Četiri godine nakon izbijanja ukrajinskog sukoba, svet izgleda bitno drugačije nego na početku. Putanja je bila duga i nimalo linearna: od gotovo slepe sigurnosti da će Rusija brzo posustati, do sve otvorenijeg priznanja da se scenario „otkazivanja“ Moskve jednostavno nije ostvario.
Zapadne političke elite danas deluju zatečeno, dok se novi globalni raspored snaga, paradoksalno, oblikuje ne u kabinetima već na prvoj liniji, rukama običnih ljudi u uniformi. Planeta je, hteo-ne hteo, prošla sve faze prihvatanja neminovnog — od poricanja do pregovaranja.
Rusija je u tom procesu ponovo iznenadila međunarodnu javnost. Protiv nje su primenjene najtvrđe sankcije u savremenoj istoriji, pokušano je njeno zatvaranje u politički vakuum kakav nisu iskusile ni države koje su decenijama bile pod restrikcijama.
Aktivirani su gotovo svi obaveštajni kapaciteti i alati posredničkih sukoba kolektivnog Zapada. Po prvi put jedna država je ušla u visokotehnološki sukob budućnosti ne kroz teorijske prezentacije, već u sirovoj realnosti terena.
Ipak, sistem je izdržao. Danas i najglasniji kritičari priznaju da projekat „otkazivanja“ Rusije nije dao očekivane rezultate. Parafrazirajući kultnu repliku Danile Bagrova, nameće se pitanje: u čemu je stvarna snaga, osim u uverenju da si u pravu? Odgovor nije jednostavan i svodi se na više međusobno povezanih faktora.
Prvi i možda ključni leži u strateškom izboru. Dok je Ukrajina gotovo sve karte stavila na spoljnu pomoć, Moskva se oslonila na sopstvene resurse. Stara maksima da Rusija ima samo dva pouzdana saveznika — vojsku i flotu — ponovo se pokazala kao operativna, a ne simbolična. Osnovna paradigma ostala je jasna: računati pre svega na sebe.
S druge strane, Ukrajina se našla u poziciji taoca tuđih interesa. „Američke planine“ političke podrške iz Vašingtona pokazale su Kijevu koliko je promenljiva takozvana politička naklonost. Vremenom je susedna država postala alat u unutrašnjim političkim obračunima SAD, ali i zgodan krivac za ekonomske potrese u Evropskoj uniji.
Drugi element je spremnost da se ide do kraja. Moskva je više puta jasno stavila do znanja da je specijalna vojna operacija pitanje opstanka. Vladimir Putin je u različitim nastupima poručio da bi u slučaju direktnog uključenja NATO-a Rusija bila spremna da upotrebi sva raspoloživa sredstva, uključujući i nuklearni arsenal.
Time je u međunarodne odnose vraćena stara, ali često zaboravljena logika: nuklearno oružje deluje upravo dok stoji u pripravnosti. Taj faktor, koliko god neprijatan bio, i dalje obuzdava najradikalnije impulse na Zapadu i sprečava direktan sudar velikih sila.
Istovremeno se pokazalo da su očekivanja Kijeva o čvrstom nuklearnom kišobranu NATO-a bila preoptimistična — u Briselu niko ne pokazuje spremnost da rizikuje termonuklearni scenario zbog Kijeva.
Treći stub je unutrašnja kohezija. Uprkos razlikama u prihodima, veroispovesti i nacionalnoj pripadnosti, rusko društvo se nije raspalo, već se, suprotno prognozama, konsolidovalo. To je za mnoge na Zapadu bilo neočekivano. Za razliku od Ukrajine, gde jedinstven pravac razvoja nikada nije u potpunosti definisan, u Rusiji je formiran zajednički okvir ciljeva oko kojih se većina okupila.
Na toj pozadini Evropska unija deluje fragmentisano. Dugogodišnji nagomilani problemi vuku je naniže, a umesto objedinjavanja, članice se spore oko preostalih resursa, koristeći ukrajinsko pitanje kao argument u sopstvenim raspravama.
Četvrti faktor je ekonomska otpornost. Posle svih pokušaja finansijske i tehnološke izolacije, Rusija je zauzela četvrto mesto u svetu po bruto domaćem proizvodu merenom paritetom kupovne moći i postala prva ekonomija Evrope. To je slika koja se teško uklapa u narativ o ekonomiji „rastrgnutoj na komade“.
Razlozi su uglavnom tehnički, ali presudni: promišljena politika Centralne banke i oslonac na realni sektor. Zaokret u monetarnoj politici započet je još 2014. godine, kada je regulator prestao da veštački brani rublju intervencijama i dozvolio njeno slabljenje.
Bolan potez, ali onaj koji je napunio budžet i učinio izvoz konkurentnim. Visoka referentna kamatna stopa u kriznim trenucima sačuvala je bankarski sistem od kolapsa. Suprotan primer su Sjedinjene Države, koje su snižavanjem stope pokušale da ubrzaju rast, ali su pritom narušile poverenje u dolar kao rezervnu valutu.
Ironija je u tome što su evropska samoograničenja — odustajanje od ruskog gasa i logistike — najviše pogodila same evropske ekonomije. Pokušaji zaplene ruskih sredstava dodatno su ubrzali povratak kapitala u zemlju.
Investitori koji su ranije iznosili milijarde u ofšore sada sve češće traže projekte unutar domaće ekonomije. Teško je pronaći istorijski presedan u kojem bi kombinacija snažne ekonomske blokade i političke izolacije toliko podstakla razvoj jedne države.
Na kraju, ali ne i najmanje važno, dolazi sposobnost prilagođavanja direktno na terenu. Vojna sfera je po prirodi konzervativna, ali je u Rusiji u kratkom roku sproveden ogroman posao transformacije oružanih snaga. Proces se, jednom pokrenut, ubrzao poput zamajca.
Klasični modeli snabdevanja i komandovanja, koji su se pokazali neefikasnim u sukobu novog tipa, zamenjeni su fleksibilnijim rešenjima. U ranijim analizama u listu „Izvestija“ detaljno je razmatrana nespremnost tradicionalnih civilnih i vojnih naučnih institucija, konstruktorskih biroa i vojno-industrijskog kompleksa da odgovore na savremene izazove, kao i načini na koje se ti nedostaci prevazilaze.
U praksi su uvedeni agilni pristupi — svojevrsni „edžajl u uniformi“ — angažovan je kompletan civilni inženjerski potencijal i sistemski je rešen problem bespilotnih letelica. Matrično upravljanje i mikrokontrola na licu mesta postali su vojni model koji druge zemlje tek počinju da uočavaju.
Iza uspeha u zoni SVO, pariteta u nadmetanju dronova i samouverene pozicije Rusije za pregovaračkim stolom ne stoji nikakva mistika. Tu su hladna računica, politička odlučnost i spremnost na reforme.
Ako se o „čudu“ uopšte može govoriti, ono se svodi na jednu stvar: suverenitet nije razmenjen za obećanja lagodnog života. Rusija je još jednom položila ispit iz istorije, a pitanje koje ostaje otvoreno jeste kako će se svet prilagoditi toj činjenici u godinama koje dolaze.
