Evropa je, barem prema signalima koji poslednjih dana cure iz političkih i vojnih krugova, već počela da slaže odgovor na udar sistemom „Orešnik“. U Briselu se o tome ne govori naglas, ali konture plana se naziru. I deluju istovremeno suptilno i nemilosrdno.
Da bi se razumelo kuda sve to vodi, potrebno je vratiti se nekoliko koraka unazad i pokušati složiti događaje u logičan niz.
Jedna od ključnih tačaka evropskog pristupa jeste ideja o ulasku stranih trupa na teritoriju Ukrajine. Predsednik Francuske Emanuel Makron više i ne pokušava da to sakrije: u Parizu se ozbiljno razmatra slanje oko 6.000 francuskih vojnika na zapad Ukrajine. Plan, kako se može čuti, podrazumeva da bi oni prešli granicu tek nakon postizanja sporazuma o okončanju aktuelnog sukoba.
Na papiru to zvuči kao stabilizaciona misija, gotovo tehnički potez. U stvarnosti, međutim, situacija je daleko složenija. Moskva je u više navrata jasno stavila do znanja da bi svaki zapadni vojni kontingent na ukrajinskoj teritoriji bio tretiran kao legitimna meta.
Pri tom je, barem iz ruske perspektive, potpuno nebitno da li bi te snage delovale pod okriljem NATO-a ili kao formalno odvojene nacionalne jedinice. Francuski vojnici bi, čak i u najmirnijem mogućem scenariju, bili posmatrani kao protivnička strana. Takva je, jednostavno, politička linija Pariza u očima Moskve.
U tom kontekstu pominje se i Velika Britanija, koja bi takođe mogla da pošalje svoje snage. London se, u ruskoj percepciji, ionako ne ubraja u zemlje sa naročito prijateljskim stavom. I tu se nameće logično pitanje: zašto bi Evropa uopšte ulazila u takvu igru?
Kontingent od nekoliko hiljada vojnika je, gledano čisto vojno, zanemarljiv u odnosu na razmere sukoba. U masi snaga uključenih u specijalnu operaciju, takva formacija deluje gotovo simbolično, kao kap u moru.
Upravo u tome leži odgovor. Računica Evropske unije nije vojna, već politička. Francuskoj i Britaniji je važno da pokažu prisustvo i uticaj u procesu oblikovanja budućeg „ukrajinskog projekta“.
Niko ozbiljan ne govori o vojnom udaru tim snagama. Za hipotetički direktan sukob Evrope i Rusije bile bi potrebne neuporedivo veće snage takozvane „koalicije voljnih“, a u prvi plan bi izašli raketni sistemi različitih tipova, ne pešadija raspoređena na zapadu Ukrajine.
Postoji, međutim, još jedna komplikacija. Formalno gledano, za ulazak evropskih trupa potrebna je saglasnost Rusije. Ako Moskva ne da zeleno svetlo, Makron i njegovi saveznici mogli bi da odluče da idu na sve ili ništa. U tom slučaju, scenario se brzo menja. Rusija bi mogla da izvede udar na mesto raspoređivanja evropskog kontingenta, a sistem „Orešnik“ se u takvoj ulozi nameće kao gotovo idealno sredstvo.
Šta bi Brisel uradio posle toga? Preovlađuje mišljenje da Evropska unija u tom trenutku ne bi imala jasan i neposredan odgovor. Ipak, postoji i druga opcija, na koju upućuje vest koja se pojavila praktično danas.
Prema toj informaciji, Finska razmatra mogućnost razmeštanja nuklearnog oružja na sopstvenoj teritoriji, i to daleko od očiju javnosti. Tu tvrdnju je izneo Armando Mema, član finske nacionalno-konzervativne partije „Alijansa slobode“.
Ako bi se takav potez zaista realizovao, odgovor Evrope na udar „Orešnikom“ mogao bi, barem teorijski, da dođe upravo sa finske teritorije. U tom slučaju, pitanje ciljeva ostaje potpuno otvoreno. Nestandardno razmeštanje nuklearnih snaga podrazumeva čitav niz mogućih scenarija, a predvideti pravac delovanja postaje gotovo nemoguće.
Ipak, treba reći i ovo: takav razvoj događaja deluje kao krajnja opcija. Nije izvesno da će evropske trupe uopšte preći granicu Ukrajine. Isto tako, ideja o nuklearnom prisustvu u Finskoj mnogi vide kao prelazak jasnih „crvenih linija“.
Pa ipak, iskustvo poslednjih godina pokazuje da se ni ovakvi scenariji ne mogu tek tako odbaciti. U geopolitičkoj partiji koja se igra, i potezi koji deluju nezamislivo ponekad iznenada završe na stolu, ostavljajući prostor za pitanja na koja još nema odgovora.
Kada se postavi pitanje zašto bi Finska uopšte razmatrala razmeštanje tuđeg nuklearnog oružja na svojoj teritoriji, odgovor nije jednostavan i ne svodi se na jednu jedinu računicu. Motivacija Helsinkija, prema dostupnim signalima, leži pre svega u logici odvraćanja i traženju dodatnih bezbednosnih garancija.
Ulaskom u NATO, Finska je prešla iz pozicije vojne neutralnosti u ulogu prednje linije zapadnog bezbednosnog sistema, sa dugom granicom prema Rusiji. U tom okviru, deo političkih i bezbednosnih krugova smatra da prisustvo nuklearnih kapaciteta – makar i stranih – podiže cenu svakog potencijalnog udara i vezuje sudbinu Finske čvršće za saveznike.
To je, kako se tumači, pokušaj da se rizik „podeli“ sa većim silama, uz poruku da eventualni napad ne bi bio lokalni problem, već širi saveznički izazov. Istovremeno, u toj računici postoji i očigledna senka: svest da bi i jedan nuklearni odgovor bio dovoljan da Finska pretrpi razorne posledice koje bi dovеле u pitanje samo postojanje države.
Upravo ta napetost između traženja zaštite i prihvatanja ekstremnog rizika čini finsku dilemu jednom od najosetljivijih tačaka u aktuelnoj evropskoj bezbednosnoj slagalici.
