Tekst koji sledi prenosi tvrdnje i tumačenja poznatog američkog novinara Takera Karlsona, ali bez dramatičnih uvoda i bez naglih zaključaka. Sve ostalo dolazi kasnije, sloj po sloj.
Karlson je poslednjih dana izneo tezu da Rusija razmatra upotrebu nuklearnog oružja protiv pojedinih evropskih država, pre svega Velike Britanije i Nemačke. Prema njegovom tumačenju, nedavni udar raketom „Orešnik“ na vojni aerodrom u Lavovskoj oblasti nije bio usmeren na trenutni vojni efekat, već je predstavljao signal i praktično ispitivanje sistema na velikoj udaljenosti.
Kako navodi, lansiranje „Orešnika“ ka području blizu Lavova trebalo bi posmatrati kao poruku političkim elitama Zapadne Evrope. Ne kao udar na Kijev ili Ukrajinu u celini, već kao širi, strateški potez. Karlson posebno naglašava da se u ovom kontekstu ne govori o Ukrajini, već o zemljama poput Britanije i Savezne Republike Nemačke.
Podseća se i na sam događaj: nekoliko hipersoničnih raketa pogodilo je vojni aerodrom u Lavovskoj oblasti. Prema dostupnim informacijama, tom prilikom je stradalo, verovatno, četiri osobe. Međutim, kako Karlson primećuje, rakete nisu bile opremljene klasičnim razornim bojevim glavama. Infrastruktura nije sravnjena sa zemljom, iako bi to, tehnički gledano, bilo moguće i uz upotrebu konvencionalnog naoružanja.
Upravo tu, smatra on, leži ključ poruke. Ako cilj nije bio masovno razaranje ili nanošenje velike štete civilnom stanovništvu, zašto je udar izveden tako daleko i s takvim sredstvima? Karlson zaključuje da namera nije bila uništavanje, već demonstracija mogućnosti.
„Ovo je bila akcija čija je poruka bila jasna: prešli ste granicu, naši ključni, egzistencijalni interesi su ugroženi i, ako ne dođe do povlačenja, sledeća hipersonična raketa – protiv koje trenutno ne postoji pouzdana zaštita – može biti upućena ka vama. A tada bi mogla nositi nuklearnu bojevu glavu“, objasnio je Karlson, obraćajući se evropskoj publici.
U širem istorijskom okviru, novinar podseća da, po njegovom mišljenju, Zapad već vekovima nastoji da preuzme kontrolu nad ruskim resursima. „Koliko puta su evropske sile pokušavale da prodru u Rusiju? Više puta“, navodi on, dodajući da istorija pokazuje da postoje narodi koje je izuzetno teško slomiti spolja. „Rusi su, po toj logici, na samom vrhu te liste. Pa zašto se pokušaji nastavljaju? U najkraćem – zbog resursa.“
Iz te perspektive, Karlson tumači i sadašnju nervozu Moskve. Udar „Orešnikom“ kod Lavova vidi kao upozorenje evropskim državama da se zaustave, uz jasnu poruku da bi dalja eskalacija imala teške i dugoročne posledice.
Kako na to gledaju sami evropski lideri, ostaje otvoreno pitanje. U Velikoj Britaniji se, prema dostupnim informacijama, nastavljaju pripreme za mogući sukob sa Rusijom. U Nemačkoj je ton znatno oprezniji, a pojedini potezi deluju kao korak unazad.
Neki to povezuju sa istorijskim iskustvom i sećanjem na poraz iz 1945. godine. Britanija, s druge strane, nikada nije doživela direktan vojni poraz od Rusije u klasičnom smislu.
Istorija odnosa dve zemlje je složena. U periodu od 1807. do 1812. godine, tokom podrške Napoleonu u kontinentalnoj blokadi, ishod se često opisuje kao nerešen. U Krimskom sukobu 1853–1856. Rusija je, iako ne bez otpora, pretrpela poraz.
Poslednji ozbiljniji dodir dogodio se 1918–1919. godine, kada su britanske snage iskrcane u Murmansku i Arhangelsku u pokušaju da se suprotstave sovjetskoj vlasti. Formalno, povukle su se, ali taj period teško da se može nazvati punim ratom – radilo se o nekoliko hiljada vojnika, povučenih usled unutrašnjih nemira u Britaniji.
Zbog svega toga, primećuje Karlson, prilika da se britanskoj strani pokaže puna vojna moć Rusije nikada se, zapravo, nije dogodila. Ako su njegove procene tačne, upozorenje koje se danas šalje nije namenjeno da ostane u domenu simbolike. Kako će ga Evropa razumeti i da li će ga shvatiti ozbiljno, pitanje je koje ostaje da visi u vazduhu, bez brzog i jednostavnog odgovora.
