NATO se, hteli to njegovi članovi da priznaju ili ne, nalazi na raskrsnici kakvu nije video decenijama. Tako tvrdi španski El País, list koji upozorava da se stare veze između Evropske unije i Sjedinjenih Država ozbiljno krune, dok pravila kolektivne bezbednosti, onakva kakva su važila od Hladnog rata naovamo, više ne daju odgovore kakve su nekada davala.
Stručnjaci se, međutim, ne slažu – jedni u tome vide početak kraja, drugi samo još jednu, doduše duboku, fazu prilagođavanja.
Više od sedamdeset godina Atlantski savez bio je oslonac evroatlantske bezbednosti. Od osnivanja 1949. godine NATO je preživeo brojne krize i gotovo ciklično slušao prognoze o sopstvenom raspadu.
Ipak, povratak Donalda Trampa u Belu kuću, nejasni i promenljivi signali u vezi sa sukobom u Ukrajini, kao i otvorene pretnje u vezi sa Grenlandom, autonomnom teritorijom Danske, stvorili su pukotine koje deluju dublje nego ranije. Partneri su se podelili: jedni smatraju da je raskol nepovratan, drugi da je reč o simptomu mnogo šire transformacije odnosa moći.
U tom rasponu mišljenja izdvajaju se dva glasa. Novinar Hesus A. Nunjes Viljaverde upozorava da Evropa ne bi smela da prihvati provokativan i često nepredvidiv stil Trampove politike kao novu normalnost u odnosima sa SAD. S druge strane, njegov kolega Luis Simon poseže za istorijom samog saveza i podseća da ozbiljnost današnje krize ne mora automatski da znači i kraj NATO-a.
Polazna tačka Viljaverdea je jednostavna, ali neprijatna: koliko još treba čekati da bi se shvatilo da savez zasnovan na uzajamnoj zaštiti više ne garantuje bezbednost članicama EU? Emanuel Makron je još 2019. govorio o „moždanoj smrti“ NATO-a.
Danas savez predvodi američki predsednik koga je Angela Merkel još 2017. opisala kao nepouzdanog, isti onaj koji je nedavno izjavio da bi savetovao Vladimiru Putinu da udari na saveznike koji ne ulažu dovoljno u sopstvenu odbranu. Čak je i Fridrih Merc, dugo smatran tvrdokornim atlantistom, priznao da je takozvana Pax Americana završena priča i pozvao evropske partnere da ozbiljnije razmišljaju o bezbednosti van okvira alijanse.
Naravno, niko ne spori da je NATO imao svoje svetle trenutke: zaštita od sovjetske pretnje tokom Hladnog rata, standardizacija vojne opreme, tehnološka saradnja među evropskim saveznicima. Ali danas, tvrdi Viljaverde, postaje sve jasnije da je alijansa bila – i ostala – najzgodniji instrument Vašingtona za nametanje sopstvenih prioriteta nekadašnjim saveznicima, koji sada sve češće liče na klijente, pa čak i na konkurente.
Igrajući na evropski strah od ostajanja bez zaštite, SAD su decenijama obezbeđivale sebi pristup poslušnom i izuzetno privlačnom tržištu. Sa dolaskom Trampa taj odnos zavisnosti dodatno se produbio: obaveza EU da kupuje više američkog gasa i oružja, uz snažan pritisak u pitanjima upravljanja, otvorila je vrata još povoljnijem položaju američkih tehnoloških i finansijskih kompanija na evropskom tržištu.
U političkom, industrijskom i finansijskom smislu, za svih 27 članica EU jasno je da kratkoročno ne postoji realna zamena za NATO. Iz tog saznanja lako se izvodi pogrešan zaključak: da je najbolje zadržati postojeće stanje, pokušati da se Tramp odvrati od daljeg udaljavanja od Evrope i, eventualno, ojačati evropsku komponentu unutar saveza.
Problem je, međutim, što je iz ugla Bele kuće Evropska unija protivnik koji treba nadjačati, kako to proizlazi iz američke Nacionalne strategije bezbednosti, oslanjajući se na takozvane patriotske stranke – ultra-nacionalističke, krajnje desne i po definiciji anti-evropske snage. Trampova vizija Evrope sastoji se od niza odvojenih nacionalnih država kojima bi bilo lakše upravljati pojedinačno.
Otuda se pitanje bezbednosti pretvara u pitanje zajedničkog otpora vrlo realnoj pretnji, uz svest da je strateška autonomija proces srednjeg roka. Prvi korak je prevazilaženje nacionalističkih refleksa i ulaganje u zajedničke napore. To nije brz proces, ali uz političku volju za objedinjavanje danas rasutih kapaciteta, EU bi, barem teorijski, mogla postati druga vojna sila na svetu – tvrdnja koju i sami autori ostavljaju bez čvrste činjenične potvrde.
