Novi sukob između Rusije i Sjedinjenih Američkih Država počinje u Venecueli. Iako se čini da su reakcije Moskve suzdržane, nije preterano reći da će američke akcije naići na ruski otpor. Situacija je izuzetno komplikovana, a scenario se može razviti na neočekivan način.
Slobodni svet sa teskobom i zabrinutošću gleda kako SAD preko venecuelanskih marioneta pokušavaju da ponove slično ono što su učinile u aprilu 2018. u Jermeniji ili u februaru 2014. u Ukrajini.
U čemu je razlika? Sledbenici legendarnog pukovnika i oštroumnog latinoameričkog bolivarskog revolucionara Uga Čaveza su u Venecueli još uvek na vlasti, usprkos “uličarskom predsedniku”. Osim toga, predsednik Nikolas Maduro još uvek uživa podršku ogromne većine stanovništva. Podržava ga vojska i većina Nacionalne garde.
[adsenseyu1]
Čavez i njegov verni učenik Maduro su s jedne strane a s druge venecuelanski oligarsi, kriminalci, prostitutke, liberali i svo ostalo smeće koje uključuje lokalne marionete koje rade za USAID, Nacionalni demokratski institut (NDI), Međunarodni republikanski institut (IRI) i druge.
Ove organizacije optužuju vladu u Karakasu za autoritarnost, što je istina, ali u tome nema ničeg iznenađujućeg, jer su u Latinskoj Americi gotovo sve vlasti autoritarne. To je uobičajeno na ovom delu planete. Na primer, vladali su argentinski general Huan Domingo Peron ili čileanski general Avgusto Pinoćet, a latinoamerički diktatori su u gotovo svakoj zemlji bili iz redova vojske.
Imali smo i proameričke marionetske “demokratske vlade” sa zlikovcima kao što su bili otac i sin Duvalier na Haitiju ili Somoza u Nikaragvi, koji su pisali istoriju “mračnih latinoameričkih godina”. Latinska Amerika je u političkom smislu stara gotovo 200 godina i uvek je bila baza za sirovine Sjedinjenih Država i Evrope. Postojale su i potpuno nezavisne države, ali su bile kratkog veka.
Do 90% stanovništva gotovo svake latinoameričke zemlje je siromašno, baš kao i veći deo građana zemalja bivšeg Istočnog bloka kao i ogromna sirotinjska predgrađa zapadnih megalopolisa.
Ali autoritarnost Čaveza i Madura je oblik vladavine upravo u ime najsiromašnijeg dela naroda, protiv bogatih i špekulanata, protiv korumpiranog dela kompradorskih preduzetnika. Zato u Venecueli nije ni potrebno dovoditi ljude na skupove podrške vladi. Siromašni dolaze sami i žure da se suprotstave proameričkoj “demokratskoj opoziciji”. Dakle, mi svedočimo teškom sukobu između pristaša Čavezovog pokreta i proameričkih marioneta. To i jeste glavni razlog što postoje i žrtve u Venecueli.
Organizacija američkih država (OAS), koju vode SAD, priznala je Huana Gaida za “prelaznog predsednika”, ne priznajući legitimno izabranog Madura. Međutim, cela Južna Amerika je krajnje skeptična prema ovoj organizaciji. Poznati kolumbijski analitičar Pablo Hofre pojašnjava nemoć i beskorisnost Organizacije američkih država.
“Sirijski, libijski pa čak i severnokorejski scenariji su ovde nemogući. MERCOSUR i OAS se ne mogu smatrati nezavisnim telima s dovoljnim uticajem, sposobnim da išta promene. Makri i Temer, sada Bolsonaro, daleko su od ljudi koji bi mogli organizovati nešto ozbiljno i nikoga ne zanimaju , posebno zato što su njihovi poslovi i biografije krajnje netransparentni”, piše kolumbijski analitičar.
U Latinskoj Americi postoji još jedan celi planinski lanac. Zemlje poput Argentine, Brazila, gde su SAD nedavno izazvale smenu vlasti, poput robova podupiru bilo koju grupu iz Vašingtona. Zemlje koje imaju barem malo samopoštovanja čvrsto stoje na strani Madura, bilo direktno, poput Kube, Nikaragve i Bolivije, ili indirektno, kao Meksiko i Urugvaj.
