Bila je potpuno budna tokom operacije stomaka, čula je lekare šta govore, a nije mogla da kaže ni reč.
Kanađanki Doni Pener trebalo je da se obavi česta operacija stomaka i pripreme su prošle u najboljem redu. Hirurzi su joj objasnili da će dobiti opštu anesteziju da bi laparoskopija prošla što lakše, da će napraviti 3 ili 4 mala reza, staviti instrumente i proveriti zašto ona ima obilne menstruacije.
Te 2008. godine, Dona je imala 44 i bilo je razloga za zabrinutost da ima neku malignu bolest. Operacija je dobro počela. Anesteziolog joj je stavio o masku na lice, kad je udahnula, ubrzo je zaspala kako je i planirano.
[adsenseyu1]
Jednom kad se probudila, čula je zvukove operacijske sale. Čula je razgovor osoblja, zvuk aparata i bila je uverena da je sve dobro prošlo.
„Dodajte mi skalpel“, bila je rečenica koja je promenila sve. Shvatila je da operacija tek treba da počne.
Nije mogla apsolutno ništa da uradi jer je bila pod uticajem paralitika, lekova koji sprečavaju kretanje svih mišića zato što bi nesvesno kretanje trbušnih mišića moglo da oštetiti instrumente ili da nanese teške povrede unutrašnjih organa. Opšta anestezija nije uspela, ali zato je paralitik bio dovoljno učinkovit.
Dona je počela da paniči i stvari su krenule još gore. Osetila je prvi rez. „Nemam reči kojima bih opisala bol. Bilo je strašno“, ispričala je ona za BBC.
Htela je da kaže nešto, pomakne bilo koji mišić, ali nije mogla. Bila je do te mere paralizovana da nije mogla čak ni da plače.
„Čula sam ih kako rade na meni. Čula sam njihov razgovor. Osetila sam sve rezove, a osetila sam i kad je gurnuo instrumente u mene“, priča Dona.
Operacija je trajala sat i po, a ona je celo vreme bila potpuno budna i potpuno paralizovana. Da bi priča bila još gora, celo vreme je bila priključena na aparat za disanje koji je održavao ritam od 7 udisaja u minut.
Srce joj je lupalo sve brže i brže, a disanje je bilo konstantno. Počela je da se guši i osećala je kao da joj pluća gore. Posle nekog vremena osetila je da paralitik popušta i počela je da pomera cevčicu za disanje u ustima.
[adsenseyu1]
Anesteziolog je bio uveren da je delovanje paralitika gotovo potpuno prestalo zato što je izvukao cevčicu koja je Donu održavala u životu. Počela je da se guši jer nije mogla da diše.
Osetila je kako napušta telo i osetila je nečiju prisutnost. „Što god se dogodilo, s tobom će sve biti u redu“, rekao joj je nepoznati glas.
Trgao je glas anesteziologa kad je rekao: „Stavite joj masku“.
Počeli su da joj ubacuju vazduh u pluća i ona je lagano dolazila sebi. Kasnije, kada je hirurg posetio, ispričala mu je sve što joj se dogodilo.
On se gotovo rasplakao i samo je govorio da mu je žao. Dona je posle operacije mesecima išla kod psihoterapeuta.
„Nisam znala koji je dan u nedelji kad sam izišla iz operacijske sale, toliko sam bila mentalno uništena“. U međuvremenu je tužila bolnicu i tužba je rešena u njenu korist.
„Ne pričam svoju priču da bih uperila prst i govorila da je neko kriv. Želim da pomognem ljudima da shvate da se takve stvari događaju. Želim da više ljudi sazna o tome i da nešto dobro iziđe iz mog užasa“, rekla je Dona.
(B92)
