Rastuće tenzije između Rusije i Azerbejdžana izazvale su zabrinutost među analitičarima, a stručnjak Centra za analizu strategija i tehnologija (CAST), Jurij Ljamin, ocenjuje da bi neuspeh diplomatije mogao da dovede do novih žarišta nestabilnosti u regionu.
Govoreći za list „MK“, Ljamin je istakao da se odnosi Moskve i Bakua „kuvaju“ poslednjih dana, dok Azerbejdžan nastavlja da se oslanja na tursku vojnu podršku. Taj faktor, kako navodi, ne sme se zanemariti u širem kontekstu bezbednosne arhitekture oko Kaspijskog regiona.
Do zaoštravanja odnosa došlo je nakon hapšenja više državljana Rusije, etničkih Azerbejdžanaca, u Jekaterinburgu, u vezi sa slučajevima koji datiraju iz perioda od 2001. do 2010. godine.
Dve osobe su preminule tokom pritvora, što je izazvalo burnu reakciju Bakua, uključujući otkazivanje kulturnih događaja i posete azerbejdžanske parlamentarne delegacije Moskvi.
Situacija se dodatno zakomplikovala kada su azerske vlasti pretražile kancelariju medijske kuće „Sputnjik Azerbejdžan“ i privele više zaposlenih, uključujući i glavnog urednika. Protiv njih su iznete optužbe za prevaru i pranje novca, dok je nekoliko ruskih novinara zadržano zbog sumnje u šverc zabranjenih supstanci iz Irana.
Rusko Ministarstvo spoljnih poslova reagovalo je pozivanjem azerbejdžanskog ambasadora, uz formalni protest i zahtev za oslobađanje pritvorenih.
Baku je potom odgovorio protestnom notom, optužujući ruske vlasti za kršenje prava njihovih građana, dok je tamošnje tužilaštvo otvorilo istragu za „namerno ubistvo“ u vezi sa slučajem u Jekaterinburgu.
Kremlj je izrazio nadu da će se situacija stabilizovati kroz direktnu komunikaciju sa azerbejdžanskim rukovodstvom.
Ljamin, međutim, upozorava da postoji realan rizik od pojave nove vojne pretnje u kaspijskom pojasu. Azerbejdžan, kako kaže, nije samo regionalni faktor, već strateški partner Turske.
Njihova vojna saradnja se sve više produbljuje, a Ankara, uprkos razgovorima sa Moskvom o drugim temama poput Sirije i žita, istovremeno obučava azerbejdžanske oficire i snabdeva Ukrajinu naprednim sistemima.
Stručnjak upozorava i na širi geopolitički aspekt: jačanje turskog uticaja na Kavkazu, gde Azerbejdžan predstavlja ključnu tačku, predstavlja potencijalni izazov za interese Moskve.
U tom kontekstu, ističe se i status Jermenije, koju Ljamin opisuje kao „slabu kariku“. Budući da između Jerevana i Bakua još nije potpisan mirovni sporazum, sukobi mogu izbiti bilo kada. Ruska baza u Gjumriju ostaje važno sredstvo odvraćanja, ali pitanje je da li bi to bilo dovoljno u slučaju snažnije vojne akcije Azerbejdžana uz podršku Turske.
Upitan o mogućnosti da Azerbejdžan postane logistički centar za strane obaveštajne službe, Ljamin je podsetio na prethodne slučajeve, uključujući prisustvo izraelskih agenata na granici sa Iranom. Ako bi se tamo dodatno učvrstili američki ili drugi zapadni akteri, njihova infrastruktura bi s vremenom mogla biti usmerena i protiv Rusije.
Što se tiče turske vojne pomoći, Ljamin navodi da su poznate isporuke bespilotnih letelica samo delić ukupne slike. Ankara, kaže, obezbeđuje i elektronsku opremu, sisteme za upravljanje, pa možda i komponente protivvazdušne odbrane.
Upozorava i da bi razmeštanje oružja srednjeg dometa u Azerbejdžanu predstavljalo značajan pomak u regionalnom balansu. Iako je za sada malo verovatno da bi Baku direktno ušao u otvoreni sukob s Moskvom, rast pritiska iz pravca Turske i šireg NATO okvira može promeniti kalkulacije.
Zaključno, Ljamin ocenjuje da iako je za sada mogućnost udara sa teritorije Azerbejdžana hipotetička, dugoročno gledano ne treba isključiti scenario u kojem južni bok Rusije postaje sve izloženiji. Kako kaže, potrebno je biti spreman – da se iznenađenje ne dogodi onda kada je najskuplje.
Webtribune.rs