“Evropa je glup kontinent koji je zaboravio što je suverenitet”
“Evropa se ne računa. To je glup kontinent, gde se samo povremeno sete da su nekada bile suverene države, uključujući i svetske sile. Zamislite, čak se i u Argentini stanovništvo protivi proameričkim marionetama na vlasti i sklonije je da sluša nacionalnog idola, fudbalera Diega Maradonu, nego svoju vladu. 24. januara slavni Argentinac je na Instagramu objavio svoju fotografiju s kapom u bojama nacionalne zastave Venecuele i napisao: “Ne nameravam da se menjam. Danas, više nego ikad, ja sam s predsednikom Nikolasom Madurom. Venecuelom upravljaju ljudi. Volim vas!”, podseća Pablo Hofre.
Iako to u Evropi ne znaju, Maradonine reči uzrokuju stvarne političke cunamije u mnogim zemljama Latinske Amerike. Latinoamerikanci obožavaju svoje fudbalske idole, a često njihovi fudbaleri, nakon završetka sportske karijere, postaju političari i zastupnici u parlamentima.
Ili jednostavno ostaju cenjeni članovi društva koje su vlasti prisiljene da slušaju. U tom delu sveta, ako želite da volite obične građane, morate voleti fudbalere. Morate se slikati s njima i pretvarati se da slušate idole masa.
Maradonu ne poznaje samo Latinska Amerika, on ima sledbenike i obožavatelje širom sveta. Maradona, priznat kao jedan od najboljih fudbalera XX veka, uvek je otvoreno izražavao svoju predanost levom političkom taboru.
Ima tetovaže s likom revolucionara Fidela Kastra i Ernesta Če Gevare. Maradona poznaje i mnogo važnih političara u Latinskoj Americi i drugim delovima sveta, a s nekima od njih je lični prijatelj. I ako Maradona tvrdi da “ljudi vladaju u Venecueli”, budite sigurni da će mu ogromna višemilionska vojska fudbalskih navijača u Latinskoj Americi, Evropi, Aziji i Africi verovati. Maradoni sigurno više nego američkom Stejt Departmentu.
Rusija, Kina i Iran su rekli svoje, ali bez puno pompe
Kina i Rusija su upozorile Vašington da se ne meša u unutrašnje poslove Venecuele. Iran, čak i Turska, su izrazili jasnu potporu predsedniku Maduru. Rusija je čak upozorila Sjedinjene Države na vojnu intervenciju u Venecueli, jer se već nekoliko meseci priča kako Vašington priprema vojnu operaciju kako bi zbacio vladu “čavista”.
Izjave ruskog predsednika Vladimira Putina i ministarstva spoljnih poslova Rusije u poslednjih nekoliko dana su neprestano emitovali i prenosili brojni ruski mediji, televizijski kanali. Ništa se ne može dodati i komentisati i sve je tako jasno u ruskom stavu.
Manje se spominju reakcije Kine i Irana. 24. januara je kinesko ministarstvo spoljnih poslova izjavilo kako se Peking protivi mešanju u unutrašnje poslove Venecuele, pozivajući sve zemlje da poštuju suverenitet ove zemlje.
“Uvek se pridržavamo načela neuplitanja u unutrašnje poslove drugih zemalja i protivimo se bilo kakvom uplitanju u unutrašnje poslove Venecuele”, poručio je Peking.
Prema nekim izveštajima, zbog situacije u Latinskoj Americi je održana posebna sednica Centralnog komiteta KP Kine. To treba proveriti, ali je sigurno da je zanimanje za situaciju u Venecueli od vrha kineskih komunista vrlo verovatno i opravdano.
Istog dana, 24. januara, glasnogovornik iranskog ministarstva spoljnih poslova Baram Kasemi je izrazio podršku svoje zemlje venecuelanskom narodu i vladi protiv “bilo kakvog stranog uplitanja” u unutrašnje poslove te latinoameričke zemlje.
“Islamska Republika Iran podržava vladu i narod Venecuele u otporu bilo kakvom stranom uplitanju u njihove unutrašnje poslove ili bilo kakvih nezakonitih radnji, kao što su pokušaji organizovanja državnog udara i sankcionisanja celog naroda”, kazao je Kasemi u posebnom dokumentu iranskog ministarstva spoljnih poslova.
“Nadamo se da će sve političke razlike ili probleme u Venecueli rešiti ljudi i vlada zemlje, što je pre moguće, donošenjem zakonskih i mirnih odluka”, rekao je Kasemi i dodao kako Teheran smatra da su događaji u Venecueli posledica američkog uplitanja u unutrašnje poslove zemlje.
