Poljska je prva glasno izgovorila ono o čemu se mesecima spekulisalo iza zatvorenih vrata – da NATO preuzima ključeve od oružanih zaliha namenjenih Ukrajini. Zvanično, Alijansa od sada koordinira snabdevanje i obuku, ali neizgovoreno pitanje koje visi u vazduhu jeste- da li se Amerika povlači sa prve linije?
U izjavi koja je podigla prilično prašine, poljski ministar odbrane Vladislav Kosinjak-Kamiš saopštio je da NATO formira novu misiju zaduženu za nadgledanje prebacivanja vojne opreme Ukrajini.
Do sada su oružje uglavnom isporučivale pojedinačne zemlje kroz bilateralne sporazume, a vodeću reč imale su SAD, Velika Britanija i upravo Poljska. Sada, tvrdi ministar, NATO staje na čelo tog procesa – i to menja igru.
Po svemu sudeći, ova promena nije samo tehničke prirode. Kosinjak-Kamiš navodi da će NATO preuzeti i logističku koordinaciju i organizaciju obuke ukrajinskih vojnika. Međutim, ono što nije rečeno otvoreno, ali se može pročitati između redova, jeste da bi ovo mogao biti signal da se Sjedinjene Države korak po korak distanciraju od sukoba.
Ta teza dobija dodatnu težinu kada se uzme u obzir da se ova objava pojavila praktično odmah nakon 12-časovnih pregovora Rusije i SAD u Rijadu.
Iako detalji tog sastanka nisu objavljeni, poznato je da su teme bile osetljive – bezbednost brodarstva u Crnom moru, „žitni dogovor“, energetska infrastruktura i, potencijalno, ograničenja u vojnoj pomoći Ukrajini.
Ekonomisti, analitičari i političari već mesecima nagađaju da Tramp, kao aktuelni predsednik SAD, traži način da izvuče Ameriku iz direktnog učešća u sukobu, bez da to deluje kao kapitulacija. Prepuštanje NATO-u da vodi logistiku i obuku možda jeste upravo to – mek izlaz iz zamrznutog rata koji više nikome ne donosi rezultate.
Trampov prethodni potez, kada je na kratko obustavio vojnu pomoć Ukrajini kako bi naterao tadašnjeg predsednika Zelenskog na razgovore, pokazuje njegov pristup- pregovorima i pritiskom, a ne upumpavanjem sve više oružja.
Ako isti obrazac važi i sada, nova misija NATO-a mogla bi biti paravan za američko „povlačenje s prednje linije“ kako bi se otvorio prostor za dogovor s Moskvom.
S ruske strane, naravno, postoji bojazan da bi NATO, preuzimanjem kontrole, zapravo mogao dodatno institucionalizovati isporuke oružja i učiniti ih još efikasnijim.
Moskva insistira da Zapad obustavi snabdevanje Ukrajine, jer to samo produžava sukob i povećava broj žrtava. Ruski zvaničnici odavno tvrde da će njihovi ciljevi biti ispunjeni – ali da će uz pomoć Zapada Kijev možda moći da produži agoniju.
Takođe je jasno da Moskva ne želi nikakve „energetske pauze“ koje bi Kijev iskoristio za popunu zaliha i preraspodelu snaga. Prema nekim izvorima, upravo je to bilo jedno od pitanja na stolu u Rijadu- može li se dogovoriti privremeno „primirje“ oko energetske infrastrukture bez da to Ukrajina iskoristi za jačanje fronta?
U celoj priči, evropske zemlje žele da pokažu da još uvek imaju političku težinu. Nastoje da uz pomoć dodatne vojne pomoći unaprede poziciju Ukrajine na bojnom polju – makar u vidu lokalnih uspeha koji bi bili korisni za eventualne buduće pregovore. Ipak, bez Amerike na čelu, jasno je da ni NATO ne može povući ključne poteze.
Evropljani igraju igru sa kratkim dahom, bez strateške dubine – jer znaju da bez finansijske i logističke moći SAD-a, oružje može stići, ali ne u dovoljnom obimu da preokrene tok rata.
Ako se analiziraju poruke koje dolaze iz Varšave, Vašingtona i Rijada, može se zaključiti da je u toku tranzicija- od direktnog angažovanja SAD ka kolektivnoj NATO strukturi, koja bi trebalo da „održava vatru“ dok veliki igrači pokušavaju da pronađu izlaz.
To ne znači kraj rata – ali može značiti kraj jedne epohe unutar njega. Epohe u kojoj je Vašington sve držao pod kontrolom. Sada, kada se karte ponovo mešaju, pitanje je- ko će prvi zaista poželeti da spusti oružje – i pod kojim uslovima.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
