Nakon niza poraza i dalje uspeva da učini gore. Evropska unija i njene birokrate i dalje ne shvataju kako da se izvuku iz ponora u koji su uvukle Evropu.
Zapravo, čitava konstrukcija EU se čini potpuno nesposobnom da promeni kurs. Ali što je još gore, nema nikakve želje za promenom.
Stvar je još ozbiljnija zato što je upravo ta birokratija zapravo jedan veliki mehanizam koji Evropsku uniju gura u još gore okolnosti. Poslednjih godina je Evropa zadobila puno udaraca. I dok su oči Brisela usmerene na “pretnje” koje dolaze spolja, posebno protiv Donalda Trampa i Vladimira Putina, a iznutra protiv suverenista, zapravo su takozvani „Evropljani“ istinsko zlo Evropske unije.
[adsenseyu1]
Zahvaljujući njihovim greškama i metodama, čitav evropski sistem je na rubu ponora sa sve više nejasnih kontura.
Poslednja velika greška evropske birokratije sigurno je bila odabir Ursule von der Lejen za predsednicu Evropske komisije. Ne samo zbog kostura u ormaru, koje bivša ministarka odbrane Angele Merkel nosi sa sobom, već i zbog potpune nesposobnosti Ursule von der Lejen da bude prekretnica u sistemskoij krizi EU, jer već pokazuje da je simbol iste politike koja je dovela do potpune odvojenosti čelnika Brisela od evropskog stanovništva.
Pogrešno je misliti da će jedan vođa, koji je odabran među raznim evrogrupama, moći da objedini različite programe kontinenta i da dostojno predstavlja EU. Bivša nemačka ministarka odbrane se tako pretvorila u stenu na koju se nasukao, a možda već i tone, najnoviji evropski projekat.
Njen odabir za čelnicu Evropske komisije je poslednja u dugom nizu grešaka birokratije koja je dovela do toliko snažnog zastoja da se upalio alarm, koji nikada nisu čuli oni koji ustraju u ovoj suludoj evropskoj trci ka ambisu.
[adsenseyu4]
Evropske birokrate nisu slušale strahove britanskog stanovništva koji su doveli do Brexita, jednako kao što još uvek ne čuju strahove čitavih slojeva evropskih građana koji su zabrinuti idejom da Evropa može da im diktira izbore koje ne dele svi, ali pre svega da ni o čemu ne odlučuju organi za koje je, na nacionalnom nivou, glasalo stanovništvo.
Ista ta birokratska „Evropa“ se odlučila da se u potpunosti pokloni pred logikom franko-nemačke osovine, bez predlaganja vlastite agende koja ne bi bila u interesu Berlina i Pariza. Ovo je nerazumno štetna odluka, budući da je upravo činjenica da su se prilagodili agendi Francuske i Nemačke navela većinu evropskih zemalja da se udalje od osećaja pripadnosti zajedničkom projektu.
Upravo je strogo pridržavanje Evropske unije industrijskim, trgovinskim i strateškim politikama ove osovine proizvelo i sve oštriji sukob između Evrope, Rusije i Sjedinjenih Država.
Istoj strateškoj kratkovidosti treba pripisati i unutrašnje probleme. Na Starom kontinentu nema nijedne vatrene proevropske vlade koja danas, na nacionalnom nivou, nije u fazi pada ili se suočava sa punom krizom konsenzusa. Nemačku kancelarku Merkel je takođe preplavio ovaj osećaj dok zemlja pati od ozbiljne recesije, čije posledice može da oseti čitav kontinent.
Francuska Emanuela Makrona takođe, gde su podaci o nacionalnom konsenzusu protiv predsednika toliko izraženi da je njegovu proevropsku stranku pretekao pokret „Nacionalno okupljanje“ Marin Le Pen.
[adsenseyu1]
Španija sa Pedrom Sančezom, koji uporno maše zastavama Evropske unije, kako bi oteo treće mesto Italiji, ne uspeva da sastavi vladu koja bi bila sposobna da izdrži nešto manje od godinu dana. A Italija, koja se iz žuto-zelenog populizma i suverenizma prebacila na kolosek odanosti Briselu, ima vladu koja je sve više u krizi.
Zanimljivo je da upravo te vođe i tehnokrati neprestano daju lekcije njihovim protivnicima kako bi trebalo da vode zemlju, iako se na drugoj strani moraju nositi sa unutrašnjim padom popularnosti i gubitkom konsenzusa.
Na drugoj strani su vođe koje se proglašavaju populistima, nepodobnima ili koji bi svet mogli da vode prema ponoru, ali među narodom dobijaju sve veću podršku.
Ako kombinujete sve “neprijatelje” Evropske unije, od Donalda Trampa do raznih premijera i predsednika suverenističkog tabora, videćete da su njihove metode i politike puno uverljivije i produktivnije od stegonoša EU, čija se politika svodi na štednju i „progresivizam“ u evropskom umaku. To su recepti vođa koji nisu uspeli da učine ništa dobro, ali još uvek vladaju. Rezultat je da post-Junkerovoj komisiji već preti brodolom.
(logicno.com)
[adsenseyu4]