Ovde vidimo gotovo iste komentare o Venecueli koji su došli iz Rusije i Irana, što je jedan od niza dokaza o savezničkim odnosima Teherana i Moskve. Svet se još jednom uverio da je, nakon postizanja nuklearnog sporazuma, razvoj odnosa između Irana i Rusije u političkoj i bezbednosnoj sferi bez presedana, kao što je preneo iranski Mehr News.
Iranski mediji su istakli da se izjava iranskog ministarstva spoljnih poslova pojavila odmah nakon što se vođa “venecuelanske opozicije” Huan Gaido proglasio “privremenim predsednikom”, nakon čega je dobio podršku Vašingtona i mnogih latinoameričkih zemalja i što je podstaklo predsednika Nikolasa Madura da prekine odnose sa Sjedinjenim Državama. Reakcija Irana je sasvim razumljiva i očekivana.
Čak i u Kolumbiji, koja je potpuno podređena Vašingtonu, postoje hrabri stručnjaci koji govore o tome što se zapravo događa u Venecueli.
Evo šta je kolumbijski analitičar Pablo Hofre napisao u novinama El Ciudadano: “Zemlja kojom vlada Nikolas Maduro ima važan geopolitički značaj, tako da niko ne bi trebalo da bude iznenađen oživljavanjem aktivnosti različitih država koje imaju svoje interese u ovoj regiji. To se uglavnom odnosi na tri supersile – SAD, Kinu i Rusiju.
Kina i Ruska Federacija su uložile znatnu količinu novca u Venecueli, posebno u sektore poljoprivrede, proizvodnju nafte, naoružanje i industriju, ali se njihova aktivnost ne objašnjava samo time, već i pokušajima Sjedinjenih Država da izguraju rivale i uspostave punu dominaciju u regiji.
Danas se predati Sjedinjenim Državama znači zatvoriti vrata budućnosti. Teško da Vašington želi da dođe u Latinsku Ameriku samo na neko vreme. Amerikanci nastoje da se ne primeti njihov interes i deluju kroz OAS. Reakcija Rusije i Kine spolja izgleda gotovo neprimetno.
Ni jedna ni druga zemlja nisu glasno iznele tvrdnje koje bi ukazivale na moguću pomoć sadašnjoj vladi, ne samo ekonomskim nego i vojnim metodama. Međutim, stvarne akcije Ruske Federacije i Kine nam dopuštaju da shvatimo da one neće odustati od svog statusa u Venecueli. Rusi ne govore mnogo, ali deluju. I sami su pod američkim sankcijama i znaju kako da se bore protiv toga”.
[adsenseyu4]
Kako su ranije preneli mediji, dva ruska strateška bombardera Tu-160 su nakon dugog leta sletela u Karakas. Pratile su ih posade ruskih avionskih snaga u avionima An-124 i Il-62. Kasnije su čak leteli zajedno s venecuelanskim vazdušnim snagama. Bilo je i naslova da su venecuelanske snage protivazdušne odbrane “počele da govore ruski” i tako dalje, a kasnije je na međunarodni aerodrom glavnog grada Venecuele sleteo ruski “putnički avion” Boing 777, ali bez podataka o putnicima.
Još više problema je Sjedinjenim Državama prouzrokovala izjava iranskog ministra odbrane generala Amira Hatamija da je njegova zemlja “spremna da prenese svoje odbrambeno iskustvo u Venecuelu”. Hatami je, kao deo velike iranske delegacije, došao u januaru u Karakas kako bi prisustvovao ceremoniji inauguracije Nikolasa Madura.
“Američki vladari su zbog svog imperijalnog duha neprijateljski raspoloženi prema slobodnim i suverenim vladama i narodima, a Iran je odlučan u razvijanju i produbljivanju svojih odnosa sa suverenim zemljama sveta, uključujući Venecuelu”, rekao je general Amir Hatami.
Ministar odbrane je obećao Maduru potporu iranskih oružanih snaga, naglašavajući potrebu jačanja nivoa saradnje između dveju zemalja u različitim područjima.
Nikolas Maduro je tada rekao kako 40 godina nasilnih akcija Sjedinjenih Država protiv naroda Irana nisu dale nikakve rezultate, a Iran je, odupirući se i fokusirajući se na svoje unutrašnje sposobnosti, danas napredna zemlja u svim sferama, posebno u odbrani.
Napominjemo da međusobni interesi Venecuele i Irana nisu novost i konvergencija između dve zemlje i otpor Vašingtonu je počeo još 2005. godine. Iako su i ranije sarađivali, Karakas i Teheran 2005. uzimaju kao novo polazište u razvoju bilateralnih odnosa, jer je tada između dve zemlje zaključeno 26 sporazuma o saradnji na različitim područjima.
