“Niños Desaparecidos” je sinonim za decu koju je fašistička vojna hunta u Argentini ’70-ih i ranih ’80-ih otela njihovim “ideološki nepodobnim” ili likvidiranim roditeljima i dala ih porodicama koje su bile naklonjene režimu.
Proteklih godina se utvrdilo da su u tom razdoblju fašistički generali i pukovnici naredili otmice 30 000 dece, navodi grupa za ljudska prava Madres de Plaza de Mayo. Organizaciju su osnovale majke i bake nestalih koje su se protekle decenije svakog četvrtka sastajale kako bi marširale oko istoimenog trga u Buenos Airesu, tražeći da znaju sudbinu svoje dece.
[adsenseyu1]
Ali ovde govorimo o bivšoj vladavini fašističke vojne hunte i najgore diktature u istoriji Argentine, gde su ljudi nestajali svakodnevno, a generali su u dogovoru s režimom bliskim kardinalima, došli do rešenja da je najhrišćanskije ubiti ih uspavljivanjem neurolepticima i narkoticima i iz vojnih aviona baciti u međunarodne vode Atlantskog okeana. Otmice, mučenja, torture i likvidacije su bile svakodnevna pojava u Prljavom ratu koji se tada, u Latinskoj Americi, vodio uz blagoslov više američkih uprava.
Međutim, danas ponovo govorimo o Norveškoj, zemlji vladavine prava, demokratije i visokog standarda. Ali ispada da je Norveška gora od argentinske hunte, barem po broju otete dece koja su jednako ideološki nepodobna, ali po standardima neoliberalne ideologije koja se krije ispod maske ljudskih prava i prava dece.
Norveška služba Barnevernet je samo 2015. premašila neslavni rekord argentinske hunte i biološkim roditeljima je, često iz banalnih razloga, otela 36 800 dece. Do 2019. je ova brojka poprimila razmere zbog kojih bi trebalo da interveniše međunarodna zajednica, a Norveška da se proglasi fašističkom državom i osudi na vraćanje dece roditeljima i isplati novčane naknade, tako visoke, da očiste njihov Nacionalni fond, na kog je nacija otmičara dece tako ponosna i čuva ga za bezbednost budućih generacija.
Ovaj skandal je poznat godinama, ali Norveška i dalje krade njenu decu od njihovih roditelja, često imigranata, ali i od svojih državljana.
Nakon protesta i pobede porodice Bodnariu, koja je vratila petoro dece odvedenih od norveških socijalnih službi, usledile su pritužbe i novinarske istrage, a po prvi put se Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava složilo da ponovo ispita sličan slučaj.
Tužbu je Evropskom sudu za ljudska prava podnelo udruženje ADF International, čime su dokazani nedostaci sistema Barnevernet, koji deluje bez dokaza i tako čini najgoru nepravdu na svetu, jer se samo tako može nazvati otmica dece od bioloških roditelja i razdvajanje braće i sestara, dajući ih u različite udomiteljske porodice.
Nakon nedavnog izveštaja Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o alarmantnoj akciji Službe za zaštitu dece (CPS) socijalnih službi Norveške, koja svake godine otme hiljadu dece iz njihovih domova, po prvi put je Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava prihvatilo da preispita slučaj “Strand Loben protiv Norveške”, porodice koja je izgubila starateljstvo nad detetom.
To je bilo moguće zahvaljujući i međunarodnim protestima, koji su organizovale hrišćanske zajednice, nakon slučaja supružnika Bodnariu rumunskog porekla ali s prebivalištem u Norveškoj, kojima je 2015. godine zbog hrišćanskog obrazovanja oteto petero dece.
Konačna pobeda porodice je navela druge da svoje priče ispričaju novinarima, koji su se sada fokusirali na ovaj problem.
Među njima je i video pregled za 2016. godinu, koji je objavio nemački DwNewsu i najnoviji izveštaj koji je objavio BBC.
Norveška odvodi decu od porodice – A razlozi…?!
Iz prve istrage se pojavio slučaj porodice kojoj je ćerka oteta čim je rođena, zbog prošlosti njenog oca s drogom i zatvorom, bez uzimanja u obzir da čovek godinama živi drugi život, bez opijata i bez kontakta s kriminalom.
