Predsednik Rusije Vladimir Putin danas slavi 62. rođendan. Na početku 21. veka, postao je jedan od najpoznatijih političara na svetu. Danas se njegovo ime širom sveta vezuje sa ruskim usponom iz pepela, i ekonomski i politički. Međutim, karijera drugog po redu ruskog predsednika imala je prilično skromni početak. Podsećamo vas na životnu priču Vladimira Putina.
Roditelji Vladimira Vladimiroviča Putina teško da su mogli da zamisle da će njihov voljeni sin jednog dana preuzeti kormilo njihove ogromne zemlje, kada je rođen 7. oktobra 1952. u Lenjingradu (sada Sankt Peterburg).
Njegova majka, Marija Ivanovna Šelomova, bila je radnik u fabrici a njegov otac, Vladimir Spiridonovič Putin, bio je vojni obveznik u sovjetskoj mornarici, gde je služio u podmorničkoj floti od početka 1930. godine. „Potičem iz obične porodice, tako sam živeo dugo, skoro čitav svoj život. Živeo sam kao prosečna, normalna osoba i uvek sam održavao tu vezu“, priseća se Putin.
Porodica je živela u malom stanu kada je 8-godišnji Vladimir krenuo u školu, koja je bila preko puta njegove kuće. Do 5. razreda on je bio jedini u svojoj generaciji koji nije bio član pionira, uglavnom zbog toga što je mladi Putin često bio nestašan. Sve ovo se, međutim, promenilo kada je stigao do 6. razreda i počeo da se bavi sportom. Zavoleo je borilačke sportove, kao što je džudo.
Pošto je završio srednju školu u 1970. godine, Putin je upisao pravni fakultet Univerziteta u Ljeningradu, odsek međunarodne studije. Postao je član Komunističke partije Sovjetskog Saveza i upoznalo se sa čovekom koji je bio predodređen da promeni Putinov život. Bio je to budući gradonačelnik Lenjingrada, Anatolij Sobčak .
[adsenseyu1]
Nakon diplomiranja, Putin je odlučio da ostvari svoj dečački san da radi kao obaveštajac.
Tokom 1975. godine prošao je obuku u 401-oj školi KGB-a, u Okti, Lenjingradu. Počeo je rad u “Drugom Odeljenju” (kontraobaveštajna služba ) da bi kasnije bio prebačen u “Prvo Odeljenje”, gde su njegovi zadaci bili nadzor stranaca i konzularnih službenika u Lenjingradu. Tokom 1985. godine njegova KGB karijera dobija novi obrt. Pošto je tečno govorio nemački, Putina šalju u Drezden, u Istočnoj Nemačkoj.
Kada su sovjetske trupe napustile Istočnu Nemačku, Putin se vratio u Lenjingrad, gde je, u junu 1991. godine, preuzeo funkciju nadzornog oficira u odeljenju za međunarodne poslove, Lenjingradskog Univerziteta.
Ovo zaduženje je bilo kratkog veka jer Putin formalno podnosi ostavku iz državne službe bezbednosti 20. avgusta 1991. tokom KGB podržanog puča protiv sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova.
Ipak , njegov rad na Lenjingradskom Univerzitetu ga je ponovo spojio sa Anatolijem Sobčakom, tadašnjim gradonačelnikom. Sobčak je bio taj koji je uveo Vladimira Putina u politiku.
28. juna 1991. godine Putin je imenovan za šefa Odbora za spoljne odnose Sankt Peterburške kancelarija gradonačelnika. On je bio odgovoran za promovisanje međunarodnih odnosa i stranih investicija, kao i registrovanje stranih poslovnih poduhvata u gradu. Putin je ostao na tom položaju do 1996. godine.