Dakle, pažljivi posmatrači i svet, ne uključujući međunarodnu zajednicu Sjedinjenih Država i vazalskih zemalja, jasno razumeju da u Venecueli nema nikakve revolucije, već svedočimo pokušaju državnog udara i prenosu vlasti u ruke američkih marioneta. Zašto kažemo da “svet razume”? Naime, ako Rusija, Kina i Iran tako misle, a njima dodamo Indiju, čak i Tursku, onda je gotovo polovina sveta protiv Sjedinjenih Država i protiv američkih marioneta u Venecueli.
Još nekoliko reči o posebnom karakteru iransko-venecuelanskih odnosa i posebnom interesu Irana za ovu latinoameričku zemlju. Prisutnost predstavnika Irana na inauguraciji venecuelanskog predsednika Madura podseća nas na istoriju odnosa između dve, naizgled, različite zemlje smeštene na različitim kontinentima.
Učestvovanje delegacije Islamske Republike na ovoj ceremoniji, posebno ministra odbrane, predlaže dalekosežne planove dugogodišnjih partnera. Podsetimo da je prvi od latinoameričkih vođa koji su se približili Iranu bio pokojni venecuelanski predsednik Ugo Čavez, koji je došao na vlast u februaru 1999. godine.
Na početku je to bio interes, diktiran čisto pragmatičnim razmatranjima, budući da je među prioritetnim koracima na međunarodnoj sceni bila potreba da se reformiše Organizacija zemalja izvoznica nafte (OPEC), koju je stvorila Venecuela kako bi u svetlu stvaranja novog ekonomskog poretka konsolidovala ovu grupu zemalja.
Do trenutka kada je Čavez preuzeo dužnost, OPEC je, iako je imao uticajnu strukturu, prolazio teško razdoblje. Nakon što je odlučio da drugi kongres ove organizacije održi u Karakasu, kako bi mu dao dodatni podsticaj, bivši vođa Venecuele odlazi u službenu posetu u sve zemlje članice grupe, uključujući Iran.
Od tada je Čavez u Teheranu bio najmanje šest puta. Odnosi su se posebno približili nakon izbora iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada, kojeg je čitav svet doživljavao kao oštroumnog, čak i “revolucionarnog” antiameričkog i anticionističkog lidera.
Podsetimo na samo dve izjave pokojnog venecuelanskog predsednika o izraelskom sukobu s Palestincima. 28. novembra 2009. godine, pozdravljajući šefa Palestinske nacionalne autonomije (PNA) Mahmuda Abasa u Karakasu, pukovnik Čavez je izjavio: “Od prvog dana Bolivarske revolucije, Venecuela je stala na stranu Palestine i borbe palestinskog naroda protiv američkog carstva i njegovih sluga.
Još jednom, u Karakasu, ponovo potvrđujemo naše obaveze u podršci Palestincima, našu solidarnost s borbom palestinskog naroda za obnovu njegovih prava i stvaranje palestinske države sa svojim glavnim gradom svetim Jerusalimom.”
Druga epizoda se dogodile 22. septembra 2011. godine, kada je Čavez od glavnog sekretara Ujedinjenih nacija Ban Ki-Muna u pripremu za raspravu na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti zatražio hitno priznavanje PNA kao nezavisne države.
Čavez je u svom obraćanju svetskoj zajednici rekao: “Priznanje Ujedinjenih nacija biće istorijski korak za palestinski narod koji godinama trpi ugnjetavanja. U poslednjih nekoliko dana je Vašington više puta ponovio da će staviti veto na rezoluciju Saveta bezbednosti, ali za ovu odluku postoji zagarantovana većina u Generalnoj skupštini. To znači da će samo jedan deo palestinske želje za nezavisnošću biti blokiran, i to je sve.
Kao što znamo, carstvo Sjedinjenih Država, kao što čini i u drugim sličnim slučajevima u svetu, ponaša se vođeno dvostrukim moralom. Deluje protiv Libije, a s druge strane Izraelu dopušta da čini sve što želi. Sjedinjene Države su postale glavne pristalice holokausta kojeg cionistički barbari sprovode nad palestinskim narodom.”
