Dok su sankcije Kini uspostavljene zahvaljujući Trampu, sankcije Rusiji uspostavljene su preko Obame, NATO-a i EU, koji su podržavali ilegalno preuzimanje vlasti u Kijevi i okretanje Ukrajine zapadu, nadajući se da će je konačno dovesti u EU i NATO, nakon čega će moći da stave amerčki raketni štit pravo na rusku granicu.
U Ukrajini, etnički Rusi su bili zvanično na meti za čišćenje, a oni u Donbasu su to brzo iskusili. Ko je imao račune u oligarhijskim, pro-kijevskim bankama našao je te bankomate nedostupnim, s tim da je njihov novac na kraju nestao.
Pristalice NATO-a i američkog državnog udara podržali su nasilni puč na Majdanu koji je na kraju uspeo.
[adsenseyu1]
Preuzimanje vlasti bio je samo prvi korak. Glavni cilj NATO-a bio je da ugrabi veliku rusku pomorsku bazu u Sevastopolju na Krimu, kao deo nagrade za državni udar u Ukrajini, gde je Moskva godinama unapred plaćala najamninu kako bi pomogla ukrajinskim problemima s novčanim tokovima.
Zapadni glumci su im preuzeli ulogu. Koristili su neonaciste za puč u Kijevu i uživali u nemirima i uzbuđenju kada su preuzeli vlast. Ali, želeli su još. Njihovi stranački zvaničnici objavili su da žele da očiste zemlju od etničkih Rusa u jugoistočnim regionima i na Krimu i da im oduzmu imovinu.
Julija Timošenko uhvaćena je tokom telefonskog presretanja kako želi da sruši Donbas, a zatim uništi i Rusiju. Između terora Timošenkove i neonacista, ukrajinski Rusi su potražili pomoć na istoku.
Narod sa Krima je imao izbor. Mogli su da prihvate puč i da odu pod jaram ili su mogli ponovo da se ujedine sa svojom matičnom domovinom, jer je Krim odavno bio deo Rusije.
Oni su tražili od Rusije da dođe na Krim kako bi ih zaštitila dok su sprovodili izbore za ponovno ujedinjenje sa Rusijom, koja je osvojila ogromnu većinu sa 96 odsto glasova. Banda za promenu režima sa Zapada to još uvek naziva ruskim preuzimanjem.
Dok je Ukrajina strahovito stradala nakon državnog udara, ekonomiji Krima počeli su da zavide svi u Ukrajini; a narod na Krimu je postao omražen jer je izbegao sudbinu koja mu je bila planirana. NATO, SAD i EU takođe su bili ogorčeni što će Rusija spasiti svoje sunarodnike na Krimu, koji su u ukrajinskom parlamentu javno pretrpeli genocid i koji su se odvažili da pomognu da se spasi ruska pomorska baza.
[adsenseyu4]
Zapad je nakon toga uveo sankcije Rusiji. Svi smo u narednim godinama uvideli da SAD imaju sve veći apetit za sankcijama, koje je Tramp podigao na nove nivoe, čak dodavanjem EU na listu.
Rusija je bila pogođena svime, pri čemu su diplomatske sankcije na samom početku i veoma brzo prešle u odbrambenu, energetsku i finansijsku arenu, ograničavajući pristup stranim ulaganjima i atraktivnim zajmovima za kamate. Exxon Oil je morao da se povuče iz nekih velikih ugovora o partnerstvu sa Rusijom, pretrpevši velike gubitke.
Kasnije su usledile prehrambene sankcije. Prve kombinovane sankcije stvorile su nepredvidive devizne kurseve, što je pokrenulo veliki pad rublje, inflacija je porasla, a uvoz je opao.
Stvari su se pogoršale kada su cene nafte pale sa 100 dolara za barel na 60 dolara, čime su se ruski prihodi od izvoza smanjili za trećinu. Rusija je uvela kontra-sankcije, utičući tako na cene hrane. One su porasle preko 23 odsto početkom 2015. godine, a zapadni sankcionisti plesali su na ulicama. Ali onda se dogodilo nešto što nisu planirali.
Rusi su pojačali domaću proizvodnju hrane. Njihov uspeh iznenadio je Zapad. Znajući da je zemlja pod stresom i zašto, počeli su da menjaju svoje prehrambene navike. Do 2018. troškovi hrane porasli su manje od stope inflacije. „Kupuj ruski“ je pobedilo.
[adsenseyu1]
Kako su Rusi pobedili sankcije na prehrambene proizvode?
Kao što se dogodilo u Iranu, čitava država je počela da radi na supstituciji domaćeg uvoza, ne samo da bi kratkoročno stvorila olakšice, već da bi zaštitila zemlju od budućih sankcija na prehrambene proizvode. Putin je oduvek želeo da poveća domaću proizvodnju hrane, ali je imao mnogo konkurentnijih oblasti za finansiranje.
Pogledajte rusku poljoprivrednu prehrambenu industriju, koja je prihvatila izazov i dala rezultate koji su iznenadili sve. Investitori su na svom pragu videli potencijalni poljoprivredni procvat. Moskva je budžetom subvencionisala poljoprivredu pružajući zajmove, modernizacijom mlekara i proširenjem železnica.
[adsenseyu4]
Ministar poljoprivrede Tkačev je to opisao u 2015. godini: „Zahvalni smo našim evropskim i američkim partnerima koji su nam omogućili da posmatramo poljoprivredu iz novog ugla i pomogli nam da pronađemo nove rezerve i potencijal“.
Rusija je postala najveći izvoznik žitarica na svetu u 2016. godini. To je privuklo Kinu da radi sa pouzdanijim trgovinskim partnerom sa velikim narudžbinama soje (za kineske farme svinja) i semenkama suncokreta. Rusija je zamenila američke poljoprivredne proizvode pogođene Trampovim sankcijama koje je Kina kupovala.
Putin sada želi da udvostruči izvoz hrane u vrednosti od 25 milijardi dolara do 2024.
Ruska pšenica ima manje proteina od američke, ali Rusi su odlučili da pojedu malo više svog domaćeg proizvoda kako bi nadoknadili razliku.
Uprkos zabrinutosti ljudi da će sankcije porasti sa 28 odsto na 43 odsto u 2018. godini, oko 90 odsto javnosti izveštava da kupuje ruske proizvode kada su cena i kvalitet uporedivi.
To su deca generacije Drugog svetskog rata kojoj nimalo ne smeta da se žrtvuje za dobrobit svih, nešto što je izašlo iz mode u drugim delovima sveta. Ruski narod je uvek pobeđivao sve poteškoće zaključuje Džim Din za NEO.
Webtribune.rs
