Da li je pogrešno misliti da su velike drevne civilizacije poput drevnih Egipćana, Olmeka, pre-Inka, i Inka, dešifrovale tajne “levitacije“ i druge tehnologije koje je današnje društvo označilo kao nemoguće i mitološke? I ako jesu, da li je moguće da su oni koristili ove “zaboravljene tehnologije“ da podignu neke od najneverovatnijih drevnih konstrukcija na našoj planeti?
Ideja da su drevne civilizcije širom sveta bile u mogućnosti da prenose supermasivne blokove kamena je godinama okupirala autore, istraživače, inženjere i javnost.
Kako su drevne kulture koje su naseljavale Zemlju pre nekoliko hiljada godina mogle da pomeraju kamene blokove koji su teški 50, 70 ili 100 tona?
Štaviše, kako su mogli da postave ovo kamenje na svoje pozicije, i dodaju im još veće kamenje sa ekstremnom preciznošću?
[adsenseyu1]
Danas, kada inženjeri žele da transportuju supermasivne kamene blokove, potrebne su im super mašine. Da bismo pomerili kamen od 50 tona, mi koristimo brojne različite alate. Kranove, hidraulične dizalice, čelične grede i nosače, i mnoge druge stvari, se danas koriste kada graditelji moraju da pomere teško kamenje.
Pa kako su drevne civilizacije koje su izgradile mesta poput Puma Punku, Olantajtambo, Baalbek, Teotivakan i piramide u Gizi to radile hiljadama godina pre?
Ako pogledamo Baalbek u Libanu, naići ćemo na Jupiterov hram koji sadrži tri najveća kamena na svetu. Svaki od ovih kamenja ima po neverovatnih 1.000 tona. Kako su ih pomerali?
U redu, recimo da su nekako uspeli to urade, ali ako otputujemo u Boliviju, ponovo ćemo naići na istu stvar. Puma Punku sadrži neke blokove od 100 tona za koje se veruje da su napravljeni pre 2.000 godina.
Međutim, Baalbek i Puma Punku nisu jedine lokacije na Zemlji koje karakterišu masivna kamenja. Ako otputujemo u Afriku, primetićemo da plato u Gizi odiše nemogućom misijom. Velika piramida u Gizi se sastoji od neverovatnih 2,3 miliona blokova. Ono što je još više zbunjujuće je to da se težina piramide procenjuje na oko 5.955.000 tona. Pomnoženo sa 10^8 daje razumnu procenu mase zemlje. Neka od najvećih granitnih kamenja su pronađena u “Kraljevoj“ komori i teška su od 25 do 80 tona. Ovi masivni kameni blokovi su prevezeni iz Asvana, koji je udaljen 800 kilometara.
Ovo je decenijama zbunjivalo stručnjake, autore i javnost.
Da li je moguće da su naši drevni preci znali tajne levitacije? Tehnologija koja je od tada izgubljena u vremenu i prostoru?
Ili je sve to urađeno sa ogromnom radnom snagom?
Da li je pogrešno misliti da su velike drevne civilizacije poput drevnih Egipćana, Olmeka, pre-Inki, i Inki, dešifrovale tajne “levitacije“ i druge tehnologije koje je današnje društvo označilo kao nemoguće i mitološke?
I ako jesu, da li je moguće da su oni koristili ove “zaboravljene tehnologije“ da podignu neke od najneverovatnijih drevnih konstrukcija na našoj planeti?
A ako to nije bila izgubljena tehnologija, ili nisu pronašli tajne “levitacije,“ kako su stvarali supermasvne spomenike?
Tajna možda leži u akustici
Očigledno pitanje je… Kako je moguće da kultura stara 10.000 godina pomera kamenje koje je teže od 50 tona?
Zanimljivo je da sve drevne lokacije koje karakteriše masivno kamenje imaju jednu zajedničku stvar: Postoje priče, legende koje kažu da su ih izgradili Bogovi.
Sačekajte malo… Da li su Bogovi bukvalno došli na Zemlju i pomerili masivno kamenje? Ili postoji još nešto u ovoj priči?
Postoji nekoliko drevnih mitova koji govore o masivnom kamenju koje se postavljalo na mesto uz pomoć zvuka. Snaga zvuka je pomagala da se masivni blokovi levitiraju do svog mesta.
Legenda o Stounhendžu govori o levitaciji i tome kako je masivno kamenje koje je korišćeno za izgradnju Stounhendža transportovano sa velikih udaljenosti uz pomoć levitacije.
Zanimljivo je da drevne legende u Boliviji spominju slične iskaze kada pogledamo priče koje stoje iza izgradnje Puma Punku.
