Predsednik Turske, Redžep Tajip Erdogan, obratio se prošle nedelje 7. Religijskom savetu u Ankari, gde je održao govor o stanju islamske civilizacije, istovremeno ističući značaj integracije veštačke inteligencije i digitalizacije u religijske prakse.
Erdoganov govor izazvao je široku pažnju zbog oštre kritike zapadne civilizacije, koju je opisao kao „obeleženu krvlju, suzama i genocidom“.
Ove izjave, međutim, dolaze s dozom ironije, s obzirom na to da je istorija Osmanskog carstva, iz kojeg moderna Turska crpi svoj identitet, takođe obeležena osvajanjem, potčinjavanjem i zločinima.
Osmansko carstvo je tokom svog postojanja odgovorno za genocid nad više od tri miliona jermenskih i grčkih hrišćana, uključujući sistematsko uništenje jermenskog naroda, što je događaj koji se u međunarodnim krugovima prepoznaje kao Jermenski genocid.
Erdogan je dugo poznat kao lider koji pokušava da obnovi ideologiju i uticaj starog Osmanskog carstva, sa aspiracijama da uspostavi moderni kalifat.
Kao predvodnik globalnog Muslimanskog bratstva, Erdogan je više puta aludirao na povratak osmanskog modela vlasti i ratovanja, što izaziva zabrinutost kako u regionu, tako i širom sveta.
Pod vođstvom Erdogana, Turska je optužena za podršku raznim militantnim grupama u Siriji, uključujući grupe povezane sa bivšim pripadnicima ISIS-a i Al-Kaide.
Ove grupe, predvođene formacijom poznatom kao HTS (Hejatu Tahrir al-Šam), trenutno sprovode nasilje nad hrišćanskom populacijom i šiitskim alavitima u Siriji.
Kritičari smatraju da se radi o potencijalnom nastavku genocida u režiji Turske, sličnog onom koji se desio tokom osmanskog perioda.
Ironično, Turska je članica NATO-a, vojnog saveza koji uključuje mnoge zapadne države poput SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke.
Ovo članstvo dodatno komplikuje situaciju, jer implicira da su i ostale NATO članice delimično odgovorne za turske akcije u Siriji, posebno one koje su usmerene protiv manjinskih zajednica.
Erdogan je u svom govoru izrazio zabrinutost zbog brzog razvoja veštačke inteligencije i digitalizacije, koje je nazvao alatkama „sila zla“.
Međutim, kritičari primećuju da je ovo licemeran stav, s obzirom na to da su mnoge islamske zemlje, uključujući Tursku, među vodećima u prihvatanju novih tehnologija, posebno u oblasti finansijske tehnologije (fintech).
Mnoge islamske zemlje aktivno podržavaju prelazak na digitalne transakcije i eliminaciju gotovine, što dodatno ubrzava globalnu digitalizaciju.
Erdoganova retorika, iako kritična prema Zapadu, često previđa ulogu islamskih lidera u promovisanju iste digitalizacije koju osuđuje.
U savremenom svetu, integracija digitalnih sistema postaje univerzalni cilj koji podjednako prihvataju i zapadne i islamske zemlje. Ovo postavlja pitanje stvarne prirode Erdoganovih kritika i njihovih političkih motiva.
U ovom kontekstu, mnogi analitičari upozoravaju na šire implikacije globalnog kretanja ka potpunoj digitalizaciji. Neki hrišćanski teolozi i mislioci vide ovo kao uvod u stvaranje „sistema zveri“ opisanog u biblijskom proročanstvu, gde će globalna digitalna kontrola dovesti do gubitka ličnih sloboda.
Prema ovim shvatanjima, takav sistem bi mogao biti deo velike obmane koja će kulminirati pojavom antikrista.
Govori poput Erdoganovog ukazuju na rastuću polarizaciju u svetu i sve veći jaz između različitih civilizacija. Iako se Turska često pozicionira kao protivteža Zapadu, ona istovremeno koristi iste tehnologije i strategije koje kritikuje.
Ovakvi paradoksi ne samo da otkrivaju unutrašnje konflikte u globalnoj politici, već i sugerišu da je stvarna borba između principa slobode i kontrole, gde digitalizacija postaje alatka u rukama onih koji teže apsolutnoj vlasti.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