Dok je An Katrin Ekbo-Fangan, nekadašnja službenica norveške socijalne službe, objasnila za DwNews da je zbog problema sa savešću odustala od tod posla, jer nije mogla “što je moguće brže oteti decu do 18 godina iz kuće, bez rasprave i dati ih usvojiteljima ”.
Tada su postojali popisi “sumnjivih” pojedinaca samo zato što su bili “siromašni, bolesni, nezaposleni roditelji, porodice bez rodbine i drugo”, rekla je An Katrin Ekbo-Fangan.
Čak je i blago, gotovo bezbolno udaranje dece u nekoliko slučajeva bilo dovoljno da socijalna služba interveniše, naviknuta na korišćenje neuobičajenih metoda, odobrenih od strane sistema.
Čak je i intervjuisana Grogvig, žena zaposlena u norveškoj Kancelariji za socijalno staranje za decu, priznala da je normalno da se dogode sukobi između sistema i porodice stranog porekla, “jer Norvežani imaju vlastitu definiciju onoga šta je najbolje za dete”.
Ali to nije samo kulturološko pitanje. Norveški advokat Olav Silta je istakao da sistem deluje u suprotnosti s međunarodnim pravom i ne bi smeo da uzima decu iz domova, osim u ekstremnim slučajevima.
Iz mnogobrojnih priča se pokazalo da će, ako je osoba kao dete data udomiteljskoj porodici, a kasnije postane majka ili otac, biti nadzirana od socijalne službe koja joj može oduzeti bebu odmah nakon porođaja, bez drugih razloga. Ovaj začarani krug masovne otmice dece nadilazi bolesnu maštu argentinskih generala i uporediv je “pravilima i zakonima” nacističke Nemačke.
ADF International, koji se bori protiv ovog ovlašćenja država i predstavlja slučaj Strand Loben u Evropi, objašnjava preko advokata Lorenca Vilkinsona funkcionisanje norveške službe CPS.
“U izveštaju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, posebno iz paragrafa 16 do 23, se navodi da ovi slučajevi počinju kada neko pošalje obaveštenje službi za staranje o deci Barnevernet, a obaveštenje može doći od suseda, prijatelja ili rođaka, ali i od javnih vlasti kao što su učitelji, zdravstveno osoblje ili policijski službenici”, kaže Lorenc Vilkinson.
U izveštaju se takođe navodi da se broj obaveštenja povećava svake godine, “s nešto više od 37 000 u 2008. na nešto više od 58 000 u 2016. godini, a malo ih je odbijeno, tako da službe za čuvanje dece prikupe sve potrebne informacije, koristeći stručnjake kako bi “doneli informisanu odluku u roku od tri do šest meseci, u posebnim slučajevima, o merama koje treba sprovesti”.
Ova prva faza istrage, kaže se u izveštaju, “navodi se u mnogim porodicama kao najstresnija”, jer vizija koju imaju o Barnevernetu apsolutno nije pozitivna i mnoge porodice strahuju da će njihova deca biti oduzeta, posebno, ako nisu norveškog porekla.
Slučajevi mogu završiti intervencijama različitih vrsta, objašnjava Vilkinson, ali Barnevernet veruje da je najbolje dete oduzeti roditeljima, a istrage se moraju obratiti Županijskom odboru za socijalno staranje. Broj dece koja se oduzmu po primljenoj optužbi od bilo koga i za bilo šta, je između 2008. i 2012. godine povećan za 52%.
Ali zašto Barnevernet želi da oduzme decu iz njihovih domova uz nejasne optužbe koje su se često pokazale neosnovanima?
“Norveški zakon obično dopušta da se dete udalji od roditelja iz ozbiljnih razloga, ali budući da je odredba nejasna, bilo je mnogo kritika da Barnevernet uklanja decu sa slabim razlozima poput ovih: “moguće buduće emocionalne štete”, “nemogućnost utehe deteta”, “nemogućnost uspostavljanja pravila” ili “nedostatak roditeljskih veština”, kao što je navedeno u paragrafu 19. Stoga je krajem 2016. 1,1% dece u Norveškoj živelo izvan svog doma, kaže advokat Vilkinson.