[stextbox id=“alert“]Danas, čak i njegovi politički kritičari kažu da je Putin bio poznat po svojoj otpornosti prema iskušenju korupcije. Samoprognani ruski biznismen Boris Berezovski često je govorio u medijima, da „Putin nikada nije uzeo mito tokom svog vremena u kancelariji“.[/stextbox]
Karijera budućeg predsednika u Petrogradu završila se sa 1996. godine kada je Sobčak izgubio izbore za gradonačelnika. Ali njegov talenat nije ostao nezapažen. Pozvan je u Moskvu da rade u upravi predsednika Borisa Jeljcina.
Samo godinu dana kasnije, 1998. godine, Jeljcin je imenovao Putina na čelo ruske bezbednosne službe: FSB. Opet, njegov posao traje svega godinu dana, jer već sledeće 1999. godine, 9. avgusta, Vladimir Putin je imenovan za premijera Rusije.
Tih godina političke nesigurnosti, on je bio 5. predsednik vlade u zemlji za manje od osamnaest meseci. Malo ko je očekivao da Putin, koji je bio praktično nepoznat široj javnost, “preživi” duže od svojih prethodnika.
[adsenseyu1]
Štaviše, njegova prva pozicija premijera dolazi usred pogoršanja krize u Severnom Kavkazu, gde su ekstremisti iz Čečenije izvršili invaziju na susednu Republiku Dagestan. Ipak, to je period kada je Putin izgovorio nezaboravnu frazu o svojoj „čvrstoj nameri da ubije militanate čak i kada su u toaletu„.
Čečenska vojna kampanja i Putinova nepokolebljiva pozicija protiv nje, formirali su sliku o Putinu kako u Rusiji tako i van nje.
Njegova tvrdokorna politika, njegov imidž čoveka koji može da uvode red i zakon i njegov neumoljiv pristup prema krizi u Čečeniji, doneli su mu pobedu i pored teške kampanje koju su pružili protivkandidati.
Prvi mandat Vladimira Putina kao predsednika Rusije došao je u vrlo “nestabilnom periodu” u modernoj ruskoj istoriji. Ruska ekonomija bila je u ekspanziji a Putin je sproveo velike promene u strukturi vlasti.
Takođe se pobrinuo da uticajni tajkuni iz Jeljcinove ere (tzv. oligarsi) više ne kontrolišu politiku u svoju korist. Takvi koraci naišli su na podršku Rusa, od kojih većina krivi bogate biznismene (sa često sumnjivim poreklom) za tešku ekonomsku krizu tokom devedesetih.
Usred rasta kvaliteta života, Rusija je prošla kroz teško i nasilno vreme čečenskog terorizma. U nekoliko navrata su militanti jasno stavili do znanja da su spremni da prenesu čečenski rat i van granica republike.
Cela zemlja bila je zahvaćena strahom, naričito posle napda na pozorište u Moskvi i uzimenje taoca u školi. U takvim okolnostima, Putin je morao da reaguje teškim merama.
Rešenjem ovih problema, Rusi su nagradili Putina drugim mandatom, koji je dobio već u prvom krugu izbora podrškom od 71 odsto građana.
Kako je zemlja nastavila sa ogromnim privrednim rastom tokom Putinovog drugog mandata, koji je započeo 2004. godine, ruska spoljna politika našla se u centru pažnje.
Uprkos tome što je oštro kritikovan od strane zapadnih medija tokom drugog mandata, zbog „autokratije“ i „gušenja slobode štampe“, Putin je uspeo da popravi najveću manu Jeljcinove ere: ruski glas ponovo se sluša na međunarodnoj sceni a Rusija je ponovo postala važan igrač u globalnim procesima odlučivanja.
Kako ruski ustav nije dozvoljavao predsedniku da se kandiduje za treći uzastopni mandat, krajem 2007. godine (samo nekoliko meseci uoči predsedničkih izbora) Vladimir Putin je najavio da će podržati Dmitrija Medvedeva za svog naslednika. Medvedev je odneo pobedu sa 70 odsto podrške, a 8. maja 2008. godine Putin je ponovo preuzeo mesto premijera.
