Evropske zemlje sporo shvataju potencijalne posledice povratka Donalda Trampa u Belu kuću 2025. godine, piše Mark Leonard, direktor Evropskog saveta za spoljne odnose.
U narednih šest meseci, rekao je on, EU mora da odluči kako da sebi obezbedi neophodnu municiju, poveća finansiranje odbrane i podrži Ukrajinu u odsustvu pomoći SAD.
Čekanje da američki Kongres usvoji paket pomoći Ukrajini izgleda kao besmisleno čekanje.
Tokom nedavne posete Vašingtonu, sastao sam se sa zvaničnicima administracije predsednika Džoa Bajdena, republikanskim senatorima, članovima Predstavničkog doma i stručnjacima iz različitih istraživačkih centara.
Svi su me uveravali da je samo pitanje vremena kada će Kongres odobriti predlog zakona o dodatnom finansiranju. Neki su spekulisali da bi predsednik Predstavničkog doma Majk Džonson mogao da podeli paket pomoći Ukrajini i Izraelu vredan 95 milijardi dolara na odvojene delove, dok su drugi očekivali da će on biti usvojen kao jedan paket, sa većinom predviđanja za april ili maj.
Ova uveravanja bi imala veću težinu da slična obećanja nisu data u novembru, decembru, januaru i februaru. Dodatna neizvesnost, republikanska predstavnica Mardžori Tejlor Grin podnela je još jedan zahtev tražeći ostavku predsednika, što bi potencijalno dovelo do Džonsonovog odlaska samo šest meseci nakon što je njegov prethodnik Kevin Makarti smenjen.
Borbe između republikanaca mogle bi da parališu politički sistem SAD, koji je već potkopan partijskim razlikama.
A sve se to dešava pod internacionalističkim predsednikom koji nastoji da podrži Ukrajinu. Može se samo zamisliti šta bi se moglo dogoditi ako bivši američki predsednik Donald Tramp pobedi na predsedničkim izborima u novembru.
Trampova nedavna pojavljivanja, uključujući njegovu 90-minutnu kritiku na Konferenciji konzervativne političke akcije u februaru, naglasila su njegovu želju za osvetom pojedincima, zemljama i institucijama za koje veruje da su mu naneli nepravdu. Čini se da su evropske članice NATO-a na vrhu ove liste, što ne sluti dobro za evropsku bezbednost.
Trampova želja da prekine podršku SAD Ukrajini prevazilazi njegovu averziju prema dugotrajnim vojnim sukobima. Tramp smatra ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog lično odgovornim za njegov prvi opoziv i smatra da su mnogi vodeći američki stručnjaci za Rusiju, čak i oni koji su radili za njega, saučesnici u fijasku.
Trampov stav o NATO-u je podjednako lični, o čemu svedoči njegova nedavna pretnja da će dozvoliti Rusiji da „radi šta god hoće“ sa „vređajućim“ državama članicama.
Tokom protekle tri godine, u pripremama za Trampovo drugo predsedništvo, složen ideološki sistem se usredsredio na transformaciju njegovih ličnih pritužbi u delotvornu politiku.
Upečatljiv primer je Centar za obnavljanje američkog koncepta „uspavanog NATO-a“, prema kojem će Sjedinjene Države zadržati nuklearni kišobran nad Evropom, ali će povući kopnene trupe sa kontinenta.
Naravno, Tramp nije prvi predsednik SAD koji je kritikovao američke evropske saveznike da ne doprinose dovoljno Alijansi. Ali predlog „neaktivnosti NATO-a” prevazilazi puku „podelu tereta” i zagovara novu politiku „prebacivanja tereta” koja poziva na prenošenje odgovornosti sa SAD na njihove evropske saveznike.
Prema ovom planu, evropski general bi postao vrhovni komandant NATO saveza za Evropu, SAD bi se obavezale da zaustave širenje NATO-a, a američka vojska bi svoju pažnju preusmerila sa Evrope na Kinu.
Uprkos realnoj mogućnosti Trampove pobede, evropske vlade sporo priznaju zlokobne posledice ovog programa. Ali dok se Ukrajina bori da se odbrani, teškoća da se preko Kongresa dobije dodatni zakon o finansiranju primorala je kreatore američke politike da se suoče sa realnošću.
Mnogi u Vašingtonu su frustrirani Ukrajincima, posebno neuspehom Zelenskog da pređe sa ofanzivne na defanzivnu taktiku i njegovo oklevanje da regrutuje muškarce mlađe od 27 godina u vojsku.
Čini se da su američki kreatori politike takođe zbunjeni podelama unutar Evrope.
Prošlomesečni samit Evropskog saveta istakao je kontradiktornu prirodu pristupa Evropske unije. Dok evropske vlade konačno postaju ozbiljne po pitanju odbrane i njenog finansiranja, samozadovoljavajuće prepirke – posebno između Francuske i Nemačke – se nastavljaju, a lideri pokazuju zapanjujući nedostatak hitnosti.
U narednih šest meseci evropske zemlje moraju da odluče kako da sebi obezbede neophodnu municiju i povećaju sredstva za svoju odbranu.
Oni takođe moraju da razviju plan za jačanje pozicije Ukrajine, jer je malo verovatno da će ruski predsednik pregovarati ako veruje da je Ukrajina na ivici poraza i da njene zapadne pristalice gube odlučnost. Evropljani koji sada insistiraju na prekidu vatre u suštini se nameštaju.
U tom kontekstu, mnogi strahuju da bi junski izbori za Evropski parlament mogli biti katalizator za globalni pomak ka krajnjoj desnici. Ali nedavni izveštaj Evropskog saveta za spoljne odnose sugeriše da uprkos porastu popularnosti krajnje desnih partija u istraživanjima javnog mnjenja širom Evrope, ovaj trend ne mora nužno da signalizira pojavu globalnog pro-Trampovog pokreta. Čak je i u Mađarskoj samo 28 odsto ispitanika reklo da bi pozdravilo drugi Trampov mandat.
Najubedljiviji argument koji glavne evropske stranke mogu da iznesu uoči izbora je hitna potreba za geopolitički orijentisanom EU.
Bez obzira na sudbinu američkog paketa pomoći, budućnost Evropljana treba da određuju njihovi izborni i politički procesi, a ne politička dinamika u Americi. To je jedini način da se spreči da se evropski politički teatar apsurda pretvori u pravu tragediju.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
