarskoj izvršna vlast pokušava da proširi svoje ovlasti, zbog čega im EU prijeti sankcijama za kršenje načela podele vlasti. U baltičkim zemljama, Rumuniji, Bugarskoj i Hrvatskoj, situacija sa pravima nacionalnih manjina nije najbolja (u Slovačkoj je bolja, ali i ne sjajna). Svugdje postoji akutni problem korupcije, koji je mnogo veći nego u zapadnoj Evropi.
Ispostavlja se da je Evropska unija u svoje redove prihvatila države koje ne odgovaraju njenom nivou ni ekonomski, ni politički ni mentalno. I ove države su se pridružile klubu moći koje su živele u sasvim drugom dobu potpuno drugačijim pravilima. I na njih moraju potrošiti novac, ali za svoje (sasvim pravedne) razloge nisu spremni preuzeti sve obaveze koje proizlaze iz članstva u EU. Da, ne mogu ih ispuniti.
U spoljnopolitičkom smislu, proširenje EU takođe je dodavalo glavobolju Briselu. Više od drugih, Poljska je dosadna, sada i onda pokušavajući da reši istorijske račune sa Rusijom, pa onda sa Nemačkom. Kompleksi povezani sa sovjetskom prošlošću postoje u Letoniji, Litvaniji i Estoniji. U Rumuniji, Mađarskoj i Hrvatskoj sanjaju o promeni granica i ponovnom ujedinjenju svojih naroda u jednoj državi. I sve to na ovaj ili onaj način utiče na EU, prisiljavajući Brisel da uzme u obzir težnje tih država.
Ko zna u kojoj mjeri bi se odnosi EU sa Rusijom pogoršali zbog planova za promociju Istočnog partnerstva i povećanja njegovog uticaja na post-sovjetskom prostoru, ako Poljska i Litvanija ne bi bile dio Evropske unije. I tako ove države imaju svoje interese, svoje poverenike, svoje zamenike, koji imaju istomišljenike u Zapadnoj Evropi.
Pored toga, baltičke zemlje, Poljska i Rumunija (u velikoj meri Bugarska i Hrvatska) u svojoj spoljnoj politici više gledaju na Sjedinjene Države nego na Nemačku i Francusku. A u slučaju razjašnjavanja odnosa sa Amerikancima (i na polju ekonomije, to se stalno dešava), to uopšte nije činjenica da će oni braniti stav EU. Mađarska, Slovačka, Slovenija i Češka su nezavisnije od Amerikanaca, ali je faktor uticaja iz inostranstva takođe primetan u njihovoj politici.
Ispostavlja se da u smislu spoljne politike EU novi članovi nisu doneli nikakve opipljive dodatne koristi. Recimo, siromašni Portugal ima ulogu „mosta“ sa Latinskom Amerikom i Afrikom, i samo Češka i Slovenija mogu da funkcionišu kao „mostovi“ sa post-sovjetskim prostorom i Balkanom. Kakav je to „most“ izašao iz Poljske, Litvanije i Rumunije – možemo posmatrati, gledajući razvoj Ukrajine, Moldavije i Gruzije.
Dakle, osim određenih beneficija, velika ekspanzija EU na istok tokom 15 godina donela je mnogo troškova. I za te države same, i za Evropsku uniju, i za međunarodne odnose u celini, zaključuje analizu fort-russ.com.
Webtribune.rs