Jedan od prvih izazova novog ruskog tandema bila je kriza u Gurziji. Rusija je bila prinuđena da reaguje u bivšoj sovjetskoj repulici pošto su ruski državljan i mirotvorci ubijeni u intervenciji vlade u Tbilisiju protiv otcepljene republike Južne Osetije.
Ubrzo pošto je konflikt završen, novi problem ruske vlade bila je svetska ekonomska kriza.
Kako su vojne operacije više u opisu posla predsednika, ekonomija je bila jedan od glavnih zadataka premijera. Septembra 2008. godine Putin je uveo prvu rundu mera koje su trebala da povrate likvidnost i stabilnost ruskih banaka i pokrije spoljni dug.
Prema izveštaju Svetske banke iz 2010. godine, Rusija je mnogo manje izgubila krizom nego što se očekivalo. A Putina je „Forbs“ iste godine proglašio za najuticajniju osobu na svetu.
Krajem septembra 2011. godine, na konvenciji Jedinstvene Rusije u Moskvi, predsednik Medvedev je najavio da ne planira da se kandiduje za drugi mandat i, umesto toga, predložioje Vladimira Putina za ovaj posao.
Putin je prihvatio, rekavši da, ako pobedi na izborima 2012. godine, Dmitrij Medvedev će biti premijer. Bez iznenađenja, tandem je zamenio stolice. Inauguraciona ceremonija starog-novog predsednika održanje 7. maja.
Noviji politički izazovi Rusije i predsednika Putina jesu građanski ratovi u Siriji i Ukrajini. I dok je veštom spoljnom politikom uspešno sprečena intervencija SAD protiv Bašara al Asada, situacija u Ukrajini je još uvek bez rešenja.
Krim je ponovo postao deo Rusije, a sudbina istočnoukrajinskih region, sa većinskim ruskim stanovništvom, koje se protive novim vlastima u Kijevu, još uvek je naizvesna. Rusija za sada odbija da se vojno angažuje na Istoku Ukrajine i uporno poziva kijevske vlasti da prekinu vojne operacije i proglase primirje.
Zbog situacije u Ukrajini, Putin se ponovo našao na meti zapadnih medija i lidera. Ipak, na svaki „napad“ Putin je imao spreman „protivnapad“. Sankcije nisu urodile plodom, a novi odnosi sa Kinom, učinili su rusku ekonomiju manje zavisnom od Zapada.
Takođe, projekat noveEvroazijske ekonomske unije, koju Putin planira od 2011. godine, trebalo bi da podigne političke i ekonomske odnose budućih zemalja članica na potpuno novi nivo. Prve države ove organizacije su Rusija, Belorusija i Kazahstan, a proširenje članstva se očekuje.
„Po prvi put od raspada Sovjetskog Saveza, koraci su preduzeti da se obnove prirodne ekonomske i trgovinske veze u postsovjetskoj zoni“, rekao je Putin.
Predsednik Rusije uživa popularanost širom Rusije ali i u mnogim državama sveta. U zemljama sa većinski pravoslavnim stanovništvom Putin se ceni zbog svojih dela učinjenih na rehabilitaciji položaja pravoslavne crkve u Rusiji.
Putin ima dve kćerke, Mariju i Jekatarinu. Sa ženom Ljudmilom, sporazumno se razveo u junu 2013. godine. I dana danas trenira boks i džudo (crni pojas 6. dan) i bavi se skijanjem. Voli životinje i ima ženku crnog labradora retrivera zvanu Koni (Polgrejv). Takođe, veliki je ljubitelj motora i počasni član sveruskog moto kluba „Noćni vukovi„.
Jasno je da je Putin došao na čelo Rusije u pravom trenutku. Zemlja je bila osiromašena, i materijalno i društveno, raspadom komunističkog režima a tranzicija je dovela do ekonomske krize u zemlji. Bez jake i nepotkupljive političke ličnosti poput Putina, oporavak ekonomije, isplata spoljnih dugova i vraćanje Rusija u red svetskih sila ne bi bio moguće.
srbijadanas
[adsenseyu6][adsenseyu5]
