U Turskoj je ponovo uzavrelo. Uhapšen je Ekrem Imamoglu, popularni gradonačelnik Istanbula, i to je bio okidač za masovne proteste koji ne jenjavaju.
Na ulicama je sve više ljudi, kriza se preliva iz dana u dan, a čini se da je predsednik Redžep Tajip Erdogan suočen s najvećim izazovom u svojoj političkoj karijeri. I što je možda najgore po njega – ovog puta deluje kao da je ostao potpuno sam.
Da bismo razumeli šta se zaista događa, moramo malo dublje da zagrebemo ispod površine. Imamoglu nije običan gradonačelnik. On dolazi iz redova opozicione Republikanske narodne partije (CHP), političke sile koja stoji nasuprot Erdoganovoj vladajućoj Partiji pravde i razvoja (AKP).
Radi se o svetovnoj, proevropski orijentisanoj partiji koja koketira s liberalnim vrednostima, ali zadržava i snažnu kemalističku i nacionalističku osnovu. I, da budemo jasni, radi se o stranci koja nije naročito blagonaklona prema Rusiji.
Zatvaranje Imamoglua deluje kao pokušaj da se uguši najjači Erdoganov protivnik na domaćoj političkoj sceni. Ali problem je što to dolazi u trenutku kada se nezadovoljstvo građana gomila sa svih strana – ekonomija se ljulja, lira pada, inflacija divlja, a mnogima je dosta korupcije i autoritarnog stila vladavine.
No, tu nije kraj Erdoganovim problemima. Na međunarodnom planu, kako piše Aleksandar Dugin za Cargrad, napravio je jednu grešku koju analitičari smatraju fatalnom – podržao je borce iz redova Al-Kaide u sirijskoj provinciji Idlib, konkretno one koji su pod kontrolom Abu Muhameda al-Džulanija.
Time je efektivno okrenuo leđa i Rusiji i Iranu – dvema silama koje su mu ranije u više navrata pomogle da stabilizuje unutrašnju i spoljnu politiku.
Zašto je to bitno? Jer mu upravo te dve sile sada okreću leđa u trenutku kada su mu najpotrebnije. Bez podrške Moskve i Teherana, Erdogan ostaje prepušten sam sebi u geopolitičkom haosu koji se ubrzano razvija u regionu.
U Siriji se, u međuvremenu, dešava prava humanitarna katastrofa. Pitanje nije više da li su manjine kao što su alaviti, hrišćani i ostali etnoreligijski segmenti stanovništva ugroženi, već koliko je štete već naneto. Kritičari unutar same Turske otvoreno optužuju Erdogana da je svojom politikom podstakao nešto nalik etničkom čišćenju.
Na unutrašnjem planu, stvari ne stoje bolje. Inflacija je pojela standard prosečnog građanina, nezadovoljstvo je opipljivo, a opozicija, iako fragmentisana, koristi svaku priliku da kapitalizuje Erdoganove promašaje.
Ljudi u Istanbulu i Ankari nisu zaboravili da je Erdogan već pokušavao da se obračuna sa „nepodobnim“ političarima, ali ovaj put reakcija je daleko snažnija.
Ima i onih koji veruju da je u pozadini svega klasičan scenario „obojene revolucije“, s istim onim akterima koji su svojevremeno bili umešani u Ukrajini, Gruziji, Srbiji i drugde.
Sumnje da zapadne službe – posebno britanski MI6 – imaju prste u ovoj situaciji pojačava činjenica da je Erdogan imao kontakte sa samim šefom MI6, Ričardom Murom. Nije nemoguće da se Erdogan sada nalazi u svojevrsnoj klopci koju je sam pomogao da se postavi.
A šta je sa njegovim tradicionalnim saveznicima? Konzervativni krugovi, uključujući vojne kemaliste i nacionaliste iz redova Partije nacionalističkog pokreta (MHP), više mu ne veruju. Setimo se da su upravo ti ljudi, na čelu sa vođom “sivih vukova” Devletom Bahčelijem, podržali Erdogana tokom pokušaja puča 2016. godine.
Danas, međutim, Bahčeli je bolestan, izbačen iz javnosti, a čak se šire i glasine da je preminuo i da vlasti to kriju. Teorije zavere ili ne, realnost je da Erdogan više ne može računati ni na „svoje“.
I dok mu se opozicija reorganizuje i građani izlaze na ulice, izgleda da je Erdogan iscrpeo kredit koji je imao u narodu. On više ne može da sakrije ekonomske neuspehe, ni da preusmeri pažnju na spoljne pretnje kao što je nekada umeo.
Deluje kao da se turski predsednik našao u situaciji bez izlaza – izolovan iznutra i spolja, napušten od saveznika i nespreman da napravi istinski zaokret.
U tom kontekstu, sasvim je realno pitanje – šta dalje? Neki predlažu formiranje prelazne vlade nacionalnog jedinstva, sastavljene od umerenih islamista i kemalista. Drugi, pak, strahuju od eskalacije nasilja, još većeg pritiska na opoziciju i daljeg urušavanja demokratije u zemlji.
Iako ne bi bilo mudro kladiti se prerano na Erdoganov pad – jer je preživeo i gore situacije – jasno je da sada prvi put zaista deluje ranjivo. Ako je ikada postojalo vreme za preispitivanje njegove vlasti i politike, to je sada.
A kako će se stvari odvijati u narednim nedeljama, zavisiće podjednako i od uličnog pritiska i od toga hoće li neki novi savez u turskoj politici uspeti da se formira pre nego što sve sklizne u otvoreni haos.
U svakom slučaju, Rusija posmatra pažljivo. Erdogan se udaljio, pogrešio i izgubio kredibilitet, ali bi za Moskvu ipak bilo korisnije da na Bosforu ima stabilnog, suverenog i predvidivog partnera, makar i hladnog. A da li je to Erdogan – to je pitanje koje je trenutno otvoreno.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