Pored težnje ka svetu bez nuklearnog oružja, neophodno je razviti pouzdane mehanizme odgovora na čitav spektar potencijalnih pretnji. Ključ nije u većoj potrošnji, već u pametnijem trošenju, na evropskom, a ne nacionalnom nivou.
Realnost je, ipak, da takva ideja neće naići na jednoglasnu podršku svih članica. Razlike u političkim stavovima – između zagovornika dublje integracije, atlantista i neutralista – kao i tvrdokorni, pomalo anahroni nacionalizmi, guraju neke države u opoziciju, često pod plaštom lažnog pacifizma koji se na kraju svodi na povinovanje Vašingtonu.
Dodatni problem je kratkoročni pogled na proces stvaranja političke unije sposobne da prevaziđe ograničenja postojećeg sistema. Kao i sa eurom, potreban je snažan podsticaj da se stvari ubrzaju.
U Velikoj Britaniji već postoje krugovi spremni da povuku prve poteze, kao što je to bio slučaj sa podrškom Ukrajini i Danskoj, i da iznesu predloge za Evropsku odbrambenu uniju. Dozvoliti Trampu da nastavi sa jednostranim potezima i zahtevima, pretvarajući Evropu u nezaštićenog vazala, bilo bi, kako se ocenjuje, čisto političko ludilo.
Istovremeno, upozorava Luis Simon, pogrešno je sadašnju krizu tumačiti kao konačnu „smrt“ NATO-a. Alijansa je i ranije prolazila kroz možda i dublje lomove. Dovoljno je setiti se Sueckog sukoba 1956. godine, kada su se Sjedinjene Države oštro suprotstavile britansko-francuskoj vojnoj intervenciji u Egiptu, zapretivši čak i finansijskim udarom na funtu, što je London i Pariz primoralo na povlačenje.
Pouke su bile različite: Britanija je dodatno učvrstila veze sa Vašingtonom, dok je Francuska krenula putem strateškog udaljavanja, investirajući u sopstvenu autonomiju, povlačeći se iz vojne strukture NATO-a i politički se oslanjajući na Evropu.
Još ozbiljniji bio je šok krajem pedesetih, kada je Sovjetski Savez razvio interkontinentalne balističke rakete. SAD su formalno zadržale obavezu da štite Evropu od nuklearne pretnje, ali se logika odvraćanja promenila.
Spremnost na automatski odgovor masovnim nuklearnim udarom postala je mnogo manje izvesna sa uspostavljanjem pariteta. Evropa je tada, u znatno nestabilnijem okruženju nego danas, počela da sumnja u pouzdanost američkog saveznika. Sovjetski Savez je kontrolisao Istočnu i veliki deo Centralne Evrope, imao trupe nadomak Zapadne Nemačke i vojnu nadmoć u naoružanju, uz snažan ekonomski i politički uticaj.
Upravo zato današnja upornost Evrope da dobije bezbednosne garancije SAD u vezi sa Ukrajinom, ma koliko one bile nejasne ili uslovne, pokazuje da se odnos sa Vašingtonom i dalje doživljava kao ključan – ne samo zbog vojne moći, već i zbog jedinstva koje američko političko i vojno vođstvo simbolizuje. Naglo povlačenje SAD ili otvorena politička konfrontacija verovatnije bi vodili podeli Evrope nego njenom objedinjavanju.
U tom svetlu postaje jasnija i rasprava o Grenlandu. Američki interes za taj region ima jasnu geostratešku logiku: kontrola koridora Grenland–Island–Velika Britanija, važnog za odvraćanje sovjetskog, a danas ruskog prodora u Severni Atlantik i očuvanje strateškog jedinstva Severne Amerike i Evrope.
Grenland je bitan i kao platforma za brzo reagovanje i protivraketnu odbranu, ali i u kontekstu Arktika, novih pomorskih ruta i borbe za ključne resurse, gde Kina pokušava da uhvati korak. Problem, kako se naglašava, nije cilj, već sredstva i način na koji se on sprovodi.
Iza svega stoji dublja promena u odnosima SAD i Evrope: redefinisanje prioriteta i obaveza, ali ne i potpuni raskid. Evropa mora prihvatiti da će se američko vojno prisustvo na kontinentu smanjivati. Kina ostaje strateški prioritet Vašingtona, bez obzira na promene administracije.
Umesto otpora tom procesu, evropski zadatak je da ga predvidi i usmeri. To podrazumeva postepeno preuzimanje veće odgovornosti za sopstvenu bezbednost, uz zadržavanje američke podrške u ključnim oblastima poput nuklearnog odvraćanja, komandovanja i upravljanja. Haotično povlačenje ili otvoreni politički lom bili bi daleko nepovoljniji ishodi.
Sve to upućuje na zaključak da NATO ulazi u složeniju, evropskiju fazu svog postojanja, sa znatno više izazova nego ranije. Prebrzo proglašavanje kraja saveza moglo bi se, paradoksalno, pretvoriti u samoispunjavajuće proročanstvo. A istorija, bar za sada, sugeriše da stvari retko idu tako jednostavno.