Još interesantnija je činjenica da su, prema grčkom istoričaru Herodotu, Egipćani navodno dobili znanje od “Bogova“ o toma kako da pokrenu masivne kamene blokove krečnjaka kako bi izgradili veliku piramidu u Gizi.
[adsenseyu4]
Da li je sve povezano sa zvukom?
Kako zvuk može da pomogne u pomeranju predmeta? To je naučna fantastika, zar ne? Ne baš. Kako tehnologija napreduje, tako se i pomeraju granice onoga šta je moguće a šta ne.
Jednostrani akustični tractor beam je već izmišljen i može uhvatiti i povući objekat koristeći samo zvučne talase iz jednog pravca.
Pogledajte video.
Štaviše, naučnici sa Univerziteta u Bristolu su kreirali ručni uređaj sastavljen od niza zvučnika koji omogućavaju držaču uređaja da fokusira zvučne talase i levitira male komade lakog materijala.
Naučnici u Nacionalnoj laboratoriji Argonne su otkrili način upotrebe zvučnih talasa za levitaciju pojedinačnih kapljica rastvora koji sadrže različite farmaceutske proizvode. Iako veza između levitacije i razvoja lekova možda nije odmah očigledna, poseban odnos se pojavljuje na molekularnom nivou.
A ako još uvek niste uvereni u to zašto je zvuk toliko važan i koliko se toga može postići sa njim, pogledajte ovaj video.
Kako bismo saznali kako su drevne civilizacije to učinile i zašto je zvuk bio toliko važan, možda treba da se fokusiramo na arheoakustiku – upotrebu akustičnih studija kao metodološkog pristupa u arheologiji.
Znamo da se zvuk naširoko obožavao od strane raznih drevnih kultura širom sveta. Nedavne sprovedene studije u Stounhendžu su otkrile da su megalitski kameni blokovi postavljeni na određeni način kako bi proizveli interferentne obrasce zvučnog talasa – nešto slično uređaju za ukidanje buke. To je dovelo do mesta sa potpunom tišinom na različitim tačkama oko spomenika.
Ostali spomenici širom sveta takođe reaguju na zvuk. Ako pogledamo Čavin kulturu iz drevnog Perua, pronaći ćemo čudesne detalje vezano za zvuk.
Na arheološkom nalazištu Čavin de Huantar pronalazimo skup struktura i statua koje proizvode buku poput mačije kada se u njihovoj blizini sviraju drevne trube.
Ista stvar se može videti na Piramidi pernate zmije u Čičen Ici, kako zvuk odjekuje imitirajući pticu kvecal, pticu za koju su Maje verovale da je glasnik njihovog tvorca, boga Kukulkana.
Međutim, postoje brojna druga mesta koja takođe reaguju na zvuk na čudnovate načine.
Jedno od tih mesta je Hipogeum Hal Saflijeni, neolitska podzemna struktura na Malti. Hipogeum je slučajno otkriven 1902. godine kad su radnici koji su se bavili rezanjem cisterni razvoj nivih stambenih prostora probili kroz njegov krov. Nakon ulaska, arheolozi su otkrili preko 7.000 skeleta, a neki su imali izuzetno izdužene lobanje.
Studije koje su sprovedene unutar Hipogeum su zbunile stručnjake.
Poznato je da se Hipogeum koristio u neolitu ne samo kao deponija za kosti, već i kao svetilišne za ritualnu upotrebu. U prostoriji poznatoj kao „Proročište,“ koja se nalazi na drugom nivou hipogeuma, uspeli smo da otkrijemo prisustvo jakog zvučnog efekta: dvostruku zvučnu frekvenciju na 70Hz i 114Hz.
Sa muškim glasom podešenim na ove frekvencije, moguće je stimulisti fenomen zvučnosti kroz hipogeum. Dalje je otkriveno da perkusioni instrumenti mogu stimulisati zvučnost svojim harmonikama.
Laboratorijsko testiranje pokazuje da ove frekvencije imaju jak uticaj na aktivnost ljudskog mozga. Pošto je verovatno da su komore služile kao centri za društvene ili duhovne događaje, zvučnost komornih šupljina bi podržala ljudske ritualne mise i mističku svest.
U svakom slučaju, činjenica je da čitav hipogeum odgovara određenoj frekvenciji od 110 herca, nešto što bukvalno možete osetiti na svom telu.
Šta ako su ova specifična akustična svojstva koja su prisustna na različitim drevnim lokacijama zapravo ostaci nečega mnogo većeg što je nekada postojalo na Zemlji?
Šta ako su određene frekvencije i zvuci ključ za konačno otključavanje tajni bezbrojnih drevnih kultura, a njihovu sposobnost da se podignu neki od najimpresivnijih spomenika moderni inženjering ne može ponoviti?
Webtribune.rs
