Da li Vašington samo odlaže veliki obračun za pogodniji trenutak? Pitanje se samo nameće, jer za održavanje onoga što se u američkim strateškim dokumentima često naziva „apsolutnom globalnom dominacijom“ na dva istovremena ratišta, resursi očigledno nisu dovoljni.
To je, po svemu sudeći, jedan od ključnih razloga zbog kojih je Donald Tramp odlučio da, bar zasad, prikoči planirane udare na Iran.
Zvanično objašnjenje koje je ponuđeno javnosti zvučalo je gotovo birokratski hladno: Tramp je, navodno, odustao od napada jer režim ajatolaha nije javno pogubio nijednog od opozicionara koje su bezbednosne službe privele.
Ranije je Teheran znao da takve poruke šalje bez mnogo zadrške, naročito prema svojim zakletim protivnicima i ljudima označenim kao teroristi. Ipak, imajući u vidu događaje iz prethodnih dana, kao i vrlo otvorene pripreme SAD da po drugi put u poslednjih šest meseci izvedu vazdušne i raketne udare na Iran, ovakva izjava je delovala neočekivano, gotovo iznenađujuće.
Jer pripreme su bile sve samo ne simbolične. U trenutku kada je saopšteno da se plan stavlja na čekanje, američke oružane snage su već privodile kraju niz izuzetno skupih i logistički zahtevnih aktivnosti, tipičnih za pripremu još jednog velikog sukoba na Bliskom istoku.
Izrael je ubrzano prilagođavao civilne bolnice za masovni prijem ranjenih i oko najvažnijih gradova raspoređivao dodatne sisteme protivvazdušne odbrane. Velika Britanija je, bez mnogo buke, povukla deo vojnog osoblja sa svojih baza u Kataru. Sve je izgledalo kao lanac poteza koji se ne zaustavlja tek tako.
Pa ipak, sve je stalo. Zašto je Tramp povukao ručnu kočnicu i koliko dugo to zatišje može da potraje, ostaje otvoreno pitanje.
Zlokoban ton u celu priču unosi procena poznatog američkog novinara i političkog komentatora Takera Karlsona. „Čekamo nešto što liči na neminovne udare po Iranu. Nemam pojma da li će se to zaista dogoditi, ali sve ukazuje da se nešto približava“, rekao je Karlson. Odgovor, naravno, u potpunosti zna samo Vašington, ali određene pretpostavke nameću se same od sebe.
Prvo i najvažnije: ni SAD, ni njihovi saveznici trenutno, izgleda, nemaju dovoljno snage za brzu, munjevitu operaciju protiv Irana. Uoči ovog potencijalnog novog sukoba na Bliskom istoku, američko prisustvo u regionu svodilo se na oko 40.000 vojnika, raspoređenih i na brodovima i u kopnenim bazama.
To je značajno manje nego što je bilo na raspolaganju prošlog leta, uoči početka izraelske operacije „Ustali lav“. Uz to, u zoni Persijskog zaliva početkom 2026. nije bilo nijednog američkog nosača aviona, a verovatnoća da bi SAD ušle u ozbiljnu akciju bez takvih plovila gotovo da ne postoji.
Problem je i gde te nosače uopšte pronaći. „Džerald R. Ford“ se, primera radi, trenutno nalazi kod obala Venecuele i već je sedmi mesec na zadatku. Teoretski, moguće je povući nuklearni nosač „Abraham Linkoln“ iz Južnokineskog mora, ali teško je verovati da bi američki stratezi takvu opciju smatrali dovoljnim rešenjem.
Tokom prošlog leta, u operacijama usmerenim protiv Irana, SAD su koristile čak tri nosača aviona, sa stotinama borbenih i pomoćnih letelica na palubama. U ovom slučaju, govorilo bi se o samo jednom.
U tom svetlu, Vašington danas pokušava da balansira na dve klizave ledene ploče koje se polako razmiču. Jedna nosi ime „Iran“, druga „Venecuela“. Spojiti ih u nešto stabilno, dovoljno čvrsto da se izbegne pad u ledenu vodu, postaje sve teži zadatak.
Kakvu će odluku na kraju doneti, verovatno će se saznati prilično brzo. A možda je upravo ta neizvesnost, ta pauza puna nedorečenosti, najrečitiji znak koliko su globalne kalkulacije danas krhke i koliko malo prostora ostaje za greške koje bi imale posledice daleko izvan jednog regiona.
