Ukoliko se ne dogodi nešto nepredviđeno, Vladimir Putin, prvi čovek Ruske Federacije, mogao bi na predsedničkom tronu da nadživi sve svoje kolege rasute po našoj planeti, od istoka ka zapadu i od juga ka severu. I da i dalje ostane u vlasti.
Naime, prema sadašnjim zakonima, njemu se pruža mogućnost da na čelu zemlje ostane punih 28 leta, do 2036, kada bi trebalo da proslavi i 84. rođendan. I sve to bez onih osam godina tokom kojih je Rusiju vodio Dmitrij Medvedev.
Nije baš kao u slučaju Josifa Visarionoviča Staljina, koji je na predsedničkom položaju izgurao čak 31 godinu, ali vreme Džugašvilija bilo je prepuno teških ratova i dramatičnih promena u kompletnom sovjetskom društvu, pa tako i u Rusiji. A onda, ko zna šta će se sve zbivati do polovine četvrte decenije ovog veka?
Kako god bilo, mnogi predviđaju da u 2021. Putin stupa dodatno osnažen i naoružan novim iskustvom koje je donela prethodna godina. Kako na planu politike, tako i u sferi ekonomije, odbrane, nastupajućih socijalnih promena.
Ni povremeni antivladini protesti građana, poput onih u julu u dalekoistočnom Habarovsku, nisu na bunt pokrenuli veći broj Rusa, već uveliko „zaglavljenih” u vrtlozima pandemije kovida 19.
Sve u svemu, ruska opozicija nije uspela da nađe zajedničku temu kojom bi krenula na gazdu iz Kremlja. Pojedinačni „izleti”, poput priče o trovanju opozicionara Alekseja Navaljnog, više su našli odjeka u inostranstvu nego na domaćem terenu, čime je Vladimiru Vladimiroviču samo pružena mogućnost da uz sebe dodatno veže najšire slojeve stanovništva.
Sadašnji raspored snaga na međunarodnom planu takođe Putinu ide u prilog. Evropa potresena verskim fanatizmom uvezenim iz pojedinih islamskih zemalja, i sada već vidno podeljena na one koji „imaju pravo” da vladaju drugima i one kojima je suđeno da ispunjavaju naredbe, moraće tek da se suoči s izazovima za koje je verovala da su odavno iza nje. Koliko će u tome uspeti, ostaje da se vidi.
Ne treba, naime, smetnuti s uma da je pomenuti fanatizam nastao upravo kao odgovor na vekovnu vladavinu Evropljana na prostorima koje vera Muhamedova najviše pokriva. A ta vladavina nije bila ni lepa ni podsticajna za one kojima je bila nametnuta.
S druge strane Atlantika tek izabrani predsednik SAD Džozef Bajden, koliko god uspeo da se dokopa Bele kuće, ne spada u politički samostalne lidere i sve prognoze kazuju da će na čelu najmoćnije države Zapada više figurirati nego što će njeno kormilo čvrsto držati u svojim rukama. Ali, to je nešto što će najviše osetiti upravo oni koji su ga i doveli u predsednički kabinet.
Vašington će morati da se nosi i sa sve otvorenijim nesuglasicama u okvirima NATO-a. Naime, partnerima s neameričkih kontinenata druženje u okvirima alijanse postalo je izdatak koji sve neprijatnije pritiska njihove ekonomije i sve ga je teže objasniti onima iz čijih džepova se to druženje plaća.
„Napetost koja je tokom protekle godine karakterisala odnose Rusije sa zapadnim zemljama najverovatnije će potrajati i u 2021. Posebno nakon promene na čelu SAD”, piše Sergej Markov, direktor moskovskog Instituta za politička istraživanja. „Ali taj antagonizam može na domaćem planu biti koristan za Putina. Naime, ovdašnji svet vodi se uverenjem da, ukoliko bi sadašnji predsednik bio loš za Ruse i Rusiju, sigurno ga na Zapadu ne bi toliko napadali”, zaključuje Markov.
U međuvremenu Rusija sklapa, i sklapaće, nove saveze. Različiti ideološki pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost ne sprečavaju kreatore ruske politike da među prijateljima traže i one protiv kojih je njihova zemlja vekovima ratovala. A reč je o Nemačkoj, Francuskoj, Turskoj, Kini, Japanu… Pa i o zemljama koje su donedavno bile u izvesnoj meri van vidokruga Moskve, negde u Južnoj Americi, Africi, na Bliskom istoku…
Sem stvaranja novih saveza, Rusija se vraća i nekim starim, posebno onima iz vremena SSSR-a. Podrška Putina beloruskom predsedniku Aleksandru Lukašenku više je bila poruka zapadnim vojnim moćnicima da postoji „crvena linija” preko koje im prelaz neće biti dozvoljen, nego želja da se zaštiti autokrata iz Minska.
Slično je i u Ukrajini, koja je zapletena u bezizlazu upravo zbog straha Zapada da bi konkretnije vojno delovanje u drugoj po veličini evropskoj zemlji moglo da ima nesagledive posledice po svakoga ko krene da razvezuje tamošnje čvorove.
Predstojeća godina za Vladimira Putina definitivno neće biti dosadna. Ni na domaćem, ni na međunarodnom planu. Ali, ovaj put karte su u njegovim rukama. A on je navikao na oštru igru.
Slobodan Samardžija (Politika.rs)
