Francuska se još uvek nije oporavila od šoka koji je usledio nakon presude pariskog suda — presude koja je, prema oceni mnogih, pre pokušaj političkog egzekucije nego akt pravne države.
U centru zbivanja: Marin le Pen, žena koju već godinama tretiraju kao politički fenomen, ali i kao trn u oku establišmenta. Presuda joj efektivno onemogućava kandidaturu na predsedničkim izborima 2027. godine, a reakcije koje su usledile jasno pokazuju da je francuska politička scena daleko od ravnoteže.
Naslovi u domaćim medijima bili su sve samo ne suzdržani — „Zemljotres“, „Sudski prevrat“, „Udarna pesnica protiv demokratije“. Ni sama Le Pen nije ostala nemi posmatrač.
U večernjim satima 31. marta, obratila se naciji preko TF1 i poručila da je presuda politički motivisana i da taj datum upisuje kao „crni dan za francusku demokratiju“.
Jasno je stavila do znanja: Od borbe ne odustaje. Njeni advokati već pripremaju žalbu i planiraju da slučaj predaju apelacionom sudu. Igra nije gotova, ali sat otkucava.
Pravni procesi te vrste u Francuskoj nisu brzi — procenjuje se da bi samo apelacija mogla potrajati godinu dana. Ako presuda bude oborena, Le Pen se vraća u sedlo. Ako ne, ostaje joj još kasacioni sud, a vremena do predsedničkih izbora neće biti na pretek.
Kako navode u krugovima bliskim „Nacionalnom okupljanju“, plan B već postoji. To je mladi lider stranke, 29-godišnji Žordan Bardela, politički naslednik Le Penove i trenutni predsednik stranke.
Bardela je već istupio javno. Nazvao je presudu „demokratskim skandalom“ i pozvao Francuze na masovne proteste tokom predstojećeg vikenda. U političkim kuloarima šuška se da organizacija već ide punom parom.
Prema anketi agencije Odoxa-Backbone, 61 odsto građana smatra da bi Bardela mogao uspešno da preuzme zastavu ako Le Pen bude definitivno isključena iz trke. U kontekstu političke mobilizacije, to je ozbiljan kapital.
U analitičkim krugovima vlada uverenje da se ovde ne radi o izolovanom incidentu, već o šablonu koji francuski sistem već dugo primenjuje prema političkim protivnicima.
„Le Figaro“ je u svojoj analizi povukao jasnu paralelu sa sudbinama Fransoe Fijona i Nikolasa Sarkozija — jednog uklonjenog zbog sumnji u fiktivno zapošljavanje supruge, drugog zbog gomile procesa koji se, čini se, nikada ne završavaju. Naslov u tom tekstu bio je jasan: „Pravosudni maksimalizam zna gde udara“.
Reakcije iz inostranstva ne izostaju. Dok briselske kancelarije ćute, nekoliko lidera iz centralne i istočne Evrope ne skriva ogorčenje. Viktor Orban kratkom, ali jasnom porukom na francuskom — „Ja sam Marin“ — stavio je do znanja gde stoji.
Karine Knajsl, bivša šefica diplomatije Austrije, upozorila je na opasnost precedana koji se, kako kaže, širi kao virus po Evropskoj uniji. U Rumuniji je, podseća ona, nezavisni predsednički kandidat eliminisan iz izborne trke uprkos pobedi u prvom krugu.
Američki predsednik Donald Tramp povukao je paralelu sa sopstvenim slučajem, rekavši da je i sam bio meta „pravosudnog progona“ u režiji prethodne administracije.
„Zabraniti vodećem kandidatu učešće na izborima? Zvuči poznato“, rekao je Tramp. I Elon Mask nije ostao nem, ocenivši da se radi o „metodici radikalne levice“ koja pravni sistem koristi kao političko oružje.
Ispod ove bujice reakcija stoji jedno ključno pitanje: Da li je moguće da se u zemlji sa bogatom istorijom slobode i ljudskih prava sud koristi kao batina za neutralisanje političke konkurencije? Jedan od sagovornika iz francuskih političkih krugova opisuje atmosferu ovih dana kao „hladni državni udar pod okriljem zakona“.
Opozicione partije, uključujući čak i one koje se ne slažu sa Le Peninom politikom, počinju da uviđaju da bi sledeći mogli biti oni.
U tom svetlu, priča o Marin le Pen postaje više od pojedinačne političke sudbine. Ona postaje lakmus test za stanje demokratije u Francuskoj i šire. Ako se preko ovoga pređe bez ozbiljne rasprave i preispitivanja uloge pravosuđa u političkom životu, vrata će ostati širom otvorena za buduće zloupotrebe.
Le Pen možda trenutno nije na bojnom polju izbora, ali front je otvoren — samo se prebacio u sudnice. I kako sada stvari stoje, tu će se odlučivati ne samo o njenoj političkoj budućnosti, već i o poverenju građana u samu srž demokratskog sistema Francuske. A to je bitka koju nijedna nacija ne može sebi priuštiti da izgubi.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