Većina slučajeva se odnosi na strane porodice, a razlozi se uvek nalaze u izveštaju koji govori o kulturološkim razlikama koje navede Barnevernet.
Nadalje, u paragrafima 42 i 43 izveštaja koji je objavio PACE, otkriveno je da “se u većini zemalja povećao broj intervencija i odluka o uklanjanju i da je zabrinjavajuće što preventivni pristup u severnim evropskim socijalnim službama nije doveo do smanjenja operacija oduzimanja”.
[adsenseyu4]
Među ostalim razlozima koji dovode do otmica se pojavljuju “rastuća averzija prema socijalnim radnicima”.
Ali se govori o mogućoj “diskriminaciji” roditelja neaktivnih klasa, “siromašnih, neznalica i migranata”, kao i “roditelja sa istorijom duševne bolesti ili zloupotrebe droga ili kriminalne prošlosti”, pa čak i “verskih manjina”. Ima još toga, jer se pokazalo da se 20% socijalnih radnika ne izjašnjava.
Ako je porodica nevina, dete se ne vraća kući
Kako je onda moguće da u nekoliko slučajeva, kao što je ovaj koji je trenutno u fokusu, čak i ako optužbe protiv porodice padnu, deca ostaju u udomiteljskim porodicama?
Vilkinson to objašnjava na ovaj način: “Radno vreme roditelja je vrlo malo, kao što stoji u paragrafu 33, stoga, čak i ako optužbe padnu, opravdanje je sledeće: deca su se do sada nastanila u novom domu i stoga vraćanje njihovim porodicama nije u njihovom “najboljem interesu”. To se dogodilo i u slučaju Eve Mihalakove. Optužbe protiv njenog oca su pale, ali ona nije vraćena majci i ocu.”
Mnoge porodice tada se žale da su sudovi a priori na strani Barneverneta i Centra za decu za socijalno staranje.
Izveštaj govori upravo o tom problemu, tako da u 90% slučajeva Županijski odbori za socijalno staranje izvršavaju naloge Barneverneta, dok u 90% slučajeva to čine i žalbeni okružni sudovi.
Vrlo malo presuda se ukida ili barem preispita od strane Žalbenog i Vrhovnog suda. To sugeriše da sudovi vrlo nerado zauzimaju stavove protiv Barneverneta. Sve to pogoršava činjenica da pravno zastupanje roditelja i Barneverneta u praksi nije jednako niti pošteno.
Prema Vilkinsonu “nema dokaza da zaposleni CPS-a primaju bonuse, ali su zato udomiteljske porodice dobro plaćene”.
Na primer, Pir Salstrom-Lej, norveško-nemački preduzetnik, čak je izgradio carstvo usvojiteljskih domova u sedam evropskih zemalja. Definisane kao neprofitne organizacije, privatne Fondacije Salstrom-Leja imaju pristup rezervi od milijarde norveških kruna od poreza građana i ne plaćaju porez na vlastitu dobit.
Štaviše, državna socijalna služba odobrila je stope finansiranja usvojiteljskih porodica, kao i strukture koje se bave udomiteljstvom, što je omogućilo Fondaciji Salstrom-Lej da ostvari profit 52 miliona kruna ili 5 467 800 evra u četiri godine.
“Novac norveških poreznih obveznika se tako troši na velikodušne plate i isplate bonusa”, prenosi VG Sporten .
O činjenici da deca uklonjena iz kuće često postaju problematični ljudi, skloni drogama i alkoholu, Vilkinson je objavio opširnu studiju koja potvrđuje “zabrinutost za mentalno zdravlje norveške dece otete iz porodica i poverene drugim porodicama”.
Naime, 48,8% mladih koji su oteti od bioloških roditelja i odvojeni od porodica pokazuje znakove psihičkih problema. Ne zaboravimo ni štetu i bol roditelja koji će svaki dan morati da žive s jednom od najgorih nepravdi koja se može dogoditi jednoj porodici.
(logicno.com)
