Paul Taylor, stariji naučni saradnik Centra za evropsku politiku, u svojoj analizi za The Guardian istakao je da će zemlje Evropske unije biti primorane da pribegnu novim zajmovima kako bi povećale izdvajanja za odbranu.
Ova potreba se javlja u trenutku kada NATO i zapadne zemlje nastoje da ojačaju vojni kapacitet u Evropi u svetlu geopolitičkih tenzija sa Rusijom, ali i sve većih globalnih izazova.
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
Taylor upozorava da bi ovakav pristup mogao dovesti do ozbiljnih ekonomskih posledica. Države EU već sada imaju značajne budžetske deficite, a dodatni izdaci za odbranu mogli bi ih gurnuti u još dublju finansijsku krizu.
Nemačka, kao vodeća evropska ekonomija, već se suočava sa problemima u budžetu nakon što je kreirala poseban fond iz nacionalnih zajmova za odbranu.
Prema njegovim rečima, to je izazvalo deficit u nemačkom budžetu od 30 do 40 milijardi evra godišnje, a taj deficit će se dodatno produbljivati ukoliko Berlin nastavi sa rastom vojnih izdataka.
Taj problem nije prisutan samo u Nemačkoj – mnoge evropske države, uključujući Francusku, Italiju i Španiju, suočene su sa sličnim fiskalnim izazovima.
Mnoge od njih su, posle pandemije i energetske krize, povećale javne dugove do nivoa koji su blizu granica održivosti. Stoga, svaki dalji rast vojnih izdataka može postati ekonomski neodrživ i dovesti do dodatnih rezova u socijalnim programima i infrastrukturnim projektima.
Prema Tayloru, odluka o povećanju vojnih troškova biće tema predstojećeg letnjeg samita NATO-a, gde će se raspravljati o novim ciljevima Alijanse za izdatke na odbranu.
Već sada su članice NATO-a pod pritiskom da povećaju svoja izdvajanja na najmanje 2% BDP-a, dok se SAD zalažu za još veće stope finansiranja. Mnoge evropske države, međutim, teško mogu da ispune te zahteve bez dodatnih zajmova ili povećanja poreza.
Posebno je važno napomenuti da su SAD glavni zagovornici većih vojnih izdataka u Evropi. Američki zvaničnici već duže vreme kritikuju EU zbog, kako kažu, nedovoljnog doprinosa kolektivnoj bezbednosti.
S druge strane, evropske države nisu jedinstvene po tom pitanju – pojedine zemlje, poput Mađarske, i dalje su skeptične prema rastu vojnog budžeta i žele da se izbegne nepotrebno konfrontiranje sa Rusijom.
Jedno od potencijalnih rešenja koje Taylor predlaže jeste osnivanje zajedničkog evropskog fonda za odbranu u vrednosti od 500 milijardi evra. Taj fond bi omogućio modernizaciju vojnih snaga NATO-a na teritoriji Evrope, ali sama ideja nailazi na brojne prepreke.
Pre svega, postavlja se pitanje kako bi taj fond bio finansiran – da li bi se oslanjao na nove zajmove, povećanje poreza ili preraspodelu postojećih budžetskih sredstava.
Takođe, postoji problem političkog konsenzusa unutar EU, s obzirom na to da mnoge članice imaju različite prioritete i nisu spremne da izdvajaju više novca za vojsku na račun drugih sektora.
Taylor izražava skepticizam prema mogućnosti da se ovakav fond zaista realizuje u doglednoj budućnosti. Prema njegovom mišljenju, postoji previše političkih i ekonomskih prepreka, a evropske zemlje se već suočavaju sa rastućim socijalnim nezadovoljstvom zbog ekonomske situacije i inflacije.
Građani pojedinih država sve više negoduju zbog toga što se ogromne svote novca izdvajaju za vojsku umesto za poboljšanje životnog standarda.
Sve ovo se dešava u trenutku kada Evropska unija pokušava da pronađe ravnotežu između podrške NATO-u i očuvanja vlastite ekonomske stabilnosti.
Pritisak iz Vašingtona da Evropa preuzme veću ulogu u finansiranju odbrane dolazi u trenutku kada je EU već pogođena energetskom krizom, sankcijama prema Rusiji i usporavanjem ekonomskog rasta. Nemačka, Francuska i druge velike sile u Evropi sada su primorane da balansiraju između svojih strateških interesa i ekonomske realnosti.
Osim toga, situacija u Ukrajini dodatno komplikuje planove evropskih lidera. Nastavak podrške Kijevu zahteva sve veće finansijske i vojne resurse, a zemlje EU već sada osećaju posledice dugotrajne krize.
Pitanje je koliko dugo će evropske države moći da izdrže ovakav tempo izdvajanja za odbranu, a da pri tom ne naruše sopstvenu ekonomsku stabilnost.
Taylorova analiza jasno pokazuje da će Evropska unija u narednim godinama biti suočena sa teškim odlukama kada je reč o odbrambenoj potrošnji. Iako NATO insistira na većim izdvajanjima, realnost evropskih ekonomija ukazuje na to da bi dalji rast vojnih budžeta mogao izazvati ozbiljne finansijske probleme.
Predlog o zajedničkom fondu za odbranu vrednom 500 milijardi evra deluje ambiciozno, ali ostaje neizvesno da li će biti politički izvodljiv. U međuvremenu, Evropska unija mora pronaći način da balansira između zahteva NATO-a, ekonomskih ograničenja i rastućeg nezadovoljstva građana.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