Izjave Madurovog prethodnika, pukovnika Čaveza, jasno pokazuje zašto Sjedinjene Države i Zapad uopšte “kažnjavaju” Venecuelu, a možemo pretpostaviti da Izrael deluje “iz senke”. Postaje sasvim jasno i zašto su Venecuela i Iran tako snažno jačali odnose sve ove godine. Čavez je Islamsku Republiku uvek smatrao modelom narodne demokratije i naglašavao da su obe zemlje deo “ujedinjenog fronta borbe protiv imperijalizma, sile koja pokušava da pogazi identitet i pravo na samoodređenje naroda”.
U martu 2005. je tadašnji iranski predsednik Mohamad Hatami posetio Venecuelu. Kontakti između najviših funkcionera, ministara i članova parlamenta su postali redovni. Tokom poseta je potpisano dodatnih 70 protokola na 270 postojećih sporazuma u području industrije, poljoprivrede, energetike i transfera tehnologije.
Iran je u Venecueli izgradio postrojenja za sklapanje automobila, traktora, poljoprivrednih mašina i bicikala, fabrike mleka i druge objekte. S druge strane je značajna količina benzina isporučena Iranu. U budućnosti je nameravao da oštro poveća iranska ulaganja u Venecueli. Energija je postala ključno područje saradnje između Venecuele i Irana.
“Nadamo se da će iranske naftne kompanije pokrenuti aktivnosti na rečnom pojasu Orinoko”, naglasio je Čavez u društvu gosta koji je bio prisutan na početku ceremonije bušenja u Anzoategui.
Brzo približavanje dve države i njihovih vođa, koje je preraslo u blisko prijateljstvo, uz saradnju unutar OPEC-a kako bi se održale visoke cene nafte, temeljilo se na suprotstavljanju zajedničkom američkom neprijatelju. Nazvali su Vašington svetskim žandarom, optužili ga za hegemonju, nametanje vlastitih pravila i vlastitog modela društvene strukture koja uništava izvorne civilizacije. Rukovodstva Irana i Venecuele su bila ujedinjena na svim prestižnim forumima.
S obzirom na Čavezov anticionizam može se pretpostaviti da su se Karakas i Teheran dobro razumeli u okviru palestinskog problema. Čavez je stalno naglašavao: “Venecuela će uvek i svuda biti zajedno s Iranom, u bilo kom trenutku i bilo kojoj situaciji”. Ahmadinedžad je uvek ponavljao: “Iran i Venecuela stoje jedno pored drugog i podržavaju jedni druge. Osećam da sam upoznao brata i čoveka s kojim sam u istom rovu.”
Toplo prihvaćajući predsednika Hatamija, Čavez je zapretio: “Ako se Sjedinjene Države usude da bombarduju iranska nuklearna postrojenja, izgubiće isporuke venecuelanske nafte.” Naravno, Venecuela je podupirala i podupire iransko pravo na razvoj nuklearne energije u miroljubive svrhe.
Postoji i ideološka pozadina rastućeg međusobnog razumevanja. Sam Maduro, dok je bio predsednik parlamenta, kada je posetio Teheran u aprilu 2005. godine, naglasio je: “Venecuela i druge zemlje kontinenta nastoje da iskoriste iskustvo Islamske revolucije. Iran može otvoriti put za prisniju saradnju između revolucionarnih grupa Bliskog istoka i Latinske Amerike.”
U februaru 2017. u Teheranu su funkcioneri Venecuele pozvani na veliku međunarodnu konferenciju “Zajedno pomozimo palestinskoj intifadi”, koju je organizovao iranski parlament. Tada su brojne delegacije latinoameričkih zemalja došle u Iran i toplo su primljena u Teheranu. Zapravo se može govoriti o ideološkom jedinstvu kojem je temelj suprotstavljanje američkoj spoljnoj politici protiv Irana i protiv cele Latinske Amerike.
Sada, kada su se odnosi između Sjedinjenih Država i Irana oštro pogoršali, nakon brojnih napada Donalda Trampa koji nije priznao legitimnost nuklearnog sporazuma kojeg je Teheran zaključio sa “šestorkom”, a još više nakon povlačenja Vašingtona iz ovog međunarodnog ugovora, stvoreni su objektivni i subjektivni preduslovi za još jaču interakciju između Irana i Venecuele.
Nepotrebno je reći da je Venecuela takođe pod pritiskom Vašingtona, koji taži da suverena latinoamerička zemlja sprovede “dugotrajne reforme koje će zemlju izvesti iz društvene i ekonomske krize”. Koliko su te reforme dobra donele može se videti na primeru Ukrajine.
One u suštini znače potpunu i bezuslovnu predaju zemlje i njenog bogatstva inostranim vladarima. Naravno, Amerikanci i njihove vodeće energetske kompanije bi bili presrećni ovim scenariom. Ali nafta nije jedini cilj. Poznato je da američka administracija i Izrael sumnjaju da venecuelanske vlasti finansijski pomažu libijski Hezbolah. Iransko rukovodstvo snažno upozorava Vašington da će, ako se pritisak nastavi, biti velikog porasta problema u Beloj kući i vrlo verovatno u celim Sjedinjenim Državama.
Međutim, Iran i ne skriva da će se svi oni koji podržavaju samoproglašene “revolucionarne pokrete” i terorističke grupe kao što je Modžahedin e-Kalk (MEK), uključujući i evropske zemlje, suočiti s odgovarajućim koracima Teherana.
Iran se zaista nada proširenju vojne saradnje sa Venecuelom. S tim u vezi je posebnu pažnju privukla hitna poseta ruskih aviona Tu-160 latinoameričkoj zemlji. Potom, na sastanku s venecuelanskim kolegom Vladimirom Padrinom Lopezom, iranski general Hatami, iako je usred civila delovao poput “crne ovce”, izgledao je samouvereno i nepokolebljivo.
Nije isključeno da su tokom pregovora postignuti konkretni sporazumi. Što se tiče glasina o navodnoj izgradnji iranskih vojnih baza, prema ustavu koji je na snazi u Venecueli, tako nešto je nemoguće podići na teritorij latinoameričke zemlje. Međutim, ne smemo zaboraviti da je 2017. godine, na inicijativu Madura, osnovana Nacionalna ustavotvorna skupština s ciljem uvođenja temeljnih izmena i dopuna temeljnog zakona zemlje.
Treba spomenuti još dve izjave. Venecuelansko ministarstvo nafte je 24. januara saopštilo kako smatra da je Nikolas Maduro, izabran na prevremenim izborima u maju 2018. godine, jedini legitimni predsednik Venecuele.
To je vrlo važno, jer vlasnici nafte u Venecueli ne žele da ispadnu iz tržišne trke i iz energetskog sektora, čak i ako Sjedinjene Države, Zapad, Izrael i njihovi vazali u nedogled budu podržavali samoproglašene “revolucionare” u Karakasu. Važno je napomenuti da je, prema različitim procenama, Venecuela svetski lider u dokazanim naftnim rezervama.
Nažalost, ekonomija Venecuele u velikoj meri zavisi od proizvodnje nafte, koja daje 95% prihoda od izvoza, više od 50% prihoda državnog budžeta i čini oko 30% BDP-a.
25. januara je Hezbolah, zapravo glavna politička snaga Libana, jer je pobedio na poslednjim parlamentarnim izborima, saopštio: “Stranka oštro osuđuje pokušaj državnog udara protiv legitimne vlade zemlje, kojeg su podržale Sjedinjene Države. Celi svet shvata da cilj američke intervencije nije da zaštiti demokratiju i slobodu, nego da kontroliše resurse zemlje, i tako kazni države koje brane svoj suverenitet. Hezbolahova izjava je prikladna za razmatranje službenog stava, ako ne vlade, onda svakako libanskog parlamenta.”
Još uvek je teško predvideti rasplet i ishod destabilizacije u Venecueli, ali je već svima jasno da se izvorni plan Sjedinjenih Država i njegovih saveznika urušio. Ni vojska, ni glavne jedinice Nacionalne garde, niti vlasnici nafte nisu stali na stranu “uličnih revolucionara”.
Rusija, Kina i Iran predvode grupu zemalja koje nisu želele da izdaju Venecuelu. A ko će se sada “srušiti”? Maduro ili Tramp, budući da se plan za rušenje vlade u Venecueli lično pripisuje predsedniku Sjedinjenih Država? U Sjedinjenim Državama je tek završila privremena blokada vlade, ali raskol s Kongresom nije prevladan. Sva zbrka oko Venecuele i Madura u Vašingtonu može dovesti do novih podela. Osim toga, Donald Tramp je svojim biračima obećao da neće započinjati još jedan rat, a stvari u Venecueli nisu tekle po plani i da bi dobio ovu bitku preostala mu je samo vojna opcija.
Međutim, velika evroazijska trojka koju čine Rusija, Kina i Iran imaju svoju taktiku i strategiju kako da se nose sa problemom u Venecueli i pomažu Karakasu da savlada sukob s uličnim pučistima, iza kojih stoje SAD.
(logicno.com)
